Саша Недељковић: Пропагандни рад Савеза Сокола

Савез Сокола се трудио да његове идеје и поруке стигну до најдаљег села. Сматрали су да „са нашим културним филмом треба да дођемо и у најзабаченије село Југославије и унесемо знање, културу и цивилизацију“. (1) Зато је водио пропагандне акције. Е. Л. Гангл у свом чланку Јачајмо се” објављеном у Оку соколовом” истакао је да се живот народа темељи на моралном и физичком васпитању појединаца. Истакао је значај васпитања воље која тежи за нечим бољим и вишим и која нагони људе да иду напред. Циљ сокола био је морално и материјално савршенство појединца и народа. (2) Соколи су као патриотска организација добијали подршку власти краљевине СХС. За време шестојануарске диктатуре краља Александра соколе је  подржавао државни апарат користећи га за своје циљеве. Соколска пропаганда ширила се преко радија, изложби, соколских разгледница, поштанских марака, стрипова, значки… .

У периду између два светска рата  растао је значај радија у Југославији и број радио пријемника. То је уочио Савез Сокола  Краљевине  Југославије и у свом  просветном  раду  користио радио. Сем радио предавања на радио Београду, Загребу и Љубљани соколи су се трудили да њихови тамбурашки зборови наступају на радио станицама. Музичке утакмице Савеза Сокола приређене су у Сарајеву и Загребу. Савез Сокола снимио је на грамофонску плочу „Соколски поздрав” и „Соколске песме”. У Савезу Сокола било је 77 музика, 73 хорова, 11 оркестара и 55 тамбурашких зборова. На X слету у Прагу од музика Савеза Сокола учествовали су : мешовити соколски хор из Старог Сивца, музика соколског друштва из Београда, Вараждина, Подгорице, Сплита, Љубљане, Суботице, Новог Сада, Куле (нараштајска) и тамбурашки соколски зборови из Суботице и Петровграда. Савезни музички прочелник распоређивао је све соколске музичке ансамбле на разне соколске свечаности као и на специјалан радио-концерт. (3)   Драгутин Инкиостри Медењак радио је соколске разгледнице и плакате за слетове. Соколски домови представљени су на разгледницама. На слету у Београду 1930. на дрвеним зидовима музичког павијона били су исписани стихови и ноте соколске химне Хеј Словени”.

Соколска изложба у згради Трговачке академије, приређена је у оквиру Свесоколског слета одржаног јуна 1930. у Београду. Изложба је била распоређена у шест сала, у којима су се могле видети соколске успомене, плакете и трофеји, плакати, литература и одличја сокола. Отворена је 25. јуна 1930. уз учествовање представника Савеза Словенског Соколства. Изложбу је отворио I заменик старешине Е. Гангл истакавши: У овим дворанама, … сабран је и уређен материјал у речи, слици и скулптури, којега је Соколство на словенском југу сабирало и сачувало од 1863. године, …. . Због тога, што ту стоје документи наше тамне, а у светлу соколских идеала тако красне и сјајне прошлости – документи, које није писао, цртао и сабирао појединац, већ документи, на којима су радили читави родови, читаве генерације се старале о њима и тако писале историју нашег народа у доби ропства и зависности за време слободе и самосталности. … Из далеке прошлости све до данас вије се једна једина црта у хиљадама кривуља и кругова показивајући чежњу наших предака и савременика, како би сваки у своме подручју са употребљивањем свих својих моралних и материјалних снага намакнуо своме народу то, што је замисао соколске идеје – идеале братства и слободе и пуно живо осећање непроцењиве вредности моралног и физичког здравља. … Тако се све ово около нас, свака слика, сваки кип, сваки венац и трака – све ово што видимо, што шутке говори и говорећи шути, сабира и расте у споменик народне снаге и славе, његових подвига, понижења, бојева и победа … Све нам ово прича и доказује, како је Соколство увек одано и верно служило својим високим идеалима, како није никада клонуло, како је у свему нашем раду, у свем нашем настојању, у свима нашим подвизима бивала, јачала нас једна света и велика мисао, дајући нам снагу и наду, …. . Нису сабрани овде сви трофеји из давних дана, многе је уништило и упропастило време; а ово, што је овде, може нам бити на понос, јер убедљиво прича, да је наше Соколство поштено и верно вршило своју мисију. Када отварам ову соколску изложбу, гледам у духу пред собом дуги ред дворана, још тамних и празних. Ту ће доћи документи будућности. … соколским музејем, којега ће саградити мишићи и срца будуће генерације. … “. (4) Док је сва штампа у Југославији писала похвално о слету, комунистичка илегална штампа осуђивала је одржавање слета. Лист “Пролетер” је маја 1930. припреме за слет у Београду оценио као “смотру контрареволуције”, а “Млади Бољшевик” маја и јуна 1930. окарактерисао слет као “фашистичку параду”. (5)

Вести Соколске агенције објављиване су преко Радио Београда а исто тако преко листова у Београду, Загребу, Љубљани и другим местима. Значај филма као просветног средства  у соколству уочен је 1931. Тада отпочиње рад на стварању збирки филмова и дијапозитива, снимању првих филмова  (Летовање соколског нараштаја на Палићу, Један дан живота сокола-нараштајца) и филмских журнала (О Новом Саду, Спорт на Фрушкој гори). Рад филмске секције делио се у неколико праваца: снимање филмова са соколском садржином, стварање соколске филмске архиве, организовање просветне пропаганде путем филма. (6)

Поједине соколске групе биле су  познате и изван соколских редова у предратном периду. Љубица С. Јанковић упознала је Раштачку дружину на сабору код женског манастира св. Илије у селу Мирковцима 1935. када је забележила њихове игре. Дружина из Скопске Црне Горе наступала је у Народном позоришту у Скопљу, а после у Хамбургу, Берлину, Бечу и Београду.  (7)  Тамбураш Пере Тумбас Хајо био је диригент, свирач и организатор културно-уметничких активности у Соколском друштву Суботица. Учествовао је на соколским слетовима и наступима у Сарајеву, Дубровнику, Љубљани, Загребу и другим градовима. Пере Тумбас Хајо учествовао је  заједно са соколима на Свесловенском соколском слету у Прагу 1938. и Софији. Са својим тамбурашима наступао је на Радио Прагу. Свирао је у соколском друштву до окупације 1941. Учествовао је са својим тамбурашима на Буњевачким данима” у Београду. Буњевци и Буњевке су у организацији Маре Ђорђевић-Малагурски организовали излете у Београд. По сећањима Јосе Стантића београдске госпође дочекивале су их на београдској станици, распоређивале на коначишта, а београђани превозили својим аутомобилима, ако су коначишта била удаљена. За оне за које није било смештаја у центру града, смештани су као гости у отмене београдске породице. Буњевце је примала краљица Марија у аудијенцију. Буњевачки дани” трајали су 3 до 5 дана. Најважнији догађај био је дворски бал, који је приређивала краљица Марија. Бал је почињао Великим буњевачким колом, уз пратњу Хајиног тамбурашког оркестра. Свирана су многа буњевачка и српска кола. (8)

Савез Сокола трудио се да се што више грађана и омладине учлане у његове редове. Соколска пропаганда ширила се преко радија, соколских разгледница, поштанских марака, стрипова, значки… . Поједине соколске групе биле су  познате и изван соколских редова. Као пример можемо навести Растачку дружину из Соколске жупе Скопље и тамбурашки збор Пере Тумбас Хајо из Соколског друштва Суботица.  Док је штампа у Југославији писала похвално о слету, илегална комунистичка штампа  осуђивала је соколе. Кад су дошли на власт 1945. комунисти су се трудили да избришу сваки траг сокола из свести народа. Наставили су рад окупатора и усташа на уништавању соколске грађе. Ипак нису могли све да униште, доста тога је остало за нове музеје.

Сваког четвртка за наш сајт пише Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене :

  1. „Соколска просвета“, Нови Сад, Јануар 1934, год. IV, стр. 45;
  2. Е. Л. Гангл, Јачајмо се”, Око соколово”, Београд, 1 децембар 1936, бр. 1, стр. 3;
  3. Извештај о раду управе Савеза Сокола Краљевине Југославије за годину 1938. поднет IX редовној главној скупштини ССКЈ 23. априла 1939 године”, стр. 86;
  4. „Соколска изложба”, „Соколски гласник”, Љубљана, 9 јула 1930, бр. 15, стр. 6;
  5. Др. Мирољуб Васић, „Револуционарни омладински покрет у Југославији 1929-1941.”, Београд, 1977, стр. 96, 196, 197;
  6. Љубодраг Димић, Културна политика у краљевини Југославији 19181941”, I, стр. 456, Београд 1997;
  7. Љубица С. Јанковић, „Београдски фестивал народних игара и песама”, „Вардар, XXVII Календар Кола Српских Сестара за просту 1939 годину”, Београд, стр. 65-69;
  8. Мијо Мандић, inž. arh, „Пере Тумбас Хајо (1891 – 1967)”, „Рич Буњевачке Матице”, Суботица, април-мај 2011, бр. 55-56, стр. 4; Невенка Башић Палковић, „Велики уметник тамбурице Пере Тумбас Хајо“, „Буњевачке новине“, Суботица, 28. децембар 2001, број. 5-12, стр.8;   Звонко Стантић,  „Свирци Ђурђина и Павловца”,  „Буњевачке новине“, Суботица, фебруар 2016, бр. 128, стр. 25, 26;
 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!