Миленко Вишњић: Због избора Доналда, Тома испаде технолошки вишак

Последњи амерички преседнички избори су у самом врху Вучићеве пирамиде моћи произвели технолошки вишак официра за везу с Русијом. Тома се распоређује на ниже радно место или лети с посла, а Ивица потписује лојалност, потајно се надајући да ће га ипак нова геополитичка прерасподела у свету довести на место председника Владе.

Државнички и у великом стилу, Вучић се кладио на оба коња: Ако победи Хилари Клинтон, Вучић ју је већ дебело подмитио са неколико милиона српских сиротињских долара; а ако победи Трамп, Вашингтон неће више притискати Београд; неће му више бити потребан руски „вето“ у Уједињеним нацијама или ће се сам покушати умилити Путину.

У сваком случају, решиће се потребе за руском помоћи преко официра за везу, и сам ће покушати контролисати руски утицај на Балкану.

А некад су били једно тело и једна душа

На изборима 2012. многима је изгледало да се враћа време пре пуча 2000. године. Све друго, само не наставак прозападне ДОС-ове политике. На власт су дошле политичке странке из 1990-тих. Одметнути Радикали, наследници Милошевићевих социјалиста и други разноразни преваранти, опет су склепали тзв. прозападну Владу.

И данас је, у ствари, владајућа коалиција пакт између прозападних и делимично проруских елемената. Ово ствара сталну напетост у србијанској владајућој класи. Као, већина наводно жели да уђе у Европску унију. Такође, код већине постоји страх да ће изгубити какву-такву популарност ако се и формално одрекну Космета и Републике Српске, и формално прикључе Србију ЕУ и НАТО-у.

Само због властитог интереса, ова политика балансирања, натерала је све владе од 2012. да се ослањају на Русију и њен вето у УН, а све остало је било њена пука политичка манипулација. Алек је постао искрени германофил, а Тома је требало да глумата русофила, што им је ипак доносило запажен број „правих“ српских гласова.

За пет година Николићеве „владавине“, сваке године су се одржавали ванредни избори, углавном Вучићева провера легитимитета пред нову рунду смањења суверенитета државе Србије односно, пред неку жешћу издају.

СНС је од почетка подељен. Вучић је одлучно заузео „чисти“ прозападни курс откако је постао и формални председник владе 2014. године. Популарност је стекао највише на обећању да ће хапсити тајкуне и друге криминалце. Такође, и да би придобио и присталице Радикалне странке, Вучић рачуна и на своју радикалску прошлост и свој мачо стил; ревносани аутократа, већ навикнут да се пита за све.

Готово је свима јасно да су амерички избори отворили период нових глобалних односа и поновне расподеле моћи и поравнања међу силама, нешто што Вучић није смео да пропусти. Ово нас већ води и до геополитичког питања.

Па он се није мешао ни у свој посао?

Да није победио Трамп, него Хилари Клинтон, Вучић би као и до сада био принуђен да себи набија комплекс ниже вредности, тешко подносећи ауторитет најмоћнијег човека света – Путина; то би натерало Трудбеника да мора и даље бити „добар“ са званичном Москвом, и да мора још пет година трпити свог другог оца, Тому.

Последично, то би значило наставак изигравања лажног пријатељства са Русијом; а то би надаље значило и психичку патњу изазвану гледањем одлазака у Москву свог другог политичког оца; још горе, трпећи га пет наредних година као формалног шефа.

Победом Трампа, склањањем Николића из политичког живота и чврсто се приљубљујући уз Меркелове скуте, Вучић ће учинити све да преузме потпуну контролу над свим државним институцијама, што ће бити највећи изазов за српски народ у његовој историји. Да ли ће то бити и нагазна мина за тињајуће социјално незадовољство?

Без обзира што су се геополитичке прилике у свету потпуно промениле, мењајући се из дана у дан, Вучић сигурно нема намеру мењати свој неолиберално-капитакистички курс, све док га Берлин не промени. Није нереално веровати, да се ово може десити тек на овогодишњим септембарским општим изборима у Немачкој.

Да Трамп није добио изборе, Николић би политички преживео и наставио с климањем главе у Москви, повремено делећи понеко одликовање, углавном и ради истине, стварним српским пријатељима. Москва би могла бити и даље у великој заблуди; још увек сматрајући београдску владајућу класу својим каквим-таквим пријатељем и важним партнером.

Могућа Вучићева судбина

Како год, и поред смакнућа Николића, Вучић ипак може имати велики проблем са Русијом, можда и Белорусијом. Шта год он мислио, неће се извући лако за поклоњену војну опрему, такође и немали број авиона.

Да ће Вучић учинити све да опере руке од тог великог „пријатељског“ посла, нико не сумња, варајући своје наивне и не превише образоване присталице да је то гест  његовог пријатељства са Русима.

Дуго је заваравао сиротињу да Србија плаћа те авионе и осталу војну опрему, док га Дачић није „провалио“ на конференцији за штампу, „да је то поклон братске Русије“.

И што је најапсурдније, подршку тој неолибералној, социјално неосетљивој политици даје углавном крезуба сиротиња, не препознавајући „предизборне трикове“.

Навођен из Москве, могуће да ће највећи Вучићев проблем бити његов предизборни трик, такође с авионима, који је направио и са тврдим и „нефлексибилним“ Лукашенком. Са своје стране, Вучић је искористио долазак у Минск за „помиловање“ и придобијање на своју страну познатог и дуго прогоњеног тајкуна Карића.

Бркати Белорус „се никад до сада није састао са тако изверзираним политичким манипулатором“. Негде прочитах, да Лукашенка боље упућени аналитичари његове личности сматрају много „нетолерантнијим“ од Путина, посебно кад је реч о политичким преварама.

Вучић има разлога и за додатну забринутост, која проистиче из добро познатог сукоба Трампа и Меркелове. Нова Трампова администрација није послала сигнал подршке европском путу Србије, насупрот. Али је зато, с друге и за Вучића корисне стране,  оберучке прихватила Вучићеву жељу да Србија и формално постане члан НАТО-а.

Како год, Србија и даље остаје кључна карика наде Запада, да са Балкана протера Русију, процењујући да је Вучић најпоузаднији за тај опасан посао. Вучића, као будућег председника Србије, Вашингтон и Берлин, свако на свој начин, виде као средство остварења свог циља.

То Западу изгледа много лакше извести са актуелним премијером, него са инертним Томом, или неким другим, чак и са било којим другим неолибералним кандидатом.

И најважније од свега, подршка Клинтоновима је значила и нове заслуге и похвале код задњег и најжилавијег чувара опасне идеологије у пропадању – Меркелове. Будући да је Вучић подржао Клинтонову фондацију са неколико милиона долара, то му је ојачало утицај у Берлину и код осталих још несмењених лидера пропадајуће идеологије неолоберализма. Углавном, Вучић има разлога да се нада најбољем.

Уважаван у Берлину, делимично и код неокона у Вашингтону (због НАТО-а, а не подршке Клинтоновима), Запад од Вучића очекује да се Србија и Балкан у потпуности ослободе утицаја Русије, и да што пре, свакако уз његову помоћ, пошаље у нова освајања српску децу у „мировне НАТО мисије“.

После Томине политичке смрти и избора себе за Председника, Берлин од самог Вучића очекује да још ућутка бунтовног Додика, да задржи „добре односе“ са Подгорицом и муслиманским Сарајевом, да „настави са конструктивним односом према кризи у Македонији“; да буде „фактор мира и стабилности“ на Балкану. Најкраће, да чини што му Запад каже.

Због јаке подршке из Берлина, зависно од договора са Путином, и од Русије, реално је очекивати да Вучић, с разлогом и без формалне политичке сметње, може наставити своју игру и са Западом, и са Русијом, и од Русије препорученом Кином, као и са дозлабога осиромашеним српским народом. Ако му све то прође –  онда Вучићу свака част на дипломатској вештини!

Сажето, а по европским стандардима: Вучић је дао себи задатак да настави „мусти“ Меркелову по основу тзв. Приступних фондова ЕУ и да, по сваку цену, држи Москву под контролом и „на кашичицу“ њен утицај на Балкану.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!