Барба Војо Мистовић: Неколико напомена о времену

Дошла је. Лагано, тихо… Све улице су биле празне већ неко вријеме. Одредити количину ноћи и дана је незахвална работа. Морао бих се послужити нагађањем, претпоставкама, незгодним питањима. То необиљежено вријеме се својски трудило само у једном, да прође. И тај посао је одрадило на достојној висини задатка.

Kоличина времена није остала записана у актима. Немојте замјерити, али онај коме је вријеме прошло посједује збирку административних искустава. Бијели бумаги, копирани, заведени (кум је дјеловодни број), потписани, традиционално печатирани, уз шкрипу канцеларијске фиоке и очаравајућег плесњивог мириса фасцикли, остали су као сазнање које мучи и то након толико времена које се незаведено потрошило.

Јер да се завело лакше би стигли до историјских чињеница. Обратимо пажњу: „чињенице“! Овако незаведено постаје залогај шпекулације и никад краја том времену које се одвећ продужило и спречава њен долазак.
Али, како је вријеме уопште могло одгађати њен долазак када није био очекиван, чекиран, букиран, резервисан…

Вријеме није отварало своје карте. Никакав наговјештај, осјећај, предсказање…Ништа од тога није походило измучену душу. Само вријеме, хладне зимске кише, бубњар на симсу са кратким паузама између ставова.
Но, она је ипак стигла.

Барба Војислав Мистовић

Да видимо сада паузе, рокове, радне и нерадне, скраћено, овер тајм, закинуто, протекло, трећине, четвртине, школске часове, епохе, полувремена. Све у овај бућкуриш од времена за којим правилно каска и погрешна граматика, неочекиваност било које врсте, заобилазак временске форме, одлазак у вјечност хоп! Стоп!.

Зар није боље, кад си овако од воље, да откријеш тајну, сјајну, што чучи у срцу твом, немој казати треба ми времена, јер испадаш сом…

Најлаганија ствар, као Пеле кад дрибла, тотални дар-мар… Све те временске интервале који су поједени, ал’ из туђих трбуха и даље зборе и пријете, она их је, једноставно, послала код госпоје Историје у другу зграду, тачније у поткровље.
Њене очи сијају, та предивна лантерна ми је показала суштаство. Срце се почело веселити, поређења ради (а шта да се ради): Почетак распуста; чаробна ноћ прије великог дана у којем ћемо путовати, отићи весели пуни чистога дјечијег жара! Провјерио ранац стоти пут, у њему стрипови, забиљешке, касете, вокмен са резервним батеријама, први дезодоранс, слике, писма, омиљени дрес, књига добијена од наставничког вијећа…

Близу, дођи ми близу, да мирис твоје коже зароби моје ноздрве. Тек онда времена бити неће. Ужурбано ће отићи; осјећајући се сувишно повешће и покондирене казаљке које уздигнута чела и са висине говоре само: „Хм, хм“, вукући тоалете по преосталим секундама.

Додирни ме. Додирни ме и уђи у нови свијет. Нестајемо у том споју, покривају нас ноте, мирис лаванде и рузмарина, жеља која се испуњава и не престаје.
Рађамо се бољи, љепши, мекши, са апсолутним слухом све творимо духом.
Прсти на твојим уснама…Мирис наранџе, подигнута чаша вина у славу шпанских конквистадора и безбројних винограда. Kоруња к’о рујна – зора коју си довела са својега врела.

Извор

 

1 коментар


  1. Барба, ајде научи Владислава Ђорђевића да нађе себи такву жену, па да се скраси и престане да плаче о феминизму сваког уторка.

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!