АЛЕКСА МИЈАИЛОВИЋ: КЊАЗ МИЛОШ СЕ ВРАТИО У ВУЧИЋЕВУ СРБИЈУ (3. део)

Озлојеђени сељаци хрлили су у Комисије са тужбама на своје кметове и своје свештенике док је Народна скупштина о Малој Госпојини 1859. године направила списак од 138 лица које је требало удаљити из државне службе: кнежеве ађутанте, начелнике министарстава, окружне и среске начелнике, судије виших и нижих судова. Сам Милош укида све чиновничке титуле и уместо њих сви чиновници добијају једну те исту титулу која је гласила: господин.
Дакле, дотадашње карађорђевићко високо чиновништво које ће представљати нуклеус будуће конзервативне странке добило је снажан ударац од стране Милоша, али пошто је чиновништво нужно зло, тј. без њега се не може, на његово место је ступило ново, обреновићко чиновништво, које ће представљати основу либералне странке. Вође либерала, књаз Милош је толерисао док су се они разрачунавали са конзервативцима, али када је тај посао завршен он им је показао где им је место те да је он главни и једини „баја“ у Србији, а да сви они могу само да извршавају његове налоге док о реализацији својих либералних идеја могу само да сањају. Тако је, на пример, по новим скупштинским изборима Милош поништио све мандате који су припали новим чиновницима правдајући свој поступак тиме да преко скупштине жели да чује мишљење народа док од чиновника прима свакодневне извештаје.
Дошавши поново на власт Милош затиче буџетски дефицит од 1.261.475 пореских гроша, што је износило 14% укупних буџетских прихода. Од готовине у државној каси затиче 604.560 пореских гроша, док је 1839. године оставио готовину у износу од 11.000.000 истих монета.
Као добар домаћин, што је несумњиво био, као и што је несумњиво био самоуки финансијски експерт, ако имамо у виду да је за његове прве владавине најуређенија грана државне управе била финансијска, као и на који је начин измиривао обавезе према Турској, Милош је одмах предузео мере за уравнотежење буџетских расхода и буџетских прихода. По његовом налогу влада и Савет доносе одлуку да се изврши смањење чиновничких плата од 0 па до 20 посто сразмерно њиховој величини. Невероватно! Србија са почетка 21. века трчи други круг у односу на Србију из средине 19. века. Сличност је фрапантна. Случајно или намерно?
Ко се сећа пропасти више српских државних банака од пре само неколико година, међу којима и Агробанке и Привредне банке због њиховог, а по налогу политичара на власти, давања огромних кредита новокомпонованим Тајкунима којима није падало ни на крај памети да их враћају, што ни у ком случају не значи аутоматски да су они добијене паре задржали за себе и код себе, запазиће још једну невероватну сличност између прве и друге Србије.
Наиме, по паду Милоша, у Уставобранитељској Србији, државна каса је постала прави кредитни завод из којег су давани зајмови приватним лицима по веома ниској каматној стопи од свега 6% годишње. Те кредите су узимали пре свега они који су каси били најближи, а то су без сваке сумње високи државни чиновници. Добијена средства они нису користили за улагање у било какву привредну делатност већ су их давали даље народу на зајам, али сада са зеленашким каматама. Због тога је Милош почетком 1860. године забранио да се из државне касе дају било какви зајмови.
Иако у позним годинама свога живота Милош се ставља на чело народних тежњи за потпуном независношћу Србије и заузима много оштрији став према Турској у односу на Уставобранитеље и тиме буди национални понос и достојанство српског народа, његово самопоштовање и веру у сопствене снаге. Он тражи од Турске потпуну унутрашњу самосталност земље, захтева из ње исељење турског становништва и чак српске оружане чете почињу да прелазе српско – турску границу. У Београду долази до оружаних сукоба између Срба и Турака у којима је било и мртвих и рањених.
Ако се зна за Милошеву активност у вези са српским националним питањем, по његовом повратку у земљу, и ако се она упореди са националном политиком српских властодржаца почетком 21. века одмах може да се уочи колико је ова данашња јадна, бедна, снисходљива, поданичка, улизичка, без и трунке националног поноса и националног достојанства. Нико од њених актера не сме ни да јавно каже да је Србин што код народа изазива оправдану сумњу да ли многи од њих то заиста и јесу. Нико од њих унутрашњу самосталност земље уопште не спомиње док страни амбасадори вршљају и роваре по њој. Зато је и могао да се деси у светским размерама јединствен и до сада незабележен случај да страни амбасадор, не кријући се, јавно пред камерама, долази у српски Републичку Изборну Комисију недуго по затварању бирачких места, за време збрајања резултата гласања, на последњим парламентарним изборима. Оправдано се поставља питање нису ли ти изборни резултати октроисани?

Као једну од највећих невоља народа проузрокованих државом коју је он и створио, Милош је одмах уочио лошу организацију судова и њихову спорост у раду из којих је проистицала немогућност остваривања и заштита права становника. За само неколико месеци донесени су: Закон о судском поступку, Казнени закон и Трговачки закон. Уводе се: усменост судског поступка, кратко суђење по писменим исправама и судски извршитељи, док се укидају касациони судови што све заједно омогућава невероватно убрзање рада судова и доступност правде народу.
Када се Милошева реформа судства упореди са неуспелом реформом српског правосуђа почетком 21. века свако објективан може са правом да се упита који је ту 19. а који је 21. век као и да схвати да се решење проблема српског правосуђа пре свега и под један налази у жељи, у вољи, у намери властодржаца да оно буде ефикасно или да оно буде неефикасно.

Наставиће се…

 

1 коментар

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!