ДУШАН ПРОРОКОВИЋ: ГЛАСАМ ЗА АЦУ

Гласање обавезује. И онога ко гласа. И онога ко глас добије. Тако би требало да буде. Мада, данас тако није. Глас је на продају. Колико вреди, зависи од тога чији је. Негде може да се купи за флашу уља,  а негде за километар асфалта. То је скоро па постало правило.

Истина, увек је било оних који су за опанак продавали свој глас. Само, такви нису битније утицали на кључне политичке процесе у земљи. Никола Пашић није куповао гласове. Као ни Љуба Давидовић. Ни Драгољуб Јовановић. Они који хоће да мењају систем таквим стварима не прибегавају. Они кампање користе да би легитимизовали своје ставове. Систем се не мења пабирчењем гласова уз цегере са уљем и пар кубика асфалта. Већ храбрим иступима. Храброст се памти. Накупце гласове историја не памти. Оне који их продају још мање.

Поруке Александра Поповића су храбре: антисистемске. Нападати „срце система“, разобличавати процесе који усмеравају политику наше земље и пресудно утичу на наше животе, јесте суштинска ствар. Бавити се наметнутим дневнополитичким питањима је најчешће само пука козметика.

Александар Поповић је изабрао да полемише о ЕУ и НАТО, а не о власницима печењара на челу јавних предузећа, старлетама у државној администрацији или лажним титулама политичара. Наравно, све ово друго није занемарљиво, можда је политички и исплатљивије о томе говорити, али су то, у крајњој линији, само последице. Између осталог, тим стварима се увелико баве остали кандидати. Од периферних желе да направе кључне теме. Да, баш ће нам бити боље ако једног министра заменимо другим. Шта тиме добијамо ако политика остане иста? Узроци агоније у којој се налазимо су сасвим другачији. Сваки гуланфер који је спреман да викне како „ЕУ нема алтернативу“ или да „одлично сарађујемо са НАТО“ може постати министар. Могу и да краду, пљачкају државу, намештају тендере, све то нема везе док су „на европском путу“. Али не зато што живимо у „времену гуланфера“, има у нашој земљи паметних и способних људи, већ зато што такве ЕУ и НАТО управо највише воле. Они им дају неопходни легитимитет. Тако се систем храни и одржава! Гуланфери не постављају питања. Не размишљају о последицама, нити разумеју шта је држава. За њих је важна „комбинација“. Због тога се о томе не сме говорити. Свако ко покуша да се бори против система осуђен је на изолацију и диференцијацију. На појам диференцијација сам наишао давно, током истраживања неких одлука КПЈ. Елем, диференцијација се односила на другове који су искључени из партије и са којима више нико није смео да ступа у контакт. Од њих су се остали партијци „диференцирали“. Александар Поповић је сам и свесно изабрао да иде у „диференцијацију“. Знао је шта га у овој кампањи чека. Зато је његова одлука да се кандидује велика. Морална. И још нешто, такву одлуку је могао да донесе само човек са беспрекорном биографијом. Човек кога не могу уценити, нити политички сломити.

Да ли ће то бирачи знати да цене? У овом тренутку, велика већина неће. Између зејтина и идеје, јасно је шта ће изабрати. То је демократија. Својевремено, када је у првом кварталу 2001. године почела пропаганда о „благодетима либералне демократије и тржишне економије“ Слободан Рељић је пророчки упозорио: пазимо, то су начела према којима се руководе власти и у Немачкој и у Колумбији. Питао је тада: хоћемо ли за десет година ми више личити на Немачку или Колумбију? Данас, ето, уживамо благодети колумбијског модела демократије. Понашање већине је крајње предвидиво.

Али, Александра Поповића то не треба да брине. Њега ће подржати они који су спремни на наставак борбе против система, на одбрану националних интереса и упорно подсећање да нисмо тиква без корена. Ни у једном смислу. Већ стари европски народ, који је, с обзиром на своју бројност и тешке околности, неколико пута одиграо велику историјску улогу. Бирачи који су свесни да мора постојати такав кандидат. Његова кандидатура има политичку сврху. Такви бирачи не трампе глас за обећања о „европској перспективи“. Они знају да њихов кандидат неће продати гласове које добије за министарску фотељу. У нашем политичком свету гласање обавезује. То је ствар идеје и политике. А не трговине. Можда нас је мало, али смо упорни.  И без обзира на број добијених гласова на овим изборима, само је такав приступ и исправан.

Да би изградили пристојну државу, сами организовали систем у ком живимо и обликовали нови друштвени уговор који ће пружити какву-такву перспективу нашим грађанима, неопходно је да се супротставимо узроцима већине наших несрећа. Александар Поповић то чини. Зато га треба подржати. Колико год да нас буде уз њега довољно је. Јер, када дође до великих криза, тешких преломних тренутака, држава се браним политиком, конкретним решењима и аргументованим ставовима, а не флашама зејтина. У таквим тренуцима мањина лако постаје већина. Гуланфери се разбеже. Тај филм смо у историји гледали неколико пута.

 

3 коментара


  1. Замислимо се, свако од нас нека се замисли, укључујући и Поповића и Пророковића, велике „принципијалисте“, зашто принципијално, суверенистичка Србија нема једног кандидата на овим изборима? Каква је разлика између Поповића, Обрадовића и Стаматовића? Кад су тако принципијелни зашто су им паре које добијају као кандидати важније од судбине Србије? Док Вучић сахрањује земљу српска Србија излази са три кандидата од којих ни један неће добити ни 5%.

     
    Одговори

    1. у Скидању мрака је Поповић рекао да је ДСС нудио Дверима заједничког кандидата (Ни Поп ни Бошко), али је Обрадовић инсистирао да се лично кандидује.

       
      Одговори

      1. По мом мишљењу, од победе Николића, јединствен суверенистички фронт и један кандидат морали су да буду императив и сваки од њих је то морао увек да наглашава у јавним наступима. Али нема свести о тој неопходности код Срба. То се види и у бројним текстовима и коментарима по Интернету. Једноставно, људи то не виде као потребан услов без којег никакав озбиљан отпор није могућ. На све то имамо и Шешеља као Тројанског коња тако да су хаос и расцепканост максимални.

         
        Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!