Саша Кнежевић: Насиље – чедо репресије

Постоје многи облици насиља које досежу до опипљивих бездана метафизичког зла које се пројављује на безброј начина. Овдје бисмо се задржали на једном облику насиља који се јавља услијед континуираног вакума репресивних система.

Репресивни системи имају за посљедицу сасвим неуздржано насиље које се очекује од свих субјеката у његовом структурисано – изопаченом испољавању. Оно често бива прикривено у најљепшим одорама спољашњег (комфорног и удобног “кристалног кавеза“), које са гнусним претвором вјештаства символише блудницу са лицем које мимикрује чедност.

Његов нужни морал (тј. најдубљи облик аморала и снобизма), бива разоткривен пред првим искушењем које угрожава најниже интересе безличних материјалиста. Насиље у таквим окружењима постаје сасвим сродно човјеку и у његовом одсуству појединац остаје инфантилна мета ,,која нема гдје главу склонит“, у једном огрезлом у злу, дистопијском свијету, какав је приказан у ,,Пакленој поморанџи“ Стенлија Кјубрика.

Насиље обузима појединца утапајући га у глинене масе вођене типично звjерском етиком већине, која се као дим увлачи у свим порама једног друштва. Карактер доживљава метаморфозу, мутирајући у ниски карактер масе, боголичју несвојствен облик моралног хомункулуса.

Губи се сваки смисао и живот подиже бујицу незадовољства, све моралне карике су пољуљане, насиље је нужно и захтјева га самa представа опстанка, која не види другу алтернативу у својој илузији преживљавања (као што знамо лако је преживљавати, тешко је живјети).

(Све оно на што су нас упозоравали и представљали у својим романима Олдус Хаксли, Џорџ Орвел, Реј Бредбери, Ернст Јингер и многи други писци са фантастичном визијом постмодернистичког свијета, постаје нам све реалније у цивилизицији технолошких робова и неолибералистичкој концепцији прогреса у једном апокалиптичном чекању коначног краја.)

Насилничко настројење може прожети све аспекте људске природе и интегрисати се у њено цјелисходно предаторско дјеловање, а да не дође до његовог физичког испољавања.

Онда како пише Достојевски и она најништавнија хуља, постављења од тоталитарног система у дегутантној бирократији, на неком незнатном шалтеру, похвално затеже и тај мајушни шрафчић у механизму репресивног система;

И она једна потпуно безначајна личност која продаје некакве биједне  карте за воз, и та ће биједа одмах сматрати да има право да гледа на вас као Јупитер, када пођете да од ње купите карту“. (Достојевски)

Спасоносна логотерапија која узима у обзир хришћанску етику је исмијана, јер све што води супротно њој је постављено као идеал моћи том жртвoприношењу идолу деспотизма. Христова Бесједа на гори постаје незамислива и као таква појмљива као нешто пежоративно, слабашно и неупотребљиво у гадаринским земљама којима владају злодуси.

Много нам пута историја свједочи, како цијела једна епоха упада у кошмар сасвим детерминисаног насиља, беспоговорног насиља, насиља као нужности, нужности као парадигме морала, све постаје опијено и жедно крви у општој крволочности којом се смјењују улоге жртве и предатора, и у којој се свијећом тражи Човјек.

Човјек постаје (социјални експеримент) “друштвена животиња“, џунгла постаје обезнањено друштво које је подлегло нужношћу изопаченог дјеловања, док у њему закон силе не постане једини необориви закон у свим његовим сферама.

Али како само јеванђелски дивно поручује Свети Александар Невски утилитаристичком свијету:

Александар Невски

,,Бог није у сили него у правди“, и бивају правдено потучени сви римокатолички индоктринанти у литванско-немачкој најезди на нови плијен у име “крста“, у чувеној бици на обалама Неве гдје је Александар добио надимак ,,Невски“, та од Бога пројављена реченица је судбоносна за сав макијавелистички шљам и одзвања као Бурљајево звоно наде у ушима свих православних трудбеника.

Увијек је нам је историја свједочила, да након једног систематичног душегубног вакума које спроводе тоталитарни режими у једном дужем континуитету, цио један свијет се изненада руши, у крвавом рату и бјесомучним револуцијама, подигнутим на духовним руинама обезличених маса, чија крв само за кратко вријеме пригушује општи пожар, дајући спољњу опсену преображаја и хистеричну еуфорију подивљалих безумника које ће убрзо удавити нови талас много горе репресије која је изникла (или перфидно реализовина) из безличних побуна једне духовне пустоши.

Ту нема простора за ништа ваљано сем за сурову декаденцију, иако често на површинама све изгледа мртвачки мирно, такве државе су једна гротла вулкана која испод своје језиве мирноће крију ужарене лавине које само чекају да ескалирају и све пред собом сатру.

Обезбожени системи уплићу у земљама које запосједну луциферски дух деструкције, која се прије или касније испољи безумним побунама или ратовима.

Свака таква национална трагедија се најбоље огледа у омладини, добро камуфлирана споља, држећи се неких уздица које је сама прокламовала, које су само демагошке мантре терористичке пропаганде. Али младост је та које највише приказује декаденцију и голфским струјама подиже оне наталожене бујице са дна. Омладина је највјеродостојни печат једног времена. Узмимо за овај примјер два романа сасвим различитих окружења са којих се моделују, али са суштински истим посљедицама, које се најбоље огледају у заувијек унакаженој природи омладине.

На једној страни је роман ,,Кад су цветале тикве“ – Драгослава Михаиловића, а на другој страни је М. В. Љосин роман ,,Град и пси“.  Обојица писаца су били цензурисани и критиковани у матичним земљама због неподобности систему, додуше много више наш Драгослав Михајловић у титоистичкој (голоотачкој) србомрзачкој СФРЈ.

Задржаћемо се на главној теми и суштини овог текста, а то је природа насиља у репресивним системима. Та кључна паралера је јасно изражена у овим романима, иако су њихове фабуле приповиједане из диферентих хронотопа, они се ипак индентично подударају на опису истовјетног испољавања оваплоћеног насиља у круговима тек стасалих покољења од који зависи будућност  Отаџбине.

Једна група омладинаца је у престижном војном интернату (као символу лицемјерне политике коју спроводи једна држава), у једној институцији највише поштованој у земљи, док је друга на београдском асфалту послератних година, у ауторитарној комунистичкој тиранији.

Колико год покушавали материјалистички владари да одржавају своју макијавелистичку идеологију под сталним пропагандним терором и хипокризичним маскама, унутра ње кукља један вакум духовне празнине, који је најбоље видљив у младом нараштају, којег је изњедрила природа такве идеологије. Од чега је саткана та омладина, каква поимања има и циљеве, зависи и цио један народ и његова будућност.

У омладини просијава сав онај муљ нихилистичких очева како је то половично предочио Тургењев у његовом најчитанијем дјелу ,,Очеви и дјеца“ гдје се први пут сусрећемо са појмом нихилизма.

Ми увиђамо један систем вриједности који је сурово изопачен, који се оваплотио у голу плот која дише звјерски, обузета сладострашћем и ослепљена великим незнањем. Љуба Врапче са Душановца или Јагуар из далеког Перуа су обрасци тога. Иако израсли на различитим подручјима, проткани различитим културама и идеологијама, они се сударају на истој тачки репресивног набоја у којем су одгајани и сходно њиме бивствују.

Они су чеда репресивног система и као такви су узети као примјери једне манифестоване изопачености. Ми у роману ,,Град и  пси“ упознајемо једну војну гимназију ,,Леонсо Прадо“, која је узета као символ свега што је споља вредновано, титулизовано и поносно истицано, међутим ми продирући у милитантну безкруполозност романа, спознајемо њено право стање које је нагриза изнутра, а оно  је све труло, настрано и кримогено.

Од највећег до најмањег ступња, оно је проткано насиљем које се огледа у младим питомцима који похађају ову војну школу. У њима непосредно откривамо предочено звјерство репресивних система, које као окречен гроб, крије у себи најгоре гадости које нам омладина највјеродостојније презентује.

Они су жигосани символи једног ауторитативног режима који функционише у оквирима  демагогије и окрутне лажи. Све се своди на груби хедонизам, баханалије и осташћену плот.

На другој страни имамо презентере једне комунистичке-титоистичке репресије у групи “другова“ на београдском асфалту у роману ,,Кад су цветале тикве“.

Љуба Врапче наш јунак са Душановца, који је исто тако жртва једне фаустовске епохе у утопијском систему која ствара нужне какотопијске посљедице – опште дегенерације, насиља и бесмисла. Дегенерисана “генерација x“ одраста у таквим срединама, увиђајући на крају једини излаз из њих, у новом рату или насилној побуни (без икаквих иманентних преображаја које претходе исконским промјенама) што је и приказано епилогом романа ,,Кад су цветале тикве“, као и у епилогу титоистичке творевине, бласфемично подигнуте на невиној крви и звјерствима над изданом  и разореном Отаџбином.

И овај данашњи систем који је произашао из дужег циклуса богоборног континуитета, који је на врхунцу своје деструктивне политике, уједно је и на врхунцу сопственог пада. Пада који се мора десити, паду из којег са само дубоким покајањем и вјером у ,,Српску идеју“ може проклијати светосавско српство из његовог надсушног коријена; Православија.

 

,,А ви, ако некад одете на Душановац, погледајте га добро. Чујем да се доста променио; ако. Тада ћете се можда сјетити да овде живи један човјек који и кад стоји и кад хода, и кад се смије и кад спава – плаче за њим; један човјек који још може да се узда – једино у рат.“

(Драгослав Михаиловић – ,,Кад су цветале тикве“)

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!