Симо Крајишник: Не дам слободу за масно корито

Не, ја се не мирим са ,,реалношћу“. Не, ја не желим да гледам у будућност, а да се пре тога јасно не одредим према прошлости.

Косово није само територија. Косово је пре свега дух. Оно је завештање највећих српских синова целокупном српском потомству, ма где се оно рађало и живело. Косово је метафизичко место рођења свих нас. Оно је основа српског националног идентитета, који је део Светосавског завета. Косово је наша нераскидива спона са Светим Савом. А, шта је Србин без Светога Саве? Обично, осушено стабло коме је посечен корен, па га зато сваки ветар помера и обликује по својој жељи.

И, пошто су нам силом отели територију, потребно је да се Косово ишчупа и из наше колективне свести и наших душа. Потребно је укаљати косовски мит, приказати га као деструкцију, пораз и сметњу глобалном прогресу Србије на безалтернативном путу у некакву имагинарну и лажну административну заједницу. Тек када се Косово одстрани из српске колективне свести, посао је дефинитивно завршен, јер онај Србин који нема свест о Косову, постаје генетски модификована мутација потпуно спремна  да ускочи у лонац аморфне и безличне масе чију температуру одређују инострани мајстори кухиње.

Страни шефови кухиња овај посао обављају посредно, преко својих помоћника, псеудоелита које постављају путем демократско-комичне фарсе, коју називамо изборима. Ти помоћници су нам у јавни дискурс убацили флоскулу која гласи: Косово је одавно независна држава, треба се помирити са реалном ситуацијом и гледати у будућност, као сав нормалан свет!

Када ову флоскулу аналитички посматрамо увиђамо сву њену бестијалност, бесмисленост, љигавост и себичност карактеристичну за псеудолибералне газде и компрадорску српску квазиелиту. Дакле, у преводу, ова порука гласи да морамо пристати на закон силе, да се не смемо бунити, ни показивати било какве знакове отпора, него тако, помирени са реалним стањем на терену гледати у заједничку будућност у којој ће Србија и Косово бити партнери и сарадници.

Када бисмо овај бестидни принцип применили на свакодневни живот, он би могао значити, да ако нам неко силом отме дете, ми не би требало да предузмемо ништа, јер реално стање је да је дете сада, бесповратно код киднапера и да треба гледати у будућност. Међутим, ту није крај. Ми би у духу прогреса и економског просперитета, требало и да се удружимо с њим, те нормализујемо односе и заборавимо на своје дете.

Компрадори и преумљени део овог народа поседују слугењарски дух који презире слободу, који је патолошки себичан и не познаје никакав вид жртвовања за неки виши интерес. Том слоју људи је најважније да је трбушина сита, и не дотиче га апсолутно ништа ван индивидуалне интересне зоне. Њих карактерише строго материјалистичко поимање света,  тако да ван материјалног, они не виде ниједну вишу вредност. Зато ће без проблема издати или променити партију, газду, сараднике, пријатеље и кумове чим се укаже нека уноснија прилика.

Шефови кухиња су овим људима доделили најмоћније инструменте и направе како би ручак који се кува био што бољи и укуснији за оне који су одређени да га кусају. Тим помоћницима на располагање су стављене све институције система, медији, службе и разни субверзивни облици манипулација и ширења страха међу народом.

Ипак, ма колико непријатељ био моћан, оно што од нас траже, ми једноставно не можемо испунити. Како да наговоримо наш дух да одустане од онога што му је завештано крвљу најбољег што је српски народ икада имао? Постоји ли метод којим се слободарски дух трансформише у беспоговорног послушника који извршава сва наређења која добије?

Не, тај метод не постоји. Слуга се може начинити од слабог, грамзивог, похлепног, плашљивог, али  од истински слободног човека, слуга никада не може постати. Највише што могу, јесте да нам вежу тело, али и поред везаног тела, дух ће остати слободан и чекаће своју шансу. Неће се мирити са наметнутим флоскулама и догмама Новог светског поретка. Тело је смртно и пролазно. Дух је вечан. Њега нам не могу одузети.

Идентична ситуација је и са Српском Крајином. Како они мисле да ми, потомци градитеља манастира Крке, Крупе, Драговића, манастира у далматинском Косову и стотина православних цркава тог краја, потомци Стојана Јанковића, Симе Матавуља, Захарија Орфелина, Николе Тесле и других Крајишника, учимо своје синове да немају право на оно што су градили њихови дедови и прадедови?

По ком то основу мали Шиме полаже право на Динару, а мали Вељко не? Како малом Милошу објаснити да га у држави у којој се налази гроб његовог чукундеде Лазара, мајка не сме гласно дозивати, јер Милош није име које домицилно становништво најбоље подноси? Како објаснити себи и својој деци, да не смеју користити ћирилицу у местима у којима се ћилицом пише одвајкада?

Који је то основ по коме се Србима отима све што су стварале генерације од 13. века и раније? Има ли ту правног, историјског, моралног или било каквог другог ваљаног основа?

Нема!

И, зато, обавеза је сваког Србина, нарочито Крајишника, да своме потомству мирно и без гнева објасни да  је земља његових прадедова отета. То је најмање што ми можемо и морамо да урадимо. Деца морају имати свест о томе да су им очеви и дедови прогањани и убијани. Морају знати да се српска земља не поклања, и то, нарочито не онима који су једини у историји човечанства осмислили дечје концентрационе логоре и онима чија зверства нису појмљива људском уму. Творци Јасеновца, Јастребарског, Ливна, Јадовна, Градишке и других логора ужаса, немају право на земљу коју су закрвавили до појаса и која никада није ни била њихова.

Да, реално стање јесте такво какво јесте, али то нас обавезује, да мисао о неправди буде још живља, свеприсутна и неупитна. И, онда ће наша деца и сама почети промишљати о својим коренима, а за сва питања која ми не будемо у стању да одговоримо, непогрешив одговор ће дати гробови наших предака, који повлаче јасне границе између онога што је по правди туђе и онога што је одувек било наше.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!