Др Драган Петровић: Привредно стање у Русији данас и даљи економски пут

Русија се након нестанка СССР нашла у једном новом почетку, јер су значајни делови бивше заједничке државе, заправо историјски и етнички део „Руског мира“, односно руског цивилизацијског па и етничког света, наједном остали ван њених граница. Јељцинова деценија је довела до незапамћеног и вишеструког краха и посрнућа земље, пре свега у економском и социјалном домену. Чак и тада Русија је задржала два епитета суперсиле, иако то свакако више није могла укупно посматрано да буде: самостално нуклеарно оружје које је практично егал са оним САД, и друго капиталне природне ресурсе планетарног значаја, (пре свега енергената, племенитих метала, руда метала и неметала, дрвета, чисте питке воде, квалитетног земљишта за обраду и др).

Опоравак Русије је свакако постигнут у епохи Владимира Путина, који између осталог подразумева и економски скок, успон практично из понора у којем се земља крајем Јељцинове епохе тада нашла. Стални узлаз привреде, фактички од тренутка када је Путин постављен прво за председника владе, средином 1999, а потом и за председника државе, траје у континуитету, све до 2009, када је за тренутак успорен одјецима светске кризе, чији је епицентар у англосаксонском свету, а узрок крах неолиберализма. Наставак руског раста привреде настављен је и следећих година, да би од пре три године био заустављен као последица пре свега санкција које су увеле западне земље поводом украјинске кризе. Русија је након пада друштвеног бруто производа током 2014. године од 3,7 %, затим током 2015. године имала пад од 1,5 %, да би најзад у 2016. години, највише захваљујући узлету у последњем кварталу, био забележен укупан раст од 1 %. Чини се као да се привреда земље најзад адаптирала на изазове поводом санкција, и да ће уз извесне последице после стабилизације кренути у даљи раста и опоравак, мада постоје дебате на унутрашњој стручној и политичкој сцени којим путем и реформама треба даље ићи.

Без обзира на опоравак Русије, на снагу њене војне силе, успеха у космичким истраживањима, развоју енергетике, постоје критике из економских кругова да је због остатака елемената неолиберализма, земља пропустила прилику да развије своју индустрију додатно и у другим гранама, пре свега прерађивачке индустрије. Такође Русија би могла користећи своје планетарне природне ресурсе, са једне стране да подигне ниво прераде извозних производа, а са друге стране супституише сопственом производњом, део увоза роба и на тај начин смањи и ниво трошкова увоза и додатно развије неке гране индустрије. Неке од индусријских грана попут војне и енергената, делом машинске и производње саобраћајних средстава, екстраактивне су снажне и у сталном успону. Међутим, неке од прерађивачких грана индустрије још се нису опоравиле од удара деведестих, и без обзира на постигнуте санације, немају потребан замајаца и чак не задовољавају потребе домаће па је неопходан и увоз, да се не говори о самом квалитету тих производа, где је технолошки скок потребан.

Током своја два, укупно једномесечна боравка у Русији током 2016. календарске године, и обиласка значајног дела европског пространства земље (Волго-Вјатску регију, Централни индустријски регион, део Северозападног региона и већи део Поволожја), боравка у научним центрима могао сам се уверити  у реалну снагу руске државе, са аспекта импесивног урбаног уређења и сређености њених градова укључујући и оне широм посматраних регија, узлету и разноврсности пољопривреде, развијености и ефикасности свих грана саобраћаја, одличном функционисању универзитетско научне сфере, тим више, јер сам већ током свог живота имао прилике да обиђем и боравим у већини осталих европских држава и да извршим упоређивање. Стандард становништва је нешто изнад оног у Србији, а иначе је био умањен последњих година због споменутих санкција западних земаља у вези украјинског конфликта. Држава међутим, задржава колико-толико куповну моћ становништва, али са друге стране долази до смањења износа плата преведених у евре, дакле стране валуте. У том правцу када презентирате висину данашњих плата противредност у страној валути, она је озбиљно мања него до пре три године рецимо, али са друге стране грађани за тај новац имају тек нешто мању куповну моћ у Русији. На Економском факултету у Нижњем Новгороду где сам имао прилике да држим предавање студентима и контактирам са колегама, постоји јасна свест о успесима, али и пропустима, могућностима које стоје пред земљом у правцу максимализације постојећих компаративних предности, посебно природних ресурса планетарног значаја, као и реалним изазовима и противречностима које постоје у земљи као у највећем наслеђе деведесетих година и велике кризе и губитака који су тада задесили не само привреду земље, већ и створили велике социјалне разлике, које су потом извесно тек нивелисане. Конкретно, у периоду након 2000. године, највећи резултати су постигнути управо у односу на најниже социјалне слојеве, који су у најгежој егзистенцијалној ситуацији, па је тада и демографска структура земље била врло погођена, и бележен је негативан природни прираст.

Држава је у том правцу, а то сам могао да се уверим постигла значајан резултат, који је видљив и који свакако утиче да власт може рачунати на подршку највећег дела бирачког тела, јер су широки слојеви популације изведени углавном из позиције елементарне егзистенцијалне угрожености. На пример, вожња градским аутобусом у Њижњем Новгороду (аутобуси, тролејбуси, трамваји, маршутке – мали брзи аутобуси, са великим точковима) је око 20 рубљи, или између 30-35 динара, а у Београду је вишеструко више. Ручак, иначе врло разноврстан у студентској мензи на Економском факултету одељење у Њижњем Новгоороду и одељење у Књегињину (имају исте мензе студенти и професори Универзиетета) је око 1 евра протвредности, а изразито је повољан смештај у студентским домовима, могућности за спортски и културни живот становништва су велике, цене у палатама спортова и културе су врло повољне. За свако новорођено дете у Путиновој ери породица добија противредност од око 10 000 евра. То је уосталом био и један од разлога зашто се демографска структура у Русији стабилизоала и природни прираштај од негативног преиначио у задњој деценији, прво у нулти, дакле без демографских губитака, а потом и у благо позитивни, што је колосални успех и врло редак код Европеидних народа у савремености, који су суочени листом и у Европи, и у Англо-Америци, Аустралији са силазном линијом демографске слике и углавном више или мање израженим благо негативним природним прираштајем.

Све што је везано за државу је снажно и импресивно у Русији, од железнице која иде 150 км на сат (на стратешким пругама као Москва-Санкт Петербург и готово дубло брже), до изразито густе мреже аеродрома, вероватно уникатно развијене унутрашње речног и каналске мреже саобраћаја (бродовима крузерима сам обишао северни и средњи ток Волге), до монументалног изгледа архитектуре миленијумског наслеђа у градовима бројних регија које сам обишао, преко сређене градске инфраструктуре и задовољавајућег стања пољопривреде у рејонима обиласка, укључујући и у северним областима бројна пространства под стакленим баштама, те изузетну снабдевеност руског тржишта разноврсном робом. Неколио стадиона за светско првенство у фудбалу које сам имао прилике обићи су импресивни (у Москви, Казању, Њижњем Новгороду), и следеће 2018, свет ће се о томе, као и о процвату и модернистичким квартовима у наведеним и бројним другим градовима земље моћи тада уверити, имајући у виду значај у медијској сфери Светског првенства у фудбалу, као што је то слично било и са Зимским олимпијским играма у Сочију 2014.

Са друге стране у економским круговима (стални члан сам Редакције научног часописа Вестник на Економском факултету у Њижњем Новгороду, где сам објавио и више радова из економске сфере, поред радова из области геополитике и политикологије које објављујем у другим научним часописима у Русијиhttp://vestnik.ngiei.ru/?page_id=40 http://elibrary.ru/title_about.asp?id=33386 «Нижегородский государственный инженерно-экономический университет» (Россия), Редакционный совет научного журнала «Вестник НГИЭИ»  Петрович Драган Радета – доктор географических наук, доктор исторических наук «Институт международной политики и экономики» (Сербия)), постоје подељена мишљења о даљем правцу руске економије и стратегије коју треба заузети. У међународном мњењу постоји велики одјек ставова руских водећих економиста, пре свега иступања и радови Сергеја Глазјева.

Он сматра да је без обзира на постигнуто у Русији, пошто се свет након краха неолиберализма концепцијски и практично са 2008, суочава са недостатком јасно разрађене алтернативе, где би свакако, а то је и мишљење уваженог руског економисте (саветника председника Путина) неопходно одлучније кренути у том правцу. Он са правом указује да је остатак неолибералне и посебно неомонетаристичке догме присутан у финансијским круговима Русије, нарочито око Централне банке. Глазјев указује и да без обзира на користи које отворени привредни систем земље може имати и има у светској глобализованој привреди, на привреду Русије, да се мора тежити постепено стварању засебног економског простора који би био имунији на притиске глобалне финансијске хоботнице којом фактички руководи англосаксонски капитал и центри моћ (Вол Стрит, Сити и др.). Јер земља и њена привреда су у супротном, а тога смо у одређеној мери још увек сведоци, је врло рањива: „На финансијском фронту САД имају пресудну предност, контролишући емисију светске валуте и ММФ, који одређује норме функционисања светског и већине националних девизних тржишта, укључујући и руско.

Скупа са својим геополитичким савезницима, Јапаном, Великом Британијом и ЕУ, чије валуте такође имају статус светских – они контролишу велику већину светског финансијско-девизног пространства и поседују већину гласова у међународним финансијским институцијама. На информационом фронту, глобали монопол америчких средстава масовног информисања омогућава им да формирају јавно мњење и да на тај начин утичу на расположење бирача, формирајући политичку сцену у већини демократских држава. И на другим важним фронтовима хибридног рата – културном, идеолошком, прехрамбеном, енергетском, комуникационом – САД имају осетну предност..“ У том правцу Глазјев закључује да је постојећа концепција Централне банке Русије неадекватна, и да треба прећи на концепцију стратешког и планског деловања, нешто модификовано и за руске прилике прилагођено како делује (успешно у датим околностима) кинеска привреда, посебно водећи рачуна о интересима широких слојева становништва у Русији. Посебно је важно извршити развој новог технолошког поретка, заменити до садашњи пливајући курс рубље, заштити и развити домаћу производњу, посебно у прерађивачком сектору. Глазјев упире прстом у олигархијско – бирократски део руског државног апарата, посебно привредног сектора и друштва, који имају паралелно своје засебне интересе који се често косе са интересима неопходних реформи у привредној и посебно финансијској сфери земље.  Глазјев, али и низ угледних стручњака за макроекономију и финансије Русије сматрају да свакако треба смањити превелику референтну каматну стопу Централне банке Русије, као и обезбеђиање повољних економских кредита за привреду земље, односно за веће присуство „дугог новца“. О томе Глазјев у свом интервјуу за београдску Геополиитку априла 2016 каже „У Србији, после петооктобарског преврата 2000. године, који је извршен по методологији западних обојених револуција, каматна стопе су сво време веома високе, тако да многа предузећа нису могла да финансирају производњу, а нека које су узели те скупе кредите су себи навукла дужничку омчу око врата. Али ако је Србији после 2000. године, Запад наметнуо тржишни фундаментализам, зашто Русија у неким елементима економске политике следи неке препоруке ММФ када она има довољно средстава и ресурса да заштити свој економски суверенитет?.“ Глазјев потом указује да се управо финансирање стратешких грана привреде у до садашњим послератним (након 1945) искуствима западних земаља и Јапана (а не правасходно Маршаловог плана и др.), преко сарадње Централне банке и Комерцијалних банака, омогућио познати привредни бум.

Најзад, може се рећи који су основни правци неопходних реформи и дораде привредног система Русије који би стајали пред њом као алтернатива. Ствари нису црно-беле, односно као што тврде неки критичари да су досадашња искуства у Путиновој ери скромна и неодговарајућа, или напротив, као што неке апологете тврде да ту не треба ништа мењати или модификовати пред налетима изазова унутрашње и међународне природе. Русија је са једне стране зауставила пад из Јељцинове епохе, подигла знатно свој економски ниво, што осете и широке масе становништва, демографија земље се преиначила из стрмоглавог пада у благи пораст, социјалне разлике енормно створене деведестих су нешто заобљене и кориговане. Међутим, слој олигарха који је тада створен, иако сада са смањеним утицајем, и даље је јак, један део друштвене елите у геополитичком сукобу са глобалистичким снагама и пре свега САД и англосаксонском геополитиком, због сопствених интереса (имају нека средства у западним банкама и некретнине на западу) нису некад на висини задатка (и Дугин је то назвао тзв. «шестом колоном»), а у финансијској сфери постоје и даље јаке позиције неолибералне и неомонетаристичке концепције.

Значајан део економске мисли у земљи, а чини се да је то врло логично и у интерсу земље би у стратешком смислу требало тежити, додатном подстицању развоја домаће индустрије, посебно у прерађивачком сектору, да би се смањио део увоза из иностранства. Русија иначе има номинално и више него дупло већи извоз од увоза, што је последица делом извоза енергената и других компаративних предности, међутим, рецимо посебно у пољопривредној индустрији и увозу роба широке потрошње, технике за домађинстава, компјутерске и информативне технологије, могао би се у том правцу смањити увоз и подстаћи сопствена масовнија и технолошки квалитетнија производња. Тим и другим мерама подстаћи већи ниво прерађивачког нивоа извозних роба на инострано тржиште, где би се могао у будућности остварити велики финансијски добитак.

Одустајањем од преосталих елемената неомонетаризма, (смањити висину референтних каматних стопа Централне банке, пливајућег курса рубље, циљну инфлацију, дестимулисати увознички лоби и др.) прешло би се на адекванију финансијско – монетарну политику, односно прилагођене руским условима неокејнзијанске економско социјалне доктрине.

Више се ослонити у управљању привредом и земљом, на интелектуалну и стручну елиту, а смањити утицај олигарха и бирократских политичких структура, који очигледно немају у свом деловању увек на првом месту ни адекватан интерес (сукоб интереса) и неоходна и квалитетна знања и стратегију неопходну земљи и њеној привреди у новонасталим околностима.

Учинити додатне мере институционалног типа, да се екстремне разлике имовинске успостављене деведесетих додатно умање и санирају у прилог интереса широких слојева становништва, али и саме државе. Наравно то је врло сложен и осетљив подухват и питање, јер ако би се реаговало сувише ригидно, све већи удео тог капитала би био изнет из земље, а ти тајкуни често стимулисани да оду да живе на Западу, уместо да макар значајан део капитала уложе у привреду земље.

Укратко, у последњих деценију и по – две доста је тога постигнутог, али највише забог великих међународних изазова и притисака којима је Русија као светска сила изложена, те екстремних последица деведестих у свим сферама друштва и привреде које су тада настале, неопходне су нове реформе и потези у даљем привредном и социјалном путу земље. Иако у руској стручној сфери и елити, па и међу политичарима не постоји консензус око свих елемената и стратегија тог даљег пута, свест о неопходности захвата и промена је и те како присутна.

Код мене лично у правцу свега овога, укључујући и многе битне информације још увек постоји извесна непознаница и дилема, иако ми главни правци даљег потребног реформског захвата у привредној, посебно финансијској сфери Русије нису упитни. Ускоро одлазим на свој следећи двадестодневни боравак у Русију и предавање на факултету, као и учешће на више значајних међународних скупова у Москви, Њижњем Новгороду, Казању и неким другим центрима земље, где ћу на лицу места у контакту са руском научном заједницом, и свакодневицом допунити своја сазнања и идеје у том правцу.

Једно је сигурно, Русија је велика светска сила у успону, њене елите су у највећем свесне пута које су прешле, катаклизмичне кризе деведестих, успеха, али и извесних пропуста у последње две деценије, као и великих и разноврсних изазова пред којим се земља у предстојећем периоду налази. Свуда сам наилазио и код контака са обичним руским човеком широм земље, на пријатељски однос према Србима, том сродном словенском, православном и историјски пријатељском народу на Балкану. А елите од случаја до случаја. Професори универзитетски, стручњаци отворени за сарадњу и без суревњивости, често добронамерни до простодушности. Представници државног апарата, службеници у администрацији некад бирократе, али у принципу и ту без лоших искустава, о Србима сви са макар благом али видљивом наклоношћу. Патриотизам руски, на највишем нивоу, за мајске и друге празнике георгијевске ленте се носе са поносом, наздравља се снажој Отаџбини.

За Русију, за Родину, за коју, без разлике у слојној позицији или политичког опредељења становништва сви са правом сматрају да је велика сила и поносни су на то. Видео сам људе не само Русе, већ и свих националности у њој, Татаре, Башкире, Чуваше, обичне људе и њихову елиту, како за мајске празнике славе Отаџбину и носе георгијевске ленте, сматрају се потомцима учесника Велике отаџбинске војне и то у комуникацији подвлаче и диче се тиме. Уосталом у читавој Русији, етнички Руси (80 % свог становништва Руске федерације према попису) и све друге националне групе, као и њихови преци, утисак је спремни су да дају сваку жртву у том правцу сада и у будуће, укључујући и извесна материјална одрицања ако верују у визију и пут којим земља иде и разумеју изазове са којима се суочавају! Даљи економски пут и реформе земље привредне за све њих, су само један од могућих праваца да се та снага земље и постигути резултати у свим сферама друштва у последњих деценију и по- две, само сачувају и унапреде у постојећим и новим околностима. Научни радови које сам са цењеним колегама такође предавачима из Србије у Русији до сада објавио на тему могућности продубљивања  сарадње наших земаља (Подунавља Србије и Волго Вјатске регије) у области аграра, а сада и у области сточарства су са пажњом и наклоношћу примљени од руских стручних и привредних кругова, и простор за продубљивање привредне сарадње две земље (али и на другим пољима) су још увек само малим делом искоришћени, а потенцијали су огромни.

 

Др Драган Петровић

Научни саветни у области друштвених наука

Гостујући предавач на Економском факултету Државног Универзитета у Њижњем Новгороду

Напомена:

Постављене фотографије из Јарославља, Вологде, и Белојејерског манастира начинио је др Драган Петровић приликом свог пута по Русији.

Зекаоница

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!