Сарајево, кристална сјећања

 

Феномен другосрбијанске и компрадорске подршке српским непријатељима није нов феномен, ако је у праву господин Жарко Јанковић, почело је још од кукања Димитрија Туцовића за „јадним добродушним Албанцима“, који су узгред, три века на најмонструозније начине терорисали и десетковали Србе у Отоманској царевини, 1912, мада је историја како би рекао Андрић у „Омер паши Латасу“ – муртад табора вјероватно стара колико и људска историја сама. Мржња Срба према „српским злоделима“ наставила се преко комунистичке партије све до њихове данашње биолошке и идеолошке деце. Док су исламофашистичке хорде клале цивиле по источној Босни и одсијецале главе по Мајевици, припадници београдске црвенограђанске „елите“ изражавали су своју подршку „опкољеном Сарајеву“ и жртвама „српског фашизма“. Те појаве су срећом биле раширене у минорном проценту, отприлике у оном проценту у ком су у свакој популацији заступљене неке ретке болести или педофилија. До ширења је дошло кад је несретни ДОС допустио будимпештанским курсистима и Сорошевим питомцима да се инфилтрирају у све поре државе и друштва, те да пропагандне тезе усташке емиграције, аутора „Исламске декларације“ Алије Изетбеговића и убице полицајаца Хашима Тачија прогурају као „супротстављање политици Слободана Милошевића“ или „суочавање са прошлошћу“.

Сарајево – удео Срба по насељима

 

Колико су питања истине о досадашњим ратовима битна помало говори и колико се професионални кукачи на туђим гробљима њима баве. Недавни поновни покушај отимања државе БиХ од стране Бакира Изетбеговића и подношења тужбе против Срба показао нам је колико неријешена питања из претходних ратова још увијек живе, ако неком није било јасно и  без тога, из понашања власти Хрватске, Црне Горе, терористичких „власти“ на Косову или великих сила. Ратови нису завршени из истог разлога из ког су и почели – жеље да се српски народ уништи или протјера са одређених подручја и та подручја заузму, која не јењава.

Битан дио уништења једног народа је уништење његовог духа и свих битнијих институција, јер што је дух слабији, што је неки народ на више поља у хаосу, то га је лакше обесправљивати и отимати му, зна се шта бива, како рече Милан Ракић: „када труло царство оружја се маша… „.

Посебна фасцинација српских плакача на туђем гробљу је Босна. Недавни предсједнички избори у Србији били су прилика да Ненад Чанак истакне своје ставове: Косово је независно, цјеловита Босна је интерес Србије, Косово је реалност коју треба прихватити, Српска је реалност коју не треба прихватити (sic!). Кандидат друге Србије, појединачно други најјачи са неких 15% гласова, Саша Јанковић, био је спреман да изиритира српско гласачко тијело, али је мантре о „сребреничком геноциду“ и „праведним осудама Хашког суда“ (и дочеку ђенерала Лазаревића) морао да понови више пута. Важност одређених питања за групу коју називамо „Сорошоиди“ можемо видјети и из тога, Чанак је на овим изборима вјероватно наступио као дворска луда, али кандидату Сорошоида је битније од губитка гласова, у предизборној кампањи кад се свака ријеч мјери и много тога што се мисли прећути, било да подржи пропаганду о „општинском геноциду“ и „неупитности Хашког суда“.

Перформанси квислиншких организација попут „Жена у црном“, „ФХП“, „Иницијативе младих прекидача трибина“ и сличних ад хок будалетина се понављају стално, осуђују се српски злочини, шири се једнострана слика ратова и муслиманска пропаганда.

Једна од таквих организација, Лига Социјалдемократа Војводине, издала је саопштење поводом 25 година од почетка босанског рата.  (http://lsv.rs/vesti/nema-zaborava-za-odgovorne-za-rat-u-bih-15046/ )

С обзиром да је медијска жаба у Србији одавно скувана, Чанкови културбундовци немају проблема да понављају будалаштине које се памте из најцрње муслиманске ратне пропаганде почетком деведесетих. Шта је било у Босни? „Добила међународно признање и онда Сарајево стављено под опсаду и гранатирано“.

Неуморни

Данас имамо твитер, па имам прилику да пратим налог некаквог њемачког пропагандисте који свакодневно напада на Асада и Русију. Избјегавам да коментаришем, али један од његових твитова је био у стилу „Асадове снаге бомбардовале цивилно становништво“. Нисам могао да издржим, сјећајући се Сарајева, па сам питао „Чекајте, ако мрзе и хоће да убију то цивилно становништво, зашто се не ушетају са војском једноставно“? И одговори ми врли новинар, „Па наравно да то није САМО цивилно становништво, има ту и ето нешто мало наоуржаних људи, али има и цивила“.

Тако исто и саопштење ЛСВа: „Сарајево гранатирано 1475 дана“. Па добро мајку му, зашто су ти луди Срби гранатирали три године, зашто нису ушли једноставно? Па, ту је једна ситница која се неким чудом увијек заборави – процјене су нпр. УНа из 94 (http://web.archive.org/web/20110604023055/http://www.ess.uwe.ac.uk/comexpert/ANX/VI-01.htm ) да је у и око Сарајева било од 25 до 70.000 муслиманских војника. Саме муслиманске власти говоре око 55.000. При томе, исти извори а и сам Хашки трибунал, снаге Сарајевско-романијског корпуса Војске Републике Српске процјењују на од 12 до 17.000 војника, скоро искључиво сарајевских Срба који су бранили своје домове од константних напада из „опкољеног Сарајева“ али и изван њега.

Постоји једна пропаганда слика о опсади Сарајева, на њој је нацртан град Сарајево са околним планинама, линија фронта и нацртана сва силесија топова и тенкова која окружују тај мирни град. Са унутрашње стране те линије не да нема тих 70.000 војника, већ нема ничега. И не би та слика годинама кружила да се систематски не сузбија здраворазумско питање: ако су били толико јаки, зашто нису ушли и заузели тај град?

Споља опсада, изнутра ништа

Увијек се помиње страшна цифра од 11000 убијених људи од чега 1600 дјеце приликом опсаде. Нигдје се не спомиње број убијених војника а у ове цифре се обично не убрајају убијени сарајевски Срби који су рат провели у српским предграђима града, које су убили муслимански војници у злочинима, снајперском или артиљеријском ватром. А не направи се ни студија колико је од тога сарајевских Срба који су нетрагом нестали унутар самог Сарајева од разноразних криминалних и приватних војски и бригада. И наравно, не спомиње се да је Сарајево после рата град са 150.000 Срба и 20.000 Хрвата мање него прије рата. На ободима Сарајева постоји „шехидско мезарје“ Ковачи са великим бројем споменика „борцима погинулим за ислам (шехидима)“, али је тешко чути колико их је било.

 

Цјелокупна терминологија је јако упитна. Јер, нису 92. дошле снаге из Неготина па опколиле Сарајево. Почетком рата, локално наоружано становништво, потпомогнуто својим припадницима полиције, војске, ТО, странака па и криминалаца… ставило је под контролу своја мјеста живљења, своје квартове, насеља, предграђа, села… није нико дошао и опколио Сарајево, Сарајево је ПОДИЈЕЉЕНО између својих становника. Чак су и локални Хрвати имали дио под својом контролом (коју ће им 93. муслиманска власт одузети) и своју бригаду ХВОа „Краљ Твртко“. А кад је град ПОДИЈЕЉЕН, подијељени дијелови су заратили један с другим. Чак су постојали и примјер, а и снимци чини ми се, Срба из сарајевске општине Илиџа и Хрвата из оближње општине Кисељак како, с обзиром да немају спорних питања, обиљежавају границу између својих територија. Није град ОПКОЉЕН па на њега запуцано, као што вели велики познавалац Босне из Лике г. Чанак, већ је град ПОДИЈЕЉЕН, а онда је кренуло пуцање, једних на друге. Сам почетак рата обиљежен је блокадом касарни ЈНА од стране муслиманских снага и чувени напад на колону у Добровољачкој улици и убијање војника који су се у складу с договором повлачили. Колико се то уклапа у Чанкову причу како је „дошао неко, опколио Сарајево и запуцао по њему“, велико је питање. Највећи број сарајевских српских предграђа био је опкољен скоро колико и Сарајево, ако не сасвим одсјечен, а оно под сталном снајперском и артиљеријском ватром, под сталним нападима и офанзивама како са спољашње тако са унутрашње стране „прстена“.

„Општински геноцид“ се не прескаче у саопштењу ЛСВ наравно, а исти они који се противе свакој сарадњи Србије и Српске а камо ли мијешању власти и политичара из Србије у „унутрашња питања БиХ“ се не устручавају да дају своје оцјене шта се у Босни дешавало, шта се дешава и шта би требало да се дешава.

Па тако Дејтонски споразум који је омогућио опстанак једине српске заједнице ван Србије која није потпуно обесправљена господа из ЛСВ називају „неадекватним оквиром“, а они који добијају 1% на изборима за предсједника Србије усуђују се да зову сепаратистом легално изабраног предсједника Републике Српске, Милорада Додика и говоре му „шта и како треба да ради“.

Без икаквог стида и срама саопштење ЛСВ, потпуно у духу мржње према бх. Србима и Републици Српској цијеле те другосрбијанске екипе говори о „несумњивим претензијама елите Србије према Босни“. Не постоје три народа у Босни, не постоји борба Срба из БиХ за њихова права, не постоји 33% становништва БиХ, постоје само „претензије Србије“ према сусједној држави, коју за Чанка и сличне чини наравно искључиво муслиманска власт. Колико је виртуелна била та „међународно призната власт БиХ“, односно сарајевски муслимански узурпатори говоре и њихови западни покровитељи – НИЈЕДАН мировни план који је предлаган за Босну није предвиђао опстанак те „међународно признате власти“ као државне власти, већ као само једне о три равноправне националне заједнице. Али као у оној причи о последњем упоришту НДХ, Оџаку у босанској Посавини који је пао у партизанске руке 17 дана пошто је Берлин пао у совјетске: кад су партизани поручили оџачким усташама да се предају и да је пала НДХ и Загреб, они су им одговорили „Како је пала НДХ кад се Оџак држи“, тако и Ненад Чанак, Сташа Зајовић, као и њихове колеге по црној кошуљи, понављају причу коју више ни најгори екстремисти у Сарајеву и Загребу не узимају здраво за готово. „Како је пала Алијина џамахирија кад се држе србијански Сорошоиди и бране је“.

За Сорошоидне фашисте босанских Срба или нема или се своде на „оне који су опколили и мучили Сарајево“. Јер кад дехуманизујеш некога, према њему је све дозвољено, он није човјек који има своја права, већ зло које треба уклонити. Није то човјек са својим правима, животом, имовином… коју има право да брани. И то је посао другосрбијанских Сорошоида, да мрзе Републику Српску, да продужују њену дехуманизацију и што више ослабе везе између Срба и Срба и отежају евентуалну помоћ коју Срби у РС из Србије могу да очекују да добију. Хорде монструма ходају Србијом, називају се српским именом, а искрено мрзе Републику Српску најгором усташком мржњом које би се сваки поштен муслиман или Хрват постидио. Дозвољено је Чанку и екипи да буду и Вучићеве пудлице, али знају се границе које не смију да пређу како би остали у милости господара: РС и Косово. Сваких пар мјесеци појави се неки нови „Србин“ који нам објашњава да Косово није у Србији, да имамо границу према Косову, да га контролишу Албанци… као да ми не знамо како то изгледа кад ти је дио земље и народа под окупацијом. Али невјероватно је колико у Србији и Београду има људи српског поријекла који са Тачијевском страшћу навијају за независност шиптарске терористичке државе и мрзе Републику Српску. Новинари који једва чекају да објаве мапу Србије без Косова, напишу „Србија и Косово“, „косовске власти“, „косовска полиција“, да се спрдају са чињеницом да је њиховој земљи отет део територије бруталном агресијом, део становништва убијен, део протеран а део живи у гетима. Да ми је неко прије 20 година говорио да ће у Србији 2017. постојати јаки поборници политике Хашима Тачија и Алије Изетбеговића, агресивне и безобразне, упорне и гласне, а да неће бити из Прешева или Новог Пазара, мислио бих да је луд. За сваки народ таква појава, персонификована и у Саши Јанковићу између осталих, била би бескрајна срамота.

На крају саопштења несретни Чанак, док не посустаје у подршци бошњачком екстремизму и најцрњем косовскоалбанском фашизму говори о српском „раскидању са националистичком идејом“.

Немој Ненаде, немој ти да говориш о „култури сјећања“, о култури уопште немој да говориш, са својом подршком најцрњим непријатељима свог народа и са мржњом према свом том истом народу.

Комичну страну овој Чанак-Чеда подршци унитарној Босни даје чињеница да се они у Србији залажу за децентрализацију док за Босну заговарају унитарну државу под контролом муслимана.

Постоје општине у Војводини које су за вријеме рата имале избјеглих из БиХ, Хрватске и Крајине и до 10% од укупног броја становника. Али нису се тад сјетили Сорошеви јуришници да питају те људе шта се дешава у Босни, у Крајини, зашто су дошли, како је онима који су остали. Тада је ширена мржња на „избеглице“, на оне који нас „свађају са светом“, који кваре наше идеалне односе са комшијама других националности, као они који одржавају Милошевића на власти (иако избјегли Срби нису могли да гласају јер им баш тај Милошевић није давао држављанство Србије), а сачекано је да прође неко вријеме од рата, да се забораве ти живи људи и свједоци, који су се или уклопили или одселили даље или вратили, па да онда крену свједочења „пожељних жртава“, да сваки левичарски бирцуз у Војводини доведе по једну „мајку Сребренице“ да објасни људима „шта се то тачно дешавало“. И онда су кренуле сузе друге Србије, сузе Сорошоида над ужасима рата и људским патњама, кад су се појавили они које је дозвољено жалити. Јер ако не инсистираш на Сребреници и Сарајеву, онда се појављује и питање других жртава, не само муслиманских, а то већ квари посао и слику.

Врховни морални ауторитет Боро Стјепановић

С времена на вријеме промине интервју Боре Стјепановића дат „Времену“ 2012. године. Како рече Хераклит Мрачни, „карактер је судбина“, али је ипак питање да ли је Боро Стјепановић постао људска и морална наказа јер је такве ликове углавном глумио или је био наказа и прије па су га такве улоге допадале.  (http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1066445 ). Ко није пратио ратне муслиманске медије мало је гдје могао да нађе гадости, измишљотина и пакости као у том интервјуу. Није проблем што је Боро лажов и клеветник, проблем је што постоје кругови у Србији који се тим текстом одушевљавају, читају га, хвале и шире по друштвеним мрежама, никад сити кукумавки над „мученим Сарајевом“. Прву половину текста Стјепановић прича о умјетности, а онда прелази на дио о Сарајеву. Јер, како да не вјерујеш глумцу, умјетнику, узвишеном бићу које тако лијепо прича о глуми и умјетности кад пређе на Сарајево? Човјек прво прича како је српским војницима у Сарајеву 92. хтио да вришти да није Србин јер се „осјећа као дио хрватске или црногорске културе више него српске“.

Затим каже да се дио његове породице одселио некад давно у Русију и да је та грана дала седам генерала, којима се он баш и не поноси, ко су да су. Не зна ко су да су, али зна да се не поноси.

Натјерали су га да пуца на Сарајево, али он је навијао за „оне тамо“, за „грађане Сарајева, жртве које су браниле цјеловиту Босну“. Година је 2012. кад Боро даје интервју, ко је хтио да види видио је ко су и шта су били ти „бранитељи Босне и жртве“ и шта су радиле српским цивилима и заробљеницима, којих више нема у бошњачкомуслиманском дијелу Федерације, али и даље Боро вјерује да су они били „жртве које бране цјеловиту Босну“.

За Стјепановића „опсада“ Сарајева је „срамна“ и „злочин“.

У ратном Сарајеву је одлучио да цијелог Шекспира прочита поново у инат „Кољевићу, Паљанима, безумницима, рату… „.

Зна и зашто се Никола Кољевић убио, донио му Радован Караџић пиштољ, али неће да каже зашто.

Спомиње Боро и третман његовог брата ког је убила српска граната од стране комшија муслимана, а он никад „мајци није успио да објасни да су га убили Срби а не муслимани“, називање братових ћерки у Сарајеву „четникушама“, помиње да су се братове ћерке враћале у Сарајево после рата, не помиње кад, гдје и зашто су отишле, али то очигледно није утицало на његову представу о рату и природи тог града и те Алијине државе. Јер ако се чињенице не слажу с Бором, тим горе по чињенице.

У интервјуу с краја јануара 2017. (https://www.klix.ba/magazin/kultura/boro-stjepanovic-kusturici-treba-psihijatar-koji-nije-karadzic/170129011 ) Боро потврђује да се није промијенио. Прича како су он и жена ходали Београдом и гледали људе и питали се „да ли би ме овај гађао гранатом, да ли би ме овај заклао“. Јер, Срби су ваљда кољачи и убице. Не пише да ли му се то икад десило у Сарајеву. Да ли би ме затворили у Силос? Да ли би ме убили као Србе из Пофалића? Да ли би ме убили сабљом у врат као Ергина Николића у штабу Мушана Топаловића Цаце? Да ли би ме бацили у јаму Казане на Требевићу? Убили ко дјецу у селу Ледићи на Бјелашници? Ништа од тога Бори не пада на памет у Сарајеву, само у Београду.

„Убијен је онај сват, што су после искористили“ – вели црни и несретни Боро. Јер у његовом болесном резоновању није битно што су човјека убили због тога што је био Србин усред Сарајева (нити нам то говори нешто о Сарајеву, иако је то била прва жртва рата у Сарајеву, иако је његов убица Рамиз Делалић Ћело касније постао командант 9. брдске бригаде муслиманске војске!), Стјепановићу је проблем „што су то после искористили“!

Као човјек толеранције, пљује право Емира Кустурице да изабере вјеру, мишљење о вјери и „страну“, јер није изабрао као Боро.

Иако је енглески ББЦ давно објавио снимак са ког још један предратни криминалац а ратни командант муслиманске војске, Јусуф Јука Празина, пуца на мировни скуп у Сарајеву 1992. године, Боро и године 2017. за то пуцање окривљује „СДС који је имао сједиште у Холидеј Ину“.

Упркос хиљадама и хиљадама свједочења о рату у БиХ, српским Сорошоидима одговарају само она која личе на причу Боре Стјепановића.

Који Српску представљају као „чисто зло“ против кога је све дозвољено, као што то на најболеснији начин ради Теофил Панчић (http://pescanik.net/belzebubova-zemlja/ ) (мој одговор на текст: https://facebookreporter.org/2015/04/05/%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D0%B3%D0%B0%D0%B2%D1%80%D0%B8%D1%9B-%D1%82%D0%B5%D0%BE%D1%84%D0%B8%D0%BB-%D0%BF%D0%B0%D0%BD%D1%87%D0%B8%D1%9B-%D1%81%D0%B0%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%81 ).

Најтужније од свега је што данас слободно шетају Београдом људи који мрзе своје сународнике, лију сузе над Сарајевом, лобирају за независно Косово, плачу на туђим гробљима, што су јако гласни и јако упорни.

Гробље погинулих војника муслиманске војске Ковачи

Као што рекох на почетку, било је и биће и издајника и отпадника и квислинга и муртада, али да део људи развије мржњу према делу свог народа који је највише пропатио због ратних дешавања за мене је доња граница нискости.

Ако већ не могу да заузму нормалан однос према БиХ и РС, онда барем нек се окану у потпуности унутрашњих питања друге земље. Као да Срби у БиХ немају довољно проблема без „корисних будала“ типа Чеде Јовановића или Ненада Чанка који су себе прогласили за врховне тумаче босанских питања, о којима имају више права да причају него Срби из БиХ, иако је то кад уради неко из власти Србије слиједи скичање како се не треба мијешати у унутрашње послвое БиХ.

Плакачи на туђим гробљима, оставите датуме из босанског рата људима који су проживјели то о чему би ви да паметујете.

А нама осталима остаје да научимо од наших непријатеља и њихових слугу, шта је мање битно и пролазно, а шта пресудно. Оно чиме се баве са страшћу и не одустају.

 

6 коментара


  1. Да ли је аутор и помислио да су Додик, Шешељ, Милошевић… „другосрбијанци“?

     
    Одговори

      1. Дужа прича, и доста сам бавио тим проблемом.
        Са већином онога што се презентовали се иначе слажем.
        Но, рецимо, за рат о коме пишете Додик је рекао „То није мој рат“ и није учествовао у њему. А чији је требао бити? Мој, не његов? „Жути“ су му увек били најближи.
        Милошевић се никада није изјаснио да је Србин. И брат и децу су му монтенегрини… Он се борио за смањену Титославију не за српске интересе.
        А да сам лично чуо Шешеља када је урлао на студенте у Београду псујући им „мајку Србијанску и мајку Циганску“, претпостављам да нећете веровати, међутим тако је било.
        Коначно, ако погледате садашњи режим, па куд ћете веће аутошовинисте? А то су све кадрови из Милошевићевог доба. И увек су такви били. Лажне патриоте и тешке штеточине. И шта је нормалан човек требао да ради већ да се бори против таквих изрода?
        И, знате, данас су највеће зло Србије лички и босански дезертери.

         
        Одговори

        1. Има нечега у томе што причате, дефинитивно, али ето, опет поменути не иду тако далеко као нпр. Чанак, а Додик је променио причу.
          Наравно, све поделе међу Србима одбацујем. Ако је нападнут један Србин, у Штрпцу, Книну или Гламочу, то је рат свих Срба.

           
          Одговори

  2. Добро, ови раде за шта су плаћени, а шта, за то време, раде српски родољупци.

    Прихватили су термин „Бошњак“, слали Србе у Хаг, никада нису рекли да је Сребреница класичан акт одмазде, толико пута виђен у историји итд.

    Друга Србија НИКАДА не одустаје од својих ставова и циљева. Никада ни са чим не прави компромис, за разлику од српских родољубаца који би мало и „демократију“ и „људска права“ и да се мире са свима, а мало и српски интерес, ако може. Не може! Зато ће да буде како хоће Чанак и екипа, па макар на њих кукали сваки дан.

     
    Одговори

    1. Мораћу да се не сложим делимично. Да је много тога препуштено страним агентима, јесте, али неки идиотизми су толики да их је просто немогуће прогурати. Али зато нам којекакви Лабриси пишу школски програм и то је страшно…

       
      Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!