Дејан Перишић: 27. МАРТ – НОВИ СРПСКИ МИТ

Модерно доба је познато по митотворству. Разлика између правих и аутентичних митова и ових модерних је у томе што су они први сазнајни израз колективно несвесног, а ови други манипулативни конструкт. Косовски завет је стварни, аутентични израз српске идеје борбе за слободу спојене са хришћанским мучеништвом. Кроз овај мит глас јеванђеља је проговорио српским језиком, Косовско поље постало је Армагедон, одсутна битка између добра и зла, Свети кнез поистовеђује са Господом Христом у крсној жртви, а ту је и Јуда издајник. Цело поље Косово постаје Голгота која утврђује веру у васкрсење, којег нема без Великог Петка.

Изнад свега косовски мит је питање ко је вјера, а ко невјера. Ово је основ манипулације 27. марта који је на том питању изманипулисао народну енергију, а водили су га они који ниједан косовски идеал нису имали: Пре свега то не може бити борба за слободу јер ми тада нисмо размишљали слободно својом главом већ енглеском. „Боље гроб него роб“ узвикивали смо не са надом на васксење већ да би попут бедних епигона добили Черчилов „благослов“: „Југослваија је пронашла своју душу“!! Тај проналазак своје душе коштао нас је Јасеновца, Јадовна и готово потпуног нестанка у геноциду, да није било Недићеве Србије и оно мало попова у НДХ што окрвавише руке и тако одбранише и спасише народ. Вође овог пуча нису прихватили крсну жртву него су бесрамно побегли из земље, остављајући обзглављени народ на Голготи. Они који су се представљали спаситељима заправо су били Јуде…

Па ипак, морамо са овим „митом“ озбиљно рачунати као делом нашег колективног несвесног. Као упозорењем да није свако јуришање ка „слободи“ Косовски завет. (којој слободи? наша народна традиција признаје само „слободу златну“) Овим псевдо – митом ми као народ смо показали да смо способни на „онтолошко ишчашење“, да оно што је највредније у нама искористимо против нас. Не само зато што ћемо страдати већ што ти светли идеали неће бити видела којом ћемо сагледавати стварност око себе и у себи, већ тмине којима се омогућује манипулација народним бићем. Та первертираност нашег бића настала је двовековним „сеобама из себе“, срљањем ка моћном Западу и његовим модерним, просветитељским и напредним идејама, због којих смо одбацивали сопство. Крунски догађај тог двовековног лутања и отпадништва представља 27. март, а његове последице су геноцид и комунизам као духовно ропство, од којег се још нисмо избавили. Зато, 27. март треба да буде НАЦИОНАЛНИ ПРАЗНИК ОТРЕЖЊЕЊА, А кад год данас неко почне да „гусла“ о слободарском духу српског народа морамо га ставити на кантар 27. марта и видети да није још једна перверзно – нихилистичка самообмана.

 

2 коментара


  1. Одличан рад, Дејане, таман да спере одвратан укус после читања оне комуњарске пашквиле на исту тему Богића Секуловића.

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!