АЛЕКСА МИЈАИЛОВИЋ: КЊАЗ МИЛОШ СЕ ВРАТИО У ВУЧИЋЕВУ СРБИЈУ (1. део)

Почетком 19. века, после 350 година, васкрсла је држава Србија. Захваљујући победи Русије над Турском у њиховом рату 1828. и 1829. године у којем је руска војска заузела Једрене и опасно се приближила самом Цариграду, између зараћених страна склопљен је 14.09.1829. године Једренски мир. Поражена Турска прихватила је обавезе и према Србији које су у ствари представљале завршетак прве фазе процеса српског ослобођења започетог подизањем I Српског устанка 1804. године.
Из Једренског мира проистекао је и Хатишериф, наредба турског султана која се мора извршити одмах и безусловно, од 13.12.1830. године којим је Србија постала држава под турским суверенитетом а руском заштитом и са својом династијом Обреновић.
Током 19. и почетком 20. века држава Србија се територијално увећавала и достигла је свој највећи обим 1913. године по завршетку II Балканског рата.

Али, недуго затим, на велику несрећу српског народа, по завршетку I Светског рата, држава Србија је, иако победница у рату, саму себе укинула, извршила је самоубиство 01. децембра 1918. године стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, што је у светским размерама ретко виђена глупост да властодржци, политичари, државе победнице у рату сами укину, униште сопствену државу. Урадили су оно што нису могли, нису успели, њени многобројни непријатељи који су у том рату извршили агресију на њу.
Почетком 21. века, 2006. године, поново је настала држава Србија. У то време њу нико није тражио, нико је није желео, нико је није хтео, али је због проглашења независности Црне Горе, силом прилика, невољно као нежељено дете, ипак створена.
По други пут у савременом добу рођена држава Србија тешко се сналази, тешко се бори кроз живот, и препуна је проблема од најгрубљих егзистенцијалних па до највиших правних и организационих. За боље сналажење у новом почетку свакако би јој од велике помоћи било проучавање историје Србије током 19. века а зашта могу много да јој помогну и дела правника и историчара Слободана Јовановића (1869-1959), професора Београдског Универзитета. Међутим, опрез није никада на одмет, јер проучавање историје може да буде како поучно и корисно тако и опасно, опако, заводљиво, погрешно усмерљиво, критизерско, па чак и гротесно, смешно, подругљиво и увредљиво.
Као потврду свега тога ево само у најкраћим цртама шта је премудри књаз Милош Обреновић (1780-1860) затекао у Србији по свом повратку 25.01.1859. године, после двадесетогодишњег изгнанства из земље, а што невероватно, неодољиво подсећа на Србију са почетка 21.века, из дела Слободана Јовановића „Друга влада Милоша и Михаила“. Од њега је заиста илузорно очекивати наклоност према Обреновићима.
Ради јаснијег сагледавања ситуације у Србији почетком 1859. године неопходно је претходно нагласити да је књаз Милош још за време своје прве владавине учинио епохално дело за будућност српског народа и државе Србије тиме што је забранио стварање и постојање великих пољопривредних поседа – спахилука. Земља је припала онима коју су је обрађивали и сељачки посед постао је слободан. Његов став је био да би целокупна борба за ослобођење од турске власти била узалудна ако би Србин постао кмет код спахије па макар тај спахија био и Србин. Тако је нова држава Србија била базично устројена на слободном поседу сељака.

Ако би којим случајем књаз Милош данас устао из гроба и када би видео да појединци поседују по више десетина хиљада хектара најплодније земље највероватније би наредио да се сви такви поубијају, као и сви они који су им то омогућили, или би дигао руке и од Срба и од Србије и што пре се вратио у гроб.
Дакле, по Милошевој забрани спахилука у тотално сељачкој Србији „сви који су хтели да буду господа, могли су после тога да буду само чиновничка господа“ јер да би нова држава постојала и развијала се неопходни су јој били чиновници.
По протеривању Милоша (1839) и његовог сина Михаила (1842), нови Уставобранитељски режим сву своју пажњу посветио је развоју судства, школства и стварању бирократије, док о материјалном благостању народа уопште није водио рачуна. Већ крајем четврте деценије 19. века Србија почиње да шаље државне питомце на школовање у иностранство. По завршетку школовања и по повратку у земљу ти нови српски интелектуалци, „паризлије“, огромном већином запошљавају се у државној служби. Временом се формира невероватна бирократска структура у једној малој, сиромашној, сељачкој земљи. Образује се 30 чиновничких класа са титулама: високородни, високоблагородни, благородни и слично, и са одговарајућим униформама. Плате високог чиновништва су толико велике да су неприкладне, чак безобразне у односу на материјалне могућности народа. Ако се томе дода да су чиновници законом били заштићени к’о бели медведи јер нису могли да буду отпуштени из службе док је највећа казна за њих била премештај, очигледно је да је у уставобранитељској Србији зацарио прави административни деспотизам. Поред тога, због слабог и још изборног кнеза, а јаких високодостојника, земља је више личила на великашку републику него на монархију.

НАСТАВИЋЕ СЕ . . .

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!