Манипулација народном енергијом  

По основној дефиницији енергија представља способност вршења рада. У физици посматрамо тела, у социологији људско друштво. Рад у контексту друштва би свакако значио  остваривање неких промена, успостављање нових односа у датом друштвеном систему. Те промене могу бити радикалне, као што су револуције и устанци, или једноставно доношење неких нових закона и норми. Да би се свака од тих промена (рада) остварила потребно је постојање усмерене друштвене енергије. На пример узмимо акцију  промене неког неприкладног назива једне улице. Пре свега потребна је  у одређеном броју појединаца распрострањена воља да се она изврши. Затим, неопходан је човек који би одиграо улогу покретача и организатора акције, потом механизам деловања, нека то буде обична петиција и наравно повољни услови у самом постојећем друштву. Слично као и у системима које описује физика: што је жељена промена дубља, то је потребна већа енергија за њено извршење, односно већи број усмерених појединаца; или што су услови за промене тежи, то је њено извршавање дуготрајније, али на крају и  експлозивније.

Феномен који је за нас од суштинске важности јесте, у модерном српском друштву веома распрострањена појава да се примарна, стварна енергија народа извитопери и искористи за неке сасвим супротне циљеве. И поред бруталног медијског рата против свих националних интереса, против основног права и правде и коначно против самог здравог разума као почетка сваког рационалног размишљања и последњег упоришта саме логике, имамо ипак оптимистичну ситуацију да постоји први чинилац потребан за извођење неког рада у друштву а то је –воља,односно истоветна жеља у довољном броју појединаца која већ прераста у  народну масу.Рецимо, жели ли бар деведесет и пет посто грађана Србије да се похапсе тајкуни који су се енормно обогатили кроз, од власти им омогућену пљачкашку приватизацију? Постоји ли ико ко не жели реформисање правосудног, здравственог или пензионог система? Зар није истина да већина не љубиММФ, НАТО или ГМО? Па како је онда могуће да наше друштво иде у потпуно супротном правцу од жеља велике већине грађана? Како је енергија народа, вољна да изврши промене, толико  преусмерена да је постала потпуно неупотребљива, јалова и да је ситуација дијаметрално супротна самим виталним интересима?

Наше старе мане као што су неслога, подложност корупцији или интересно политиканство заиста врше грозну ерозију те примарне, ка доброме устремљене масе која се чак још није ни покренула на неки рад , али они једноставно нису довољно јаки  да у толикој мери промене смер у којем се друштво креће.

Ситуација у којој су медијске куће јаче од државе, довела је до тога да је свака јавна личност практично уцењена да се понаша у складу са интересима (страних) власника медија или ће бити на најбруталнији начин сатанизована и уништена. „Медији те туже, медији ти суде“ је практично стање ствари у којој су све полуге власти у рукама мањине. Подсећам да се само значење појма „полуга“, односи на направу која омогућује да се употребом мале силе изврши велики рад, односно да се нешто што је масовно, једноставно контролише и управља.  Ако имате случај да сто људи верује да је Н.Н. лопов, и ако поседујете медије које они читају, вама није потребно других сто људи да им се супротставе. Довољан је један новинар који ће објавити убедљив чланак који говори супротно. Тако се друштво дели на масу и на оне који њоме управљају. Ипак, колико год и овај процес узео маха и био опасан, ни он сам није довољан да се једно друштво окрене за 180 степени од својих животних интереса.

Кључни играчи у овој причи о преусмеравању народне енергије јесу управо личности истурене у први план, односно они које смо на почетку условно назвали покретачи акције, вође или лидери. Човек који се својим радом и залагањем наметнуо као заступник постојећих народних жеља, као организатор деловања и координатор акција (друштвеног рада) чини најважнију али уједно и најосетљивију тачку овог система. Претпоставимо да поменута тежња ка неком националном интересу постоји некако урођено, скоро инстинктивно као део неког „колективно несвесног“ и да се на њу не може тако лако утицати. Стварање лидера који би те народне жеље артикулисао и спровео у дело је већ повезано са мноштвом услова на које се итекако може утицати споља. Примарно је стицање поверења народне масе, да се „малом“ човеку створи једно надрационално осећање како је извесна личност на његовој страни и како ће се борити за његове интересе. Посматрамо два случаја: први када тај нови лидер није искрен, већ са смишљеним циљем глуми заштитника националних интереса, и други када он (у почетку) заиста верује у то за шта се бори.

У првом случају мотивација је наравно користољубље. У мањим срединама чисто задовољење материјалних интереса, док је у ширим системима на сцени класичан социјални инжењеринг, односно креирање и наметање „својих“ људи од стране разних служби и интересних група. О томе је већ доста речено. У складу са интересима корпоративног капитала и влада страних сила, а уз деловање првенствено медија па и „пете колоне“ са којима су у спрези, долазимо до планираног стварања поверења у народним масама да је одређени лидер управо борац који ће у дело спровести њихове жеље и заштитити њихове интересе, док у стварности исти тај ради за своје послодавце. Пројектовање лидера захтева врхунско планирање са предвиђањем свих могућих проблема, доста времена, одлично функционисање структуре која га спроводи и са собом увек носи ризик да ће се сав тај уложен труд (новац) изјаловити, пошто човек као личност ипак никада није у потпуности предвидив. Споља посматрано могуће је за одређене људе са сигурношћу тврдити да су, од страних служби, убачени и инструисани као пројектовани лидери, али је немогуће тачно сазнати колико је новца уложено у конкретном случају и колико је још неуспелих покушаја пројектовања народних вођа било у међувремену. Истина о постојању оваквих појава се полако пробија у јавност и они који  о томе говоре се више не маргинализују као теоретичари завере, тако да сматрам да се ова чињеница може узети као истинита без потребе за даљим доказивањем.

Коначно долазимо до најважнијег начина преусмеравања стварне народне енергије – до преумљења и преузимања контроле над постојећим, осведоченим лидерима који већ имају изграђену позицију и народно поверење, али и који већ, може се рећи заслужено,контролишу извесне делове државног апарата и полуге власти.  Силовит удар у једну најважнију, али и уједно и најслабију тачку доводи до задатог циља. Деловање на саму личност појединца превазилази друштвени инжењеринг и залази у сфере других наука, али његов утицај је много снажнији (у односу уложен новац/остварен циљ, и вреднији) од коришћења полуге – он је раван контроли целог тела убодом иглице у само један живац. Очни живац народа. Зар није, за извесну службу која жели да контролише један цео народ, много рационалније да своје напоре, труд, врхунско знање из разних научних области, усредсреди на деловање на само једну личност, на већ од ранијепозиционирарног лидера, а преко њега да прошири контролу даље? Човек на врху пирамиде је најслабија тачка једног народа!

Мени лично, ово је постало очигледно управо после велике драме око грчке кризе, Сиризе, референдума и Алексиса Ципраса. Човек који је постао симбол и нада, не само за угрожене Грке, већ и за милионе припадника потлачене и исцеђене радничке класе широм Европе, у одсудном моменту урадио је супротно свим обећањима и очекивањима.  Колико је само енергије носила маса испред које је стајао. Па највећи оптимисти су се чак надали промени целокупног система у којем је капитал јачи од држава и нација. Народ само што није сликао иконе са Ципрасовим ликом. Левичарски политичари широм Европе су се утркивали ко ће га копирати и ко ће се својим гласачима представити као најсличнији њему. И онда – ћорак. Толике демонстрације, сукоби, ватрени говори, протести, претње и противпретње, па на крају и референдум завршени су пристајањем на услове кредитора. Народна енергија је потрошена. Нада је уништена. Наставља се даље по зацртаном плану власника капитала, овај пут без много роптања. Вероватно у почетку добронамерни,Ципрас се нашао пред понудом коју није могао да одбије. Дали су у питање класично подмићивање, сурове претње, уцене или већ неки научно-фантастични метод промене свести, немогуће је тврдити, али по резултатима и вредности улога, види се да је посао одрађен професионално

Листа вођа који су у Србији доживели преумљење, чудесну промену своје свести и реформисали себе и своје ставове, баш у тренутку кад се од њих очекивало да поведу народ у спасење, је подугачка и углавном је на десници. Ипак граница између првог и другог случаја управљања масом преко лидера није толико оштра. Скоро увек се ради комбинацији обе тактике деловања. У неким случајевима више се делује на околину како би се неко ко је унапред пристао на „сарадњу“ изгурао на водећу позицију, у другим опет деловање на самог човека постаје доминантно, но сигурно је да се циљ постиже паралелном, синхронизованом акцијом и да је управо она формула успеха.

Један од многих механизама притисака на водећег човека јесте засигурно уцена. У високој политици нико није чист. Свако има негде неку заташкану аферу, везе са криминалним миљеом или случајно убиство у саобраћаној несрећи. Човек чије тајне знате и чији живот можете веома лако уништити њиховим објављивањем, посебно ако је као размажено дете навикао на власт и луксуз, постаје ваш роб и спреман је на сваку врсту издаје од личних начела до националних интереса.

Заиста постаје логично да државом управљају структуре тзв. безбедносних агенција које располажу свим потребним информацијама и механизмом контроле политичара на власти. Да ли је њихов интерес једнак интересу целе нације? Наравно да није. Капитал је свугде исти, само се разликује у количини. Ако имамо глобални свет у којем је интерес фармацеута да будемо болесни, психијатара да имамо психичке проблеме, политичара да будемо необразовани, медија да будемо необавештени,алко и дуванске индустрије да будемо зависни, генерала да будемо преплашени, трговинских ланаца да будемо жељни свега, банкара да будемо дужни…ако имамо такав свет, и ако се интереси елите заједно са новцем за њихово остваривање преливају и у нашу малу земљу, зар није јасно како ствари стоје и на нашој политичкој сцени.

Човек који је тренутно оличење апсолутне власти у Србији, а који је и сам прошао коренит процес преумљења а потом добио и свесрдну помоћ  медија и страних амбасада да се учврсти на водећем месту је прави пример манипулације народном енергијом. Сва уједињена воља да се смени онај жути, труо, штеточински и отворено антисрпски режим која је кулминирала већинском подршком тзв. „националној“ опцији на изборима 2012. године, потпуно је издана, изневерена и  исмејана, уз важну чињеницу да нове енергије за промене народ једноставно нема. Као талас кад удари о стене и распе се у стотине капљица и нестане. Те капљице представљају изманипулисане и преварене бираче којима, још увек Србија и српство леже у срцу. Ипак, сам тај „велики манипулатор“се не може посматрати као основни проблем у Србији. Њега сликовито замишљам као једног киборга, споља људска кожа, а изнутра машина, робот који има свој задати програм. Хладно и безосећајно извршавање програмираних циљева је једини разлог његовог постојања. Уколико се сва преостала народна енергија и неким чудом усмери у рушење њега као појединца, као личности која персонификује колонијални статус Србије, нећемо добити ништа. Киборг, „Манџуријски кандидат“, назовимо га како било, ће свући једну љуштуру и обући друго лице а извршавање свог програма неће прекидати. Лидери Србије у последњој деценији се разликују само по том спољашњем лицу. (лично мислим да је ово последње и само у естетском смислу израз ругања српском народу од креатора Новог Светског поретка).  Борба против маски које се уз велику исценирану драмуспорадично смењују али по делима не мењајује опет један вид расипања енергије народа, док се коначна промена свести и колективно народно преумљењевећ увелико спроводи кроз насилно наметање страног и накарадног система вредности у умове наше деце, нас па и наших родитеља.Системски затворити врата за улазак ове куге је примани национални  циљ.

Краљ Никола Петровић

Безброј је примера колико смо у последњих пар деценија изврнути наглавачке, колико је оно што је раније било вредно, важно и такорећи свето, данас постало озлоглашени екстремизам. Узмимо само дивну песму „Онамо, ‘намо“, дугогодишњу химну Црне горе. Подвлачим: химну! Свако ко данас осећа и јавно изражава да га, по речима химне, Старина Милан зове да оружан пође за Призрен, може слободно очекивати оштру осуду мноштва невладиних организација и псеудо-новинарских удружења, јавно изругивање по таблоидима, строго реаговање министра полиције, оптужбу да позива на насиље и руши уставни поредак државе, привођење, притвор, ичакупут за посету психијатру. На то смо спали данас.Сви наши јунаци, устаници, хајдуци, већина краљева и кнезова, па и добар број светитеља, да се неким чудом нађу у савременој Србији, били би засигурно ухапшени а потом и  испљувани у режимским медијима.Толико о слободи.

Један од многих старих проблема српског народа и његове елите је што обавезно касниса проценом ситуације и, као по правилу, држи се неке застареле тактике. Важно је, на време, постати свестан у каквом свету и друштву живимо. Живимо у окупираном свету, али оно што ову нову окупацију разликује од свих претходних јесте што осим градова и њива, фабрика и рудника, масе заробљеника и товаре блага, ови модерни окупатори уз помоћ технолошких достигнућа свој тоталитаризам спроводе много даље, до умова људи. О, колико је само дивних примера са разних страна, па наравно и у нашем народу, како се без обзира на страхоте окупације слободарски дух  није могао уништити и на крају је морао победити. Поробљеним умовима са испрограмираним ропским системом вредности нема помоћи, нема наде.Ту је крај историје, сутон човечанства.Најважнији рат се и води на том терену –  рат информација, рат културних образаца, рат система вредности а испод свега тога и један прастари духовни рат.

Не треба бити доктор физике дасе разуме како балон под јаким притиском пуца. Незаситост за профитом и сурово гажење по људима неминовно води у социјалну револуцију и насилно рушење таквог поретка. Међутим, искусна елита добро зна да је једини начин да се такав, већ виђени, сценарио спречи да се од народа (како српског тако и осталих) створи масалоботомираних зомбија, човеколиких бића са испраним мозговима и тако зацементираједно тоталитарно друштво у којем се свака слобода мисли (не дај Боже и нека конкретна акција) најоштрије осуђује и кажњава, уз громогласно одобравање контролисане, и крвавих игара, жељне гомиле. Не уз роптање и клетве, како је то одувек било код поробљених народа, већ уз одобравање и кликтање, као израз последњег стадијума у поробљавању умова, у затирању сваке клице слободоумности.Даље од тога нема пута – „gameover“.Ономе коме то није очигледно, у најбољем случају, приписујем наивни оптимизам необавештених – исти онај који је омогућио да, на пример, тројица Усташа без отпора спроведу сто Срба у Јасеновац.Надали се Срби да ће бити боље, да ће се све решити. Не, неће бити боље само од себе. Неће се ништа решити чекајући, ни онда, а још мање сада. Неће се боље живети за, две, три или пет година. Сигурно нам неће тећи мед и млеко чак и ако нас и приме у ту Европску унију, која је и сама постала тамница народа.Немојте бити наивни оптимисти, јер тај пасивни став по правилу, увек води на исто место–право у кланицу. Ако ништа друго бар се потрудите да се добро информишете, док још постоји, додуше незваничан и ограничен, али ипак довољно слободан проток информација.

Једино што се са сигурношћу може предвидети јесте да ће богата елита употребити сву своју аморалну и бескрупулозну силу да постане још богатија. На рачун кога?  На рачун нас и наше деце, исисавањем наше енергије и претварањем у, за њих, користан рад. То је први аксиом у проучавању модерног друштва. То је један наднационални процес већ поодмакао у целом свету и Србија није никакав изузетак. Наша, срећа или несрећа, је чињеница да је стари српски систем вредности, оно што Србе и чини Србима,  директно супротан наметнутим псеудо идеалима Новог светског поретка, па смо имали судбину да више страдамо од осталих народа, али исто тако и прилику да јасније сагледамо ситуацију и лакше се групишемо, једноставно препознајући шта је „наше“ а шта страно, и да разумемо брже него Данци или Јапанци, куда овај свет иде.

Како се борити? Сваки фронтални сукоб са машинеријиом система је раван бескорисном самоубиству. Но, то је ипак тема за неки нови чланак.

За крај један стих из химне као лајтмотив и овог текста а и целог часописа:

„Онамо покој добићу души, кад Србин више не буде роб!“

Аутор је познат уредништву часописа Искра

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!