АЛЕКСА МИЈАИЛОВИЋ: КЊАЗ МИЛОШ СЕ ВРАТИО У ВУЧИЋЕВУ СРБИЈУ (4. део)

Као што је напред већ речено, књаз Милош је једним од својих највећих дела сматрао то што је забранио стварање великих пољопривредних поседа, спахилука, те да је тиме Србију направио земљом слободних сељака. Међутим, за време његовог одсуства из земље Србијом је веома узело маха зеленаштво и то најпре према онима који су били најудаљенији од државне касе, тј. према сељацима. Нарочито је било распрострањено у смедеревском, пожаревачком, крагујевачком и београдском округу. Због зеленаштва појавила се реална опасност да сељаци масовно изгубе своју земљу. Књаз Милош се томе одлучно и снажно супротставио. И док су се тадашњи српски политичари међусобно препирали и надмудривали око тога шта је основни узрок зеленаштва, да ли непостојање банака или лењост сељака или прескупи народни обичаји, Милош се одмах „бацио“ на конкретно решавање тог проблема. Као да је предосећао да неће још дуго да поживи. Доноси се већи број прописа, и то:
– омогућује се приступ средствима из општинских каса и сиромашнијим сељацима, а не само газдама и чиновницима;
– одређује се максимална каматна стопа од 12% годишње, док ако су у питању зајмови из црквених фондова од 8%;
– уводи се објава – бурунтија за све оне који намеравају да тргују стоком, јер је та трговина веома често била узрок задуживања сељака;
– дужник чији се дуг због зеленашких камата енормно увећао добио је право да се закуне у цркви пред окружним протојерејем и председником суда колики је био зајам и на њега би се рачунала законска каматна стопа од 12% годишње и све што је исплатио зеленашу изнад те камате урачунавало би се у отплату самог дуга.
Ето, то је урадио премудри књаз Милош како би заштитио свој народ односно сељаке, јер су тада огромну већину становништва Србије управо они чинили, од зеленашких дугова, док у Србији са почетка 21. века имамо потпуно супротан процес. Земљу су преплавиле стране сурогат банке са основним циљем да опљачкају незаштићен народ. Каматне стопе по којима су оне давале кредите српском грађанству биле су по неколико пута веће од каматних стопа њихових матичних банака у Европи. Медијски притисак на народ путем реклама био је невероватан. „Уђеш и изађеш и готово.“ Чак су и данас рекламе банака најзаступљеније на медијском тржишту, али је нових зајмопрималаца све мање. Због свесног, намерног уништења домаће привреде, пре свега индустрије и пољопривреде од стране српске власти, а по налогу Европске Уније, и из тога проистекле масовне незапослености, народ све теже враћа кредите те му имовина одлази на добош.
Када се све напред речено има у виду Милошева деспотска власт 1859. и 1860. године испаде куд и камо народнија од свих демократских власти са почетка 21. века. Највећа сличност им је, што се тиче правосуђа, у томе што и данас имамо судске извршитеље али су они толико омрзнути у народу због своје суровости и безобзирности да у односу на њих некадашње турске харачлије изгледају као Војска спаса.
Књаз Милош је и у другим питањима изашао на вољу већинској сељачкој маси као што је на пример било укидање шумских такси и за дупло умањење сељакових обавеза за пуњење општинских кошева који су служили као заштита од глади у случају неродних година. Свим својим мерама показао се као владар који је проистекао из народа, који народ одлично познаје и који воли свој народ. Више је него очигледно да њих није спроводио из демагошких разлога и из жеље да народу повлађује и да му се улагује. За разлику од њега, владари Србије са почетка 21. века као да су у земљу пали са Марса и као да народ уопште не познају. (Можда је као сувишна реч?) Народ је за њих или дивљач, ловина, коју треба ловити да би се финансијски што више оптеретила у циљу пуњења буџета, тј. давања пара властима на све могуће начине без обзира на његову платежну способност, или терет за буџет, за средства која би они могли много лепше да троше да није тог истог народа. С обзиром да државни апарат у све већој мери живи од иностраних кредита а све мање од средстава до крајњих граница осиромашеног народа, чиме је он у великој мери изгубио свети пијадестал економске основе државе, многим властодржцима Србије са почетка 21. века било би најдраже, са тог аспекта, да народ више уопште и не постоји.
Ако је један неписмени седамдесетдеветогодишњи Милош Обреновић могао за мање од две године (умро је септембра 1860.) да толико уради на сређивању стања у Србији и на заштити положаја и права народа онда са његовим делом морају да буду упознати данашњи владари земљом, нормално, ако уопште имају исте циљеве које је имао и Милош. Њихова намера да уређење земље остваре кроз процес придруживања Србије Европској Унији не само да је на веома дугачком штапу, траје већ 16 година, већ управо због те чињенице, те дужине, изазива све веће подозрење и сумњу да они уопште и имају ту намеру. Нико други неће да нам уреди земљу већ морамо то да урадимо ми сами јер нико други (а и заболе га) не зна боље од нас наше проблеме и наше потребе. А да бисмо то што пре и што боље урадили први и основни услов је да поседујемо веру у сопствене снаге и у сопствене способности. Они који то веровање немају помоћ траже од Бриселске власти а свака помоћ и „помоћ“ кроз мешање у унутрашње ствари друге земље, одувек је важило – та земља и њен народ најскупље и по највећој цени су плаћали. Они пак који то веровање поседују, очигледно је, нису ни близу врхова власти данашње Србије, Србије са почетка 21. века, и зато није ништа необично, никакво чудо, ни то што је књаз Милош средином 19. века, за непуне две године, неупоредиво више урадио за народ и државу него што су данашњи властодржци Србије урадили за више од 10 година.

КРАЈ

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!