Миленко Вишњић: Много воле Вучића, сви за њега гласаше

Исти су волели Тита, патили за њим, касније га псовали… Никога нису волели к’о Слобу, па га уморише у нацистичком затвору… Затим су палили Скупштину заједно са Ђинђићем, па и њега после уморише… Сада још много воле Вучића, сви за њега гласаше… 

Избори и несрећни ауторитарни карактер

Мало је оних, чак и међу скромно образованим људима, који не разликују особу која жели да влада другима, спутава их, има контролу над њима; и с друге стране, особу која има потребу да то све поднеси, слуша и добровољно се понижава пред својим владарима. Научно, за обе ове форме карактера се каже да је ауторитарни тип.

Супротно ауторитарном карактеру је зрела особа: особа која не осећа потребу да се везује и ослања на „јаке“ личности, самостално се хватајући у коштац са животом, проблемима, људима и стварима око себе.

Или слепо подржавају или их убијају к’о зечеве

У контексту „демократских“ избора, углавном је реч о ауторитарном вођи и његовим присталицама ауторитарног карактера. Иако је очита разлика између владара и оних којима он влада, ова два типа ауторитарних личности су заправо чврсто везани.

Шта је заједничко Владару и Присталици? Оно што дефинише суштину ауторитарне личности јесте неспособност. Неспособност да се ослони на властиту вредност, да буде независна личност, да има властити став и самостално мишљење… Другим речима: личност ауторитарног карактера не осећа потребу за слободом.

Личност ауторитарног карактера никад не достиже доба зрелости; она не може ни да воли друге нити има способност да користи властити разум – да доноси властите закључке. Као резултат, таква особа је изузетно усамљена, потпуно је растргана дубоко укорењеним страхом.

Таквој особи је потребна веза за коју није потребна ни љубав ни много памети. Такву врсту везе ауторитарна особа проналази у симбиози са другима. Оваквом везом таква особа губи свој идентитет, односно, спајањем с другима, потпуно уништава властити.

Дакле, пошто не може да издржи усамљеност и укорењени страх, особа ауторитарног карактера има насушну потребу за тако необичном везом, а та природна веза је углавном између пасивно-ауторитарног и актиовно-ауторитарног карактера.

Присталице – пасивно-ауторитарни карактер

Шта Владар и Послушник имају заједничко у свом карактеру? Тзв. пасивна-ауторитарна личност, или другим речима, мазохистички и покорни карактер има за циљ – бар подсвесно – да постане део веће групе, привезак другима – макар најмањи –  неке „велике“ личности, неке „велике“ институције, или неке „велике“ идеје или политике.

„Лидер“, институција, или идеја могу у стварности бити значајни, моћни или просто, надувани од пасивно-ауторитарне особе која у то жели да верује. Оно што је својствено таквом карактеру, јесте да је његов власник уверен да су „његов“ вођа, партија, држава, или нека вођина идеја свемоћни и свемогући.

Особа ауторитарног карактера осећа се и сама добро, макар и на даљину, у друштву „свемогућег“, имајући лажно осећање о властитој снази и величини, осећајући да припада нечему „великом“, да негује лажну наду.

Пасивно-ауторитарна особе жуде за наредбама, реално избегавајући потребу да саме доносе одлуке и сносе одговорност за своје поступке, па и у свом интересу. У потрази за зависност, овај мазохистички тип личности је уплашен, стално се осећа инфериорно, немоћно и усамљено, агрењсиван је према неистомишљеницима и противницима његовог вође.

Таква растрзана особа је у потрази за „вођом“, вођом велике моћи, осећајући се сигурно и заштићено кроз ту везу, тако превазилазећи и осећај властите инфериорности. Подсвесно, таква особа осећа своју немоћ и нужно тражи лидера који ће контролисати тај мучан осећај.

Оваква мазохистички покорна особа, која се боји слободе, бежи у идолопоклонство, и особа је на коју ауторитарни систем, као што је нацизам, делује као мелем на рану.

Вођа – активно-ауторитарни карактер

Много теже од разумевања присталица – особа мазохистичког карактера, јесте схватање сложеног активно-ауторитарног, садистичког карактера (вође). Он својим присталицама изгледа самоуверен и моћан, али колико је уплашен и усамљен, толико поседује и мазохистички карактер.

Док се мазохиста (присталица) осећа јак, будући да је део нечег већег, садиста (вођа) се осећа такође јак, али користећи незрелост и страх мазохиста. Активно-ауторитарни (садистички) карактер зависи од оних којима влада, колико пасивно-ауторитарни (мазохистички) карактер зависи од владара.

Међутим, та слика је другачија у стварности. Докле год држи власт, вођа (садиста) изгледа – за себе и за друге – јак и моћан. Његова немоћ постаје само очигледна када изгуби власт, кад више не може користити друге, када остане без стварне моћи.

Помињући садизам, имајмо у виду различите облике садизма! Генерално, овде је реч о садизаму који има свој корен у тежњи, која треба да савлада и контролише друге особе, да им наметне своју вољу, да постане њихов владар, да без ограничења располаже њиховим судбинама.

Понижавање је само средство, а најрадикалнији начин за то је да се особа мучи; јер не постоји већа моћ над неким, него мучење, терајући је да издржи бол без отпора.

Шта спаја вођу и присталице?

Како се у једној ауторитарној личности могу наћи и садистички и мазохистички елементи? На пример, Хитлер је говорио да може и да треба да доминира човек над човеком, али природом никад и никако.

У Хитлеровом карактеру ауторитарне личности налазимо карактеристичану мешавину садизма и мазохизма: природа је моћна сила коју треба поштовати и не дирати је, а људе треба понизити и подредити, посебно на расној, националној и верској основи.

Битно је подсетити да је Хитлер, изабран „демократски и вољом већине становника Немачке“, тим његовим демократским избором послао у смрт преко 55 милиона, углавном невиних људи.

Сви диктаторски режими су створени на основу ирационалног ауторитета (рационални ауторитет је прихватање ауторитета на основу критичке процене стварне вредности) појединаца, својих присталица.

Да скратимо, покретачка снага за стварање диктатура су појединци подложни осећању беспомоћности, страха, и дивљењу ауторитету „свог вољеног и незамењивог вође“.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!