Кандидат (из) народа

Дуго лутамо као народ, питање је да ли је то наш избор или судбина. Вечито једни другима пребројавамо крвна зрнца, партијске или неке друге припадности, а чини ми се да колико год желели и трагали за бољем, радимо све да се то не деси. Народно јединство сам током свог досадашњег живота осетио само у најтежим, али заиста најтежим тренуцима за било који народ и земљу, па и нашу. Као да нам је сувише тешко да окренемо главу за неким, питамо шта га мучи, као да смо се ородили једни од других и заборавили на првог комшију, а камоли солидарност са ˝неким тамо незнанцем˝ из другог града.

Престали смо да размишљамо о другима, друштву, животној средини, здрављу, породици, вредностима, све је некако постало толико брзо а када се све сабере и састави, испада да смо константно трчали у круг, и као пас за својим репом тражили сопствено место у овом друштву без осврта на то какво нам је друштво.

Како очекивати боље за нас, кад није боље никоме? Да ли је заиста увек најлакше, и најбоље решење?

Никада нисам био неко од оних ко је икога наговарао да за неког гласа (сем да уопште изађе), нити наметао сопствено мишљење. Ипак сам увек спреман и слободан да изнесем своје гледиште и став, у нади да ће добар део других схватити шта сам желео да кажем и придружити ми се у одбрани истих. Мишљења сам да је, ипак свако људско биће разумно и слободно биће и да у ери техонологије заиста не постоји изговор о неинформисаности, а у 21. веку апсолутно изговор у страху, или уском личном интересу. Крајње је време да изађемо из комунистичке буразерске доктрине и схватимо да ће ако ми будемо исправни, за сваког бити места у овом друштву, да је за то само потребно довољно труда и воље, а највише достојанства.

Бошко Обрадовић јесте најбољи кандидат на предстојећим изборима, скуп позитивних особина српског домаћина и државника, оно што на нашој политичкој сцени заиста дуго нисмо видели, а што је најбитније, са потпором и подршком изузетно угледних и часних људи који су у времену сужњих и клањајућих остали усправних глава и чистог образа.

Као релативно млад, али и неко ко већ неколико година прати његов и рад Двери, осећам потребу да му на овај начин пружим подршку с вером да ће то учинити и много других, на изнанеђење оних који ову земљу држе у ланцима који секу и гребу на саму помисао да их се можемо ослободити, само силом воље и жеље, да, можемо.

Кроз дугогодишњи рад Српски Покрет Двери заједно са Бошком Обрадовићем начинио је низ храбрих и позитивних ствари који су у домену њиховог деловања и снаге на практичној снази помогли српском народу, како у освешћивању и буђењу, тако и практичним акцијама онима које су заборавили баш сви, сем њих.

Током тих 18 година прошли су, баш као и народ, и заједно с њим, бројна искушења, спотицања, али су из свега увек излазили без мрље, чисти и још снажнији. А у томе је и њихова данашња највећа снага, што је тешко упрљати честите и што је сваки нови напад на Обрадовића и Двери корак ближе ка њиховој пропасти, а нашем оздрављењу.

И не, Двери можда немају довољно новца, али имају довољно родољубља, оног чистог, неоптерећеног разним стереотипима, аномалијама, фразама, неисквареног родољубља. И довољно воље и жеље да у тој тешкој, неравноправној борби истрају, све док не победе, и то данас чине као једина организована брана нашег народа, коме баш те особине недостају.

Бошко Обрадовић је кандидат кога нису поколебали, па чак ни уздрмали сви који су вођени аутопројекцијом помишљали да када већ они нису власници свог мишљења, а почесто и разума, то не може бити ни он. Да просто не може постојати човек који слободу чува у својим рукама, за разлику од њих. Да нема тога ко ће се појавити а да кроз њега не говори неки магнат, већ народ, да није могуће да је ту неко ко не носи кофер, јер забога зар смисао политике, дисања, живота, није управо то?

Бошко је кандидат који говори језиком чињеница, некада непријатних и болних али истинитих. Да, то га издваја од других кандидата, ниједним ставом Обрадовић не жели да обмани, превари, али ни да шминкањем мумије прикрије да нам неће бити боље без пуно труда, рада и воље, без тога да почнемо од себе. Али не од оног рада којим хранимо туђу, а не своју децу, јер српски народ је увек био вредан, али никада није пристајао на ропство, никада до претходне две деценије.

Негативна селекција, сиромаштво и ратови су изгубили пут којим смо ишли, али то не значи да он не постоји, већ да ми још увек идемо ка провалији, обећањима од којих ништа нисмо добили, а у последњих 17 године све су нам одузели. Европска унија, реформе, политичка стабилност, стране инвестиције… ДОСТА! Колико год нас медији око нас тровали, ми морамо знати истину, да су те речи одавно постале мртве, безвредне и безобразне, у временима када се сељацима отима земља, радницима живот и достојанство, образованима смисао, земљи територија, обичном човеку право да буде човек, нису више потребне прескупе и испразне речи, потребна су дела и потребно је почети од почетка, јер наша земља је урушена, наш народ је пред нестајањем. Потребно је изградити све оно што је ˝демократија˝ урушила.

То је све оно што Бошко Обрадовић представља као свој програм, и заједно са својим Покретом гласно устаје против аждаје која сваким новим даном постаје све гладнија, све док не прождере и последњи културни, историјски, традиционални, духовни, а на крају и физички део овог народа. Нисам неко ко воли да хвали политичке фигуре, па ни човека који досад ниједним својим потезом није показао да то не заслужује. Зато пишем оно због чега ћу ја гласати, јер је то оно што ће Бошко спровести, сигуран сам, штавише уверен у то, јер га активно пратим више од 5 година, а његов сјајан рад познајем и дуже. И како сам сазревао као личност, тако је и он као политичар, и данас постао спреман да модерном националном политиком постане председник Србије.

Погледи на свет и неке ставове су се можда мењали, али суштина и оно што је Србији потребно, оно што мислим ја а говори Бошко Обрадовић, није се променило за тих 5 година, и то није редак, већ непостојећи тренд у нашој политици.

На страну све актелне политичке промене у свету за којим овог пута НЕ СМЕМО, понављам, не смемо закаснити, српски председник, а не председник Србије, и представник народа, а не функције је оно што нам је витално потребно.

Бошко Обрадовић смео је да у скупштини каже све оно што народ мисли, као један од њих, српски домаћин који се креће и зна шта су проблеми обичног, у данашњој Србији пониженог човека, после 16 година пронео крик обичног човека који каже да више овако не може и да нешто мора да се мења, да систем лаже и да не живимо ни у представи ни у бајци, већ трагедији, и да је само на нама да такав сценарио променимо.

Глас народа, опљачканог, угњетаваног, згаженог, пониженог је пронео и разоткривањем политичке мафије, ставивши своју главу у торбу, за разлику од већине политичких бескичмењака којима је најбитније да им торба буде само у руци, по могућству што тежа.

И ако треба, да, називаћу се националистом, а вероватно ће се неки усудити и политику српског интереса у држави Србији назвати фашизам, ултра-десничарски екстремизам али то ме апсолутно не интересује, јер пас лаје, ветар носи све оно што изговарају они који су за мир, љубав и слободе, све док се неко усуди да каже нешто што одудара од њихове представе нормалног, природног, дозвољеног или забрањеног. Али не, то није фашизам, већ је само могућ мир и систем вредности који они наметну.

Бошко Обрадовић је законски већ спремио оставку уколико његов програм не буде спроведен у првих 6 месеци. И то више не зависи од њега, већ оних који ту оставку имају у својим рукама. За разлику од неких који су ˝купили прње˝ али су негде заборавили да кажу да су се само шалили и да сада када су они дошли, више ништа не важи, већ су битни само они, а држава и народ су под њиховим ногама.

Најпоштенији политички потез ког се сећам, а то је само један од бројних храбрих и национално освешћених потеза које стоје иза Бошка Обрадовића и Српског Покрета Двери.

Време је за народ, народу више не треба чобанин нити вођа, народ има очи, уши, мозак, народ долази, да врати место које му припада, а Бошко Обрадовић као српски председник јесте повратак судбине народа у своје руке, слободе избора и мишљења, способности, памети, знања, мудрости, исправних вредности.

Народу треба човек из народа.

Зато ја дајем глас њему, јер не дајем глас политичкој опцији, нити председничком кандидату. Дајем глас себи, дајем шансу себи за будућност у овој прелепој земљи, пуној потенцијала, којој нису потребне стране субвенције јер имамо домаћу производњу, јер имамо наше људе спремне да поштено раде за поштену плату, јер живот достојан човека данас се представља као луксуз, а ми нисмо створени само да радимо, него и да живимо од свог рада.

Да живимо, радимо, стварамо као људи, заокружићу 7.

Извор: Глас младих

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!