АЛЕКСА МИЈАИЛОВИЋ: КЊАЗ МИЛОШ СЕ ВРАТИО У ВУЧИЋЕВУ СРБИЈУ (2. део)

Поред нове интелигенције ухлебљене у државној служби, а самим тим и зависне од власти, слободних професија било је веома мало и њих су огромном већином чинили адвокати који су у народу толико били омражени и на тако лошем гласу да им је, на пример, после само десет година, Уставом из 1869. године чак забрањено да буду посланици.
Све тежи материјални положај сељака уз истовремени деспотски положај чиновништва условио је њихово задуживање код зеленаша које су већином чинили управо исти ти чиновници. Поред осталог и то је изазвало огромну мржњу народа према чиновништву и она је била један од главних узрока династичког преврата на Светоандрејској скупштини 30.11.1858. године на којој је смењен кнез Александар Карађорђевић и за српског кнеза извикан Милош Обреновић.
Колико су учесници Светоандрејске скупштине, а они се на њој нису нашли случајно или самоиницијативно, већ на основу скупштинских избора од 15.11.1858. године, били озлојеђени Уставобранитељским чиновничким режимом и њиховим вођама, а пре свих Томом Вучићем Перишићем (око 1790-1859), најбоље доказује њихов предлог да се из употребе изобичаје, тј. да се избаце из употребе, односно забране имена Вук, Вукашин и Вучић јер су по њима највећи злотвори српског народа били Вук Бранковић, краљ Вукашин и војвода Вучић. Њихов предлог заиста је пророчки ако узмемо у обзир друштвену збиљу у Србији са почетка 21. века.

Светоандрејска скупштина ради и даље, те тако 19.01.1859. године смењује све чланове Савета и попечитеље (министре) и напомиње „да народ није ради чиновника и званичника, но да су званичници и чиновници ради народа“.
Дакле, у уставобранитељској Србији постојала је велика навала народа на државну службу као и сурова борба за напредовање у њој, то јест, права грозница аванзовања. То нам поред сијасет других одлично показује и пример двогодишње државне земљоделске школе чији питомци, када би је завршили, нису ни за живу главу хтели да се баве пољопривредом, већ су на све могуће и немогуће начине покушавали да се запосле у државној служби, па ако у томе не би успели, пре су прихватали да се запосле и као пандури него да обрађују земљу.
Када се нешто одомаћи у друштву, а 20 година није кратак временски период, тешко га је искоренити, те је већ навикнут на такво понашање народ покушао и Милошев повратак да искористи за исте циљеве, тј. да се ухлеби у државној служби. За само годину дана Милош добија преко 5000 молби за државну службу. Поводом њих он изјављује: „Да имам три Србије, не бих вас могао све зајазити!“ и јагму око државне службе осуђује, односно оцењује као народну болест коју треба лечити.
Та болест се као епидемија поново јавља и у Србији са почетка 21. века. Како се данас ствари одвијају у земљи ће пристојне плате још да имају само државни службеници и само ће они моћи нормално и безбрижно да живе. Остали могу да бирају: или да животаре и гладују или да беже из земље. По званичним подацима више од 50% новостворене вредности, коју је народ и створио, отима му држава. У односу на тај проценат средњевековни десетак права је милина Божија.
По повратку у земљу Милош је одмах схватио да је једно од његових највећих дела, заоставштина, слободан сељачки посед у власништву онога ко обрађује земљу, угрожено због сељакових дугова код зеленаша и за то је сматрао најодговорнијим чиновништво. Због дугова сељак је био у реалној опасности да остане без земље и она би постала власништво нових крупних велепоседника – зеленаша.
Без сваке сумње најмудрији владар у модерној историји Србије, како прве тако и друге Србије, иако чак неписмен, књаз Милош, такође без икакве сумње, волео је свој српски сељачки народ и, такође без икакве сумње, искрено је, а не из неке демагогије, у својој првој прокламацији по повратку у земљу изјавио: „Народе, снаго моја.“ Због тога је, иако у позним годинама свога живота, кренуо са предузимањем енергичних мера за исправљање затеченог стања.
Снага чиновништва заснивала се на објективној нужности његовог постојања, те је Милош могао под један само да га умањи и да га очисти од својих непријатеља, карађорђевићеваца, као и да постави на, од њих упражњена места, своје присталице, обреновићевце, како би им се одужио за испољену верност. Са своје пак стране, народ је покренуо праву хајку на чиновништво, скоро револуцију, али се она брзо извитоперила у томе што он није истрајао у инсистирању на укидању његових привилегија, већ је хтео да их присвоји за себе. Смењивање чиновника толико је узело маха да није изузето чак ни црквено чиновништво те је и сам митрополит Петар морао да поднесе оставку.
Чишћење администрације није смело да се препусти анархији већ је морало да се уоквири и уколотечи у законску форму те је већ у априлу донешен Закон о комисијама чији је задатак био утврђивање чиновничких злоупотреба док је за изрицање казни формиран посебан, малтене преки, суд.

Наставиће се…

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!