Леонид Савин: ЕВРОПСКА УНИЈА У ГОДИНАМА КОЈЕ ДОЛАЗЕ

После Брегзита и значајног пораста евроскептицизма и популистичког утицаја у Европи, будућност Европске уније се, изгледа, више не доводи у питање. Ипак, будућност је увек отворено поље, те тако постоји и више могућих сценарија.

Амерички Национални обавештајни савет предлаже три могућности за развој ове ситуације: две негативне и једну позитивну:

Сценарио распада није претерано могућ, јер би довео до веома високих међународних ризика. Према овом сценарију, домаће фирме и домаћинства би одговорили неизбежном променом валуте – тако што би из домаћих финансијских институција убрзано повлачили депозите у еурима. Након заразе у другим државама чланицама и економске штете у кључним земљама, евро ће бити прва жртва. ЕУ као институција би вероватно била колатерална штета, јер би јединствено тржиште и слобода кретања широм Европе били угрожени повратком главних градова и граничних контрола. Према таквом сценарију, тешка економска померања и политички ломови би довели до распада цивилног друштва. Ако би распад био изненадан и неочекиван, било би врло вероватно да се покрене глобална рецесија или друга Велика депресија.

Према сценарију полаганог распада, Европа би успела да избегне најгоре апсекте тренутне кризе, али не би успела да предузме неопходне структурне реформе. Како чланице већ годинама подносе низак економски раст, оне се држе заједно, како би се избегли велики политички и економски поремећаји. Институције ЕУ се одржавају, али је јавно незадовољство и даље велико. Евро опстаје, али не постаје конкурент долару или јуану. С обзиром на године ниског економског раста, међународно присуство Европе је умањено; државе поново покрећу своје националне спољне политике.

Наш трећи сценарио, Ренесанса, заснован је на познатом обрасцу кризе и обнове, који је Европа доживела много пута у прошлости. Након буљења у провалију, већина европских лидера се договара око „федералног скока“. Јавност подржава такав корак, имајући у виду најскорије ризике које доноси одржавање статуса кво. Европа која је више федерална, може почети само са групом кључних земаља еврозоне, уз неке које би изабрале да не учествују и неке друге које би усвојиле политику “да сачекамо, па да видимо”. Временом би, без обзира на постојање Европе на више колосека, и даље постојало заједничко тржиште, а били би договорени боље уједињена спољна и безбедносна политика на основу побољшаних тековина европске демократије.  Појавило би се више нијанси Европе и појачала би се улога Европе, као и мултилатералних институција на светској сцени. 

Иларија Масели, виши економиста организације Европа за конференцијским столом (независна пословно истраживачка организација), предлаже четири могућа сценарија за Европску унију.

Наставак стагнације. Комбинација неадекватних реформи и ниског глобалног раста ће продужити трнутно стање. Овакав сценарио би довео до богаћења фирми које се усмеравају на домаћу тражњу, а већина недостајућег раста долази од потрошача, Европљана. Инвестиције из приватног сектора су под сумњом, због суочавања са брло нестабилном пословном политиком, док јавне финансије стагнирају из страха од одлучног напуштања мера штедње.

Ресет. Комбинација реформе и резултата већег глобалног раста кроз ресет. виших глобалних резултата раста у Ресет. Владе обнављају своју посвећеност за будућа улагања и уклањање трговинских препрека, под окриљем ЕУ. Они, такође, поново посвећују пажњу неједнакости прихода и богатства, унутар и између држава. Глобални раст даје ветар у леђа и помаже финансирање ових напора, заједно са одлуком да се окончају мере штедње и повећа владина потрошња преко јединственог већег буџета. Расту доприноси много различитих извора и фактора, те сви пословни сектори осећају добробит у оваквом окружењу. Живот је леп, али не баш свуда. Такав сценарио, такође, захтева подскуп од 27 држава које се крећу ка политичкој унији.

По танком конопцу. Комбинација институционалних реформи на европском нивоу и низак глобални раст води ка великој неизвесности. Одлука о реформи долази као одговор на пристиске широм континента, укључујући и Брегзит. Као исход, државе чланице и ЕУ ходају по танком конопцу између управљања предвиђеним очекивањима и стварања довољног раста. Потребно је време да би се преко реформи дошло до неког резултата, али у међувремену раст производње би могао да се успори. Због мале тражње од споља, владина потрошња игра суштинску улогу у јачању економије. У том смислу, овакав сценарио највише подржава послове који испоручују владине услуге.

Празне приче (вербална обећања, без икаквог деловања). Јавно, земље декларативно заступају европске интеграције, али у стварности налазе своје изворе раста изван Уније. У таквом окружењу, успешни послови састоје се углавном од извозника из континенталне Европе – њихови запослени, добављачи и акционари су исти. У комбинацији са неадекватном реформом, постојање јединственог тржишта је од користи само неким земљама, док у другима приходи стагнирају; ово само још више прелама Европу.

Ако се ситуација посматра објективно, онда оба позитивна сценарија, Ренесанса (америчка верзија) и Ресет (верзија ЕУ) изгледају тешко оствариви. Политичке институције ЕУ су препуне контроверзи. Бирократија не може да се избори са тренутним изазовима, а утицај спољних сила (на пример, ситуација у Румунији) могао би и даље да игра кључну улогу. Примећено је у захлађење односа Сједињених држава и Немачке, чак и на вербалном плану, а колапс Транс-пацифичког партнерства само погоршава тренутну ситуацију.

Која су руска очекивања и каква је могућа прогноза будућности Европе? Иронично јесте, али Русија је заинтересована за уједињену и стабилну Европу. Али, постоји један услов. Европа мора бити независни играч, који је, додуше колективни. До сада, Брисел је био један од Вашингтонових пиона на шаховској табли Евроазије. Санкције против Русије, пројекат Источног партнерства, НАТО операција Атланска одлучност – све ове комбинације нису аутентичне европске одлуке. Чак, узимајући у обзир могуће побољшање руско-америчких односа, нека врста ревизије евроатланских интеграција је неопходна за поуздан однос између Москве и Брисела. У идеалном случају, требало би да их замене евроазијске интеграције.

Али Русија треба да се припреми за могући сценарио колапса ЕУ. Онда треба појачати билатералне односе са кључним државама у региону, мада то не значи да таква поставка треба да буде на штету других страна. Пре увођења санкција, предност у трговинским односима (увоз-извоз) између Русије и ЕУ, имале су Немачка, Холандија и Италија. Нови услови овог времена (према Фернанду Броделу) могу да промене однос снага и предности.

Поред тога, демографска основа ЕУ се променила. Мало је вероватно да ће се проблеми са избеглицама и мигрантима решити у блиској будућности. Док у ЕУ постоје нека либерална острва, Африканци и Азијати ће наставити да продиру на Европско полуострво и да стварају своја гета и етничке енклаве. А то ће, са друге стране, утицати, на друштвене и економске политике у неколико земаља. Како је показало искуство, асимилација на основу мултикултурализма није одржива. Међутим, руководство ЕУ није спремно да преузме било какве радикалне мере због природе политичке културе ЕУ. Да ли би то био разлог за долазак контра-елита на власт у ЕУ? То је, у најмању руку, тренд. Овај сценарио је сасвим могућ путем демократске процедуре.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!