Остоја Симетић: Ради се само пет дана недељно

Насловну реченицу је јуче изговорио човек препоручујући некакав посао свом пријатељу.

Дакле, вансеријски сјајна вест јесте да се у неком предузећу ради само пет (од читавих седам) дана недељно.

Ражестим се кад чујем овакве ствари. Прво, као човек, јер ми је жао људи који крваво рмбаче за микро наднице док њихови послодавци упознају знаменитости Азурне обале и Малајског архипелага, гостећи се попут староримских латифундиста.

Остоја Симетић

Друго, као економиста бивам згађен логиком, толико различитом од обртничке, по којој треба зграбити што више, што пре, не марећи за дуготрајне односе с купцима, добављачима или радницима. Сваки образован пословни човек зна да је превелика флуктуација радне снаге један од најозбиљнијих чинилаца неуспеха у бизнису. Искусан, вешт, добро обучен и мотивисан радник је, par exellence, услов пословног успеха и компаративна предност у односу на конкуренте. Он је ефикаснији и продуктивнији, грешке, кало, лом и растур су минимални, а такав човек је оспособљен да предлаже и уводи иновације и побољшања у раду, те, у том смислу немерљиво доприноси расту и развоју фирме у којој ради. Но, оваквог сарадника ваља платити поштено и не израбљивати га. Осмочасовно радно време је цивилизацијско достигнуће, нешто што оптимуму приближава размеру трајање рада и времена за одмор. Ако се та пропорција пречесто нарушава на штету слободног и времена за одмор, биолошке снаге дотичног запосленика ће окопнити па више неће бити користан послодавцу као раније.

Робовласнички однос према радницима не може код њих створити оданост према колективу. Зато ће радници стално трагати за повољнијим условима рада на другом месту и чим успеју, напустиће фирму. То ће несавесном послодавцу створити проблем, јер ће редовно бивати приморан да обучава нове раднике који у почетном периоду неће бити у стању да постигну резултате попут оних које остварују искусније колеге. О повећању шкарта и других губитака да и не говоримо.

Елем, чак и да не очекујемо човечност, етику и емпатију од послодаваца, очекивали бисмо њихову рационалност и свесност о нужности обезбеђивања услова за дугорочни раст и развој компаније коју воде.

Но, нажалост, код нас је доминантан пример осионих кретена који би да све своје фрустрације и комплексе иживе на онима који имају ту несрећу да су допали њихових шака. Такви полуидиоти уобржавају да сами они треба да живе, а да је сврха живота осталих да буду гажени и понижавани у процесу обезбеђивања плена својим газдама.

Да су икада читали Хенрија Форда, једног од отаца менаџмента, запазили би и његову логику по којој је требало да сваки његов радник буде у могућности да себи приушти аутомобил који производи, јер у противном – коме би их Форд масовно продавао? Како би предузеће расло и напредовало?

Тако је и код нас. Ако се стално закида на платама радника и чиновника, ко ће покренути домаћу тражњу? Коме ће приватници да продају своју робу? Одакле да дође акумулација?

Ето, на Велики петак, дан страдања, сетих се мука и патњи нашег јадног народа.

П. С.

Наглашавам да нисам против приватне иницијативе, напротив, сматрам је једним од мотора развоја и чинилаца еманципације грађанства од утицаја криминалних кланова знаних политичке партије, али јесам снажно против нефер, угњетачког односа према радницима.

Увек петком читајте Остоју Симетића.

 

1 коментар


  1. Желим пуно среће аутору и нека ти будућност буде светла и лепа у којој сваки циљ остварујеш са мало труда али да те поштују како доликује човеку твојих квалитета..Као и увек опет сте били у праву и ваш став на ову тему прилично је јасан и тачан.Ипак и велика је ствар имати коректног послодавца јер не може се све свести да си ти роб који радиш до изнемоглости а само један ужива.Посао је спас ,само да човек може да ради али и да од плате може да живи .

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!