Жарко Јанковић: Југословенска идеја – српска историјска грешка (осми део)

ЈУГОСЛОВЕНСКА ИДЕЈА – СРПСКА ИСТОРИЈСКА ГРЕШКА
– ОСМИ ДЕО –

Жарко Јанковић

Дође једна делегација испред хрватског Сабора у Будимпешту за време Аустро-Угарске и прими их угарски премијер. Почну Хрвати да увијају, завлаче, кукају, траже нека минимална права. Угарски премијер, већ изнервиран њиховим понашањем, упита их: “А где вам је та ваша Хрватска, покажите ми је на мапи?“ Хрвати на то оборише носеве, покуњише се и у црну земљу покледаше. Али, зато се нашао један Србин у њиховој делегацији који се онако, како само Србин зна, испрси поносно и одбруси угарском премијеру:“ Можда је нема на мапи, али је има у нашим срцима“. O tepora o mores. Да не буде никакве забуне, ово је истинит догађај. Потомци овог Србина више не постоје у Хрватској, али као што кажу, све праве љубави су тужне, а у овом случају и наказне и ружне. Колико потомство треба да буде захвално оваквим прецима?
“Ој Србијо мила мати, где би била да нису Хрвати“? Ова усташка ругалица и гадост одјекивала је из Земуна преко Саве за време Другог светског рата. И стварно, где би били да нисмо прихватили самоубилачку југословенску идеологију? Треба ли да подсећам да су Хрвати украли и тробојку из Сретењског Устава 1835. године. Или можда да подсетим да је композитор и аутор хрватске химне “Лијепа наша“ био Србин Јосиф Руњанин. Чак и термин усташе у почетку је био назив за српске устанике из Босне и Херцеговине. Краљ Петар Први Карађорђевић који је учествовао у Херцеговачком устанку 1875. године као добровољац под именом Петар Мркоњић водио је Дневник једног усташе. И овај назив су Хрвати, нарочито покатоличени Срби из Херцеговине којима је термин био близак, украли од Срба. После геноцида и зверстава хрватских усташа за време Павелићеве НДХ усташе постају синоним за највеће изроде, звери, зликовце и олош хрватских нациста, а за српске борце из 19. века почео је да се користи термин устаници.


А какав нас је случај увео у јужнословенску државу не треба се ни чудити њеној судбини. Ових дана обележава се 100. годишњица Солунског процеса. Тада су на Солунском фронту због наводне завере и покушаја убиства регента Александра Карађорђевића осуђени на смрт и стрељани припадници Црне руке пуковник Драгутин Димитријевић Апис, мајор Љубомир Вулевић и Раде Малобабић. Ово није био обичан лични и политички обрачун регента Александра и председника владе Пашића са Аписом и његовим црнорукцима са којима су већ дуго били у сукобу. У то време Антанта је почела да води сепаратне преговоре са Аустро-Угарском око склапања мира са њима после смрти цара Франца Јозефа. Нови цар у Бечу постао је Карло IX чија је жена била Францускиња, а и он сам је био франкофил и желео је да се дистанцира од Берлина. Проблем око склапања мира био је положај Србије. У почетку нови аустријски цар није хтео ни да чује о томе, али касније је пристао да се Србија обнови, чак и са територијалним проширењем и повратком династије Карађорђевића на престо. Чим је ово уговорено, почео је Солунски процес. Апису и осталима суђено је и за умешаност у Сарајевски атентат, како би се додворили и одобровољили Лондон, Париз и Беч. Наравно, ова гадост наше политичке елите и данас служи као главни “доказ“ свим ревизионистима Великог рата по којима су Србија и Русија криве за тај рат. Само захваљујући немачкој интервенцији и притиску на Беч и револуцији у Русији преговори и већ припремљен сепаратни мир са Аустро-Угарском су прекинути. Берлин је притегао савезника због чијег напада на Србију је све и почело, а сада су хтели да побегну и оставе Немачку која их је подржала, а и после револуције у Русији изгледало је да су Централне силе ближе победи, па је ратна опција у Бечу однела превагу. Може ли неко да замисли шта би било да је онда рат завршен, а наша “елита“ се вратила у разорену земљу да народу положи рачун чему све ово? Када су се обезбедили да и у случају сепаратног мира са Бечом регент Александар и Никола Пашић остају на власти у Београду, требало је наћи жртвеног јарца, у овом случају бика (Апис-бик у старом Египту), којим би се запечатила та национална срамота. Али, до сепаратног мира са Аустро-Угарском, Богу хвала, није дошло. Међутим, и у Краљевини СХС и Краљевини Југославији Сарајевски атентат и Гаврило Принцип нису баш слављени од стране званичне власти. Увек је постојао страх да нам Британци и Французи то не замере, као да су нам већ у Солуну наметнули комплекс кривице. Ону таблу што су поклонили Хитлеру за рођендан 20. априла 1941. године на којој прише да су пуцњи Гаврила Принципа најавили слободу на Видовдан 1914. године подигли су локална удружења, добровољци и поштоваоци и чланови некадашње Младе Босне. Од стране званичних државних органа Гаврило Принцип и Млада Босна се славе као национални хероји тек у комунистичкој Југославији. А нама су креатори Солунског процеса и климоглавци зарад личне власти ударили жиг српске кривице за Сарајевски атентат како би се додворили западним савезницима. Били су спремни и на понижење пред Бечом, само да опет седну на власт, без обзира на све жртве и злочине које су починиле Централне силе. Е таква квазиелита нас је и “усрећила“ са Југославијом. Краљ Александар “Ујединитељ“, како то само цинично звучи.

ЊКВ Александар Први Карађорђевић


На крају, покушаћу да наведем све оне највеће и најгоре промашаје у које нас је стварање Југославије увело. Прво и основно је да нисмо успели да створимо модерну српску нацију. Уместо да смо заокружили национално ослобођење и уједињење ми смо се као Срби улули у Југословене, иако што каже Јован Дучић, никада није постојао ни југословенски језик, ни народ, ни заједничка прошлост, самим тим не може ни држава. Због овога је све оно што је имало придев српски одмах било етикетирано као заостало, примитивно, оријентално, ретроградно, а југословенство је било модерно, напредно, развијено, пожељно. Слично и данас слушамо, само што се уместо Југославије говори о ЕУ. Ово је довело до стварања отворено антисрпске квази елите у Београду, која је са својим рајетинским менталитетом и паланачким некритичким погледом на све што стиже са запада, а нарочито из Загреба, наставила да паразитира и упропашћује српски народ.
У геополитичком смислу Југославија је била типична атлантистичка творевина која је била део санитарног кордона, тампон зоне од Балтика до Јадрана између Русије и Немачке. Њена судбина је од самог старта била запечаћена. Срби, као континентални народ, близак Русији измештен је према западу, а Хрвати као германофили извлачени из оквира Средње Европе ка истоку. Све је то било зарад британских и француских интереса, а касније англоамеричких. Увучени у овакву несрећну заједницу зарад туђих интереса са свим оним историјским наслеђем могли смо само трагично завршити. Не само да није дошло до приближавања Срба и Хрвата, него је дошло до још већег удаљавања и омразе, нарочито са хрватске стране. Зато је англоамерички фактор увек потенцирао да слаби српски, а јача хрватски, словеначки и остале елементе како би обезбедили лажну равнотежу зарад својих интереса, наравно на рачун Срба. Када је пао Берлински зид Југославија више никоме није требала и припремљен је терен за њен распад, највише на српску штету. Тада су имали у плану да створе мале, зависне, колонијалне протекторате под евроатлантском контролом. У време Брозове Југославије вођена је политика под паролом “слаба Србија – јака Југославија“, а сама Југославија имала је најлошије односе управо са земљама и народима који су били пријатељски према Краљевини Србији, Француском, Русијом и Израелом, а најбоље са хрватским и словеначким “пријатељима“, САД, Немачком, Великом Британијом. Постојање Југославије се скоро до у дан погодило са постојањем СССР-а, а без традиционалне словенске и православне заштитнице Русије Србима је било још теже и горе. Комунизам који је дошао упоредо са позападњачењем друштва само је стигао на плодно тло које му је југословенство припремило.
Гледано из неке данашње перспективе, српска елита је била прва која је скоро век пре Фукојаме најавила крај историје. После ослобођења и уједињења у јужнословенску заједницу наша елита, а и обичан народ почели су да се понашају као да смо остварили свој историјски смисао постојања, па сада можемо да се опустимо и уживамо у “крају историје“. На жалост, ускоро ће нам се овакво понашање сурово обити о главу. За Хрвате и остале Југославија је била само успутна станица да би дошли до својих држава. Југославија им је требала једино како би из табора поражених прешли у победнике у оба светска рата. Можда некоме није познато, али после Великог рата морали смо да плаћамо и део репарација које су се односиле на “браћу“ поданике поражене Аустро-Угарске. Када је влада Краљевине СХС увела због тога додатни порез за некадашње области К унд К монархије које нису ни имале неких ратних разарања, хрватски прваци су одмах дрекнули о “београдском централизму, пљачки, србијанским лоповима, окупаторима“ и сл. Територије предратне Краљевине Србије и Црне Горе биле су опустошене, девастиране, уништене, са огромним губицима у становништву, а Хрватима је сметало да плате порез. Од првог дана живота у заједничкој држави Хрвати су имали само један циљ, уништити заједничку државу и створити велику Хрватску где ће истребити и уништити српски народ. Користили су све могуће савезнике за тај циљ, муслимане, Арбанасе, бугараше, комунисте, Италијане, Немце, Британце, Американце, Мађаре, Словенце, црногорске сепаратисте, војвођанске сепаратисте, “другу Србију“, наравно и Ватикан, било кога само нека је против Срба. Наравно, сами никада то не би могли, али послужили су као верне слуге и злочинци сваком окупатору. Док смо ми ушли у “крај историје“, други су тек кренули да остваре своје националне амбиције. Њихова завист и мржња према Србима су само расли, а ми просто нисмо били свесни шта нас чека и зашто нас толико мрзе. А онда је дошао и геноцид.
Код других народа случај је да народ створи своју државу и формира се као политички народ, нација. У случају Југославије, држава је стварала разне лажне нације. Са уништењем Аустро-Угарске њен демон као да је наставио да живи у Југославији. У Краљевини, како би се постигло “интегрално југословенство“, на попису становништва није се водила евиденција о припадности одређеном народу, већ вероисповести. Ово нас је вратило скоро у време турског земана и његових милета. Захваљујући овоме, Срби римокатолици су се све више преливали у Хрвате, а муслимани српског порекла попримали су карактеристике посебне заједнице. Ово нас је вратило вековима уназад, и то у случају западне Европе када је после крвавих протестантско-католичких ратова проглашен принцип “чија вера, онога и земља“. Да смо се одлучили за уједињење српских земаља имали би Србе православне, Србе римокатолике, Србе муслимане, сви би припадали српској нацији коју би потврђивало и српско држављанство. Овако, Југославија је управо на Србе до краја деловала дезинтегришуће. У комунистичкој Југославији од српског народа створене су црногорска, македонска нација, а од муслимана српског порекла присуствовали смо да се и од једне вероисповести ствара нација. Са друге стране, сви католици који говоре српским језиком декретом КПЈ уписани су у Хрвате. Срби католици, Буњевци, Шокци, све су их комунисти сматрали Хрватима. Са све већом (кон)федерализацијом земље, која је почела још у Краљевини Југославији проглашењем Бановине Хрватске, а наставила се са шест република и две покрајине, које је само Србија имала, припремљен је терен за разбијање заједничке државе. На крају се десило да су као једина “тековина“ Брозове Југославије остале авнојевске унутрашње границе, а и то је важило за све само не за Србију.
По економском питању, Србија и српски крајеви су трајно морали да трпе неспособност и глупост оних који су их водили. Служили су само као сировинска база и тржиште за готове индустријске производе за западне републике. Словенија и Хрватска су се понашале као да смо њихова колонија. Захваљујући маказама цена, Словенија и Хрватска су се много брже развијали и експлоатисали остале, а нарочито Србију, па су још били и безобразни са коментарима да су они вредни и радни и морају да раде и за нас, док смо ми лењи и користимо их. И сепаратизам је почео управо са потенцирањем ових лажи од стране западне браће.


Потпуни губитак српских оријентира и прихватање наметнутих, лажних, кроатоцентричних, југословенских, довео је до страшног духовно, моралног и културног пада Срба. Постали смо потпуно дезоријентисани и погубљени као гуске у магли. Да ствар буде гора, толико смо отпали од своје српске суштине Идеје и Истине, православних и светосавских темеља, потврђених етиком Косовског Завета, ми смо као народ толико раслабили, да смо уочи крвавог разбијања Југославије 90-тих ми Срби били практично клинички мртав народ. Као да смо се пробудили из коме после 50 година, а чекало нас је непријатно изненађење. Суочили смо се са новим страдањима и поново су сви кренули да нас сатру. Временом се таква елита уобличавала. Са једне стране имамо режимске интелектуалне и корумпиране испоставе “просрпске“ и “проевропске“, које својим западним менторима обећавају да ће контролисати незгодне Србе,али да имају конкретну власт и ћар. Народу који држе за перчин кажу боље да вас ми држимо него стране силе. То је политика несврстане неутралности, “и исток и запад“, “и Косово и ЕУ“ и сл. Други део квази елите чине отворени србомрсци и јуришници “друге и пристојније“ Србије. Они и не крију колико мрзе Србе и Србију. По болесној мржњи према свему српском ови представници лажне “космополитске“ елите нимало не заостају за усташама. Имамо или “просрпску“ или антисрпску елиту само нема српске елите, уз неколико часних појединаца док су нам институције од националног и културног значаја у очајном стању.


Шта рећи на крају, а да то не буде закључак у стилу да су сви генерали после битке паметни? Изгубили смо цео век на пропалом југословенству, а и данас лутамо и губимо се захваљујући регионалним и евроунијатским експериментима, јер је домаћа квазиелита Југославији нашла замену у новим антисрпским пројектима. Ми данас не можемо знати да ли би нам претходних сто година били лакши, бољи и успешнији да смо створили природну и Велику Србију уместо Југославије, али једно је сигурно да би као народ били много имунији, изнутра јачи, сложнији, па самим тим и спремнији и отпорнији на искушења која би наишла. Овако, не само да смо довде догурали, него се у међувремену ради да се укине и сам смисао постојања Срба као народа. Ако се ускоро не тргнемо из ове летаргије и очаја, ако не искочимо из тог лонца у којем нас кувају и не вратимо се себи и свом сопству, тешко да ћемо као народ поживети до краја овог века. Ипак, вреди се борити. Верујем у Бога и у Српство.

Крај?!? Или је време за нови српски преокрет?

Жарко Јанковић, Нови Сад

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!