АЛЕКСА МИЈАИЛОВИЋ: СТРУЧНО УСАВРШАВАЊЕ ЖЕЛЕЗНИЧАРА

Каже наш мудри народ да у железничаре иду лењи сељаци и пропали ђаци. И то је истина. Народ не греши јер он не конструише већ запажа.
Због таквог кадра железници су увек недостајали квалификовани и стручни радници. Да би се поправила квалификациона структура запослених на железници је од давнина постојало и допунско школовање уз рад. Међутим, та се добра идеја врло рано извитоперила у своју карикатуру те су дошколовани железничари кроз такво школство само добијали виша звања, положаје и плате а њихова стручност се није побољшавала. Поред осталог, и због тога на српској железници одавно нема побољшања у квалитету пружених услуга.
Некада су се железничари „усавршавали“ у Пули, касније у Суботици и Новом Саду а у најскорије време на Универзитету Браћа Карић и Мегатренду а најновији бисер у њиховом брушењу је факултет за индустријски менаџмент у Зрењанину.
Ми железничари који смо завршили редовне државне факултете увек смо задиркивали те школце што се муче и путују које куде, некада по Југославији а данас по Србији, када постоје државне високе и више школе у Београду поред којих пролазе док одлазе на железничку станицу да би возом тј. за џабе отпутовали у наведена места.
Тако је и мој друг Бора пре неколико година почео да се усавршава односно дошколовава као железничар са средњом стручном спремом а данас је већ постао магистар наука и питање је где ће да се заустави и докле ће да догура.
За време Бориног стручног усавршавања збио се несвакидашњи догађај:
Оде ти Бора са повећом групом железничара на испит у Нови Сад. Као и када су други предмети били у питању, градиво је слабо познавао, прецизније речено, није имао појима.
Испит се полагао писмено.
На срећу испитаника испитом је руководио млади асистент који је према њима био веома толерантан. Јадни људи мучили су се да уз рад још и студирају.
Бора искористи згодну прилику и преписа из књиге од речи до речи одговоре на сва питања. По повратку у Београд са нестрпљењем је очекивао резултате испита.
Школовање је било тако организовано да се из Новог Сада у Београд, у Немањину 6 у кадровску службу, слао само списак оних који су положили испит док се остали нису ни спомињали.
Када је списак најзад стигао у Београд на Борино запрепашћење и разочарење њега није било међу онима који су положили испит. Резоновао је да је оцењивач приметио да су одговори идентични од речи до речи са текстом из књиге, да је схватио да је он преписивао и да га је због тога и оборио.
Шта је ту је и Бора поново пријави испит из истог предмета за следећи испитни рок. Одлучио је да следећи пут на испиту мало измени ред речи у својим одговорима у односу на књигу.
После три месеца етоти га наш Бора поново на испиту у Новом Саду. Али на његову несрећу, сада је испит водио стари и строги професор а не млади асистент. Бора није могао ништа да препише и предао је скоро празан папир. Нормално, на новом списку оних који су положили испит њега није било. Опет је пао.
Али, из Новог Сада је стигао још један Допис којим се обавештава кадровска служба ЖТП-а да је са предходног списка студената-железничара који су положили испит у прошлом испитном року грешком изостављен и то баш наш Бора.
Тако је Борин случај постао јединствен у железничком школству по томе што је он био једини студент који је пао на испиту из предмета који је раније већ положио.
Тај несвакидашњи сплет околности, поред тога што је служио за зафрканцију и засмејавање, на жалост свих оних који воле железницу, на најбољи начин одсликава квалитет дошколовавања, усавршавања железничара и некада а и сада.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!