Жарко Јанковић: ЈУГОСЛОВЕНСКА ИДЕЈА – СРПСКА ИСТОРИЈСКА ГРЕШКА – СЕДМИ ДЕО

 

Сарајевски атентат имао је и имаће бројна, често различита и потпуно опречна тумачења. Овај догађај је представљао историјску прекретницу која је окончала читаву једну епоху најављену падом Бастиље и Француском револуцијом 1789. године. Постоје историчари који тврде да је суштинско трајање 19. века било од 1789. до 1914. године. Наступило је Ново доба, “Савремено“ доба, како га неки још зову. Гледано са аспекта духовног и моралног развоја човечанства и религиозног поимања историје, наступила су Последња времена, време свеопште кризе и духовног и моралног пада човечанства. У хиндуизму ово доба зову временом Кали-Југе, временом зла, смрти и несреће, последњом, четвртом фазом у овој историји човечанства.

Постоји једно тумачење Сарајвског атентата као обрачуна две концепције југословенства. Гаврило Принцип и Млада Босна који су заговарали национално ослобођење и уједињење са Србијом као Пијемонтом и Франц Фердинанд који је био присталица Тријализма, Федерализма Хабзбуршке монархије где би јужнословенско питање било решено кроатоцентричном идејом југословенства са Загребом као центром и уз доминацију римокатоличког, хрватског, елемента уз туторство из Беча и благослов Ватикана. Сам овај догађај на Видовдан 1914. године одредио је и будућност развоја јужнословенске идеје. Принцип је убио тиранина и окупатора из Беча, Србија ће поразити Аустро-Угарску која ће се распасти, али демон црно-жуте монархије промениће маску и наставиће да живи у заједничкој држави Јужних Словена. Та неупокојена и повампирена авет наставиће да пије крв српском народу све до дана данашњег под различитим паролама и идеологијама, “троимени народ“, “један народ, а три имена и племена“, “интегрално југословенство“, “братство и јединство на челу са Титом и партијом“, “слаба Србија-јака Југославија“, “ЕУ нема алтернативу“ и сл. Све антисрпске гадости и геноцидни експерименти из лабораторија Беча и Ватикана постаће основа за даље разрађивање од стране Берлина, Коминтерне, Лондона, Рима, Загреба, Сарајева, Тиране, Љубљане, Будимпеште, Софије, Брисела, Париза, Вашингтона и кога све још не. Цех ове идеолошке заблуде плаћамо и дан данас и плаћаћемо док или не нестанемо и пропаднемо као народ до краја, или док се не дозовемо у памет и вратимо на свој пут. Овај, 21. век даће одговор на то питање.

 

Церска битка

Док се крв лила на Церу, Дрини, Мачковом Камену, Колубари, српска политичка, културна и друштвена елита састављала је у ратној престоници Нишу Декларацију о ратним циљевима Краљевине Србије. Први пут се у Нишкој декларацији помиње да ратни циљ Србије није само одбрана земље, ослобођење и уједињење српских земаља и српског народа, већ и ослобођење свих Јужних Словена и њихово уједињење у једну државу. Поред Краља Петра, Регента Александра Карађорђевића, премијера Николе Пашића и српске владе и опозиције, доношењу ове Декларације присуствовали су и представници Југословенског одбора, боље речено нечега што се тако требало назвати, са Франом Супилом на челу. Овде је углавном реч о представницима Српско-Хрватске коалиције и то само неким. У тренутку састављања ове Декларације већ се знало о стравичним злочинима хрватских домобрана из “Вражје дивизије“ Аустроугарске војске по Мачви и Подрињу. Муслимански припадници К унд К корпуса из Босне, тзв. шуцкори, паравојне муслиманске и хрватске милиције, нису нимало заостајали у својим зверствима над српским становништвом Босне и Херцеговине и по Краљевини Србији. Али, за српску елиту ово су били злочини затрованих појединаца које је обрадила бечка пропаганда. Истина је била нешто друго. Осим неких интелектуалаца, студената и сл. у хрватском народу у потпуности је доминирала правашка идеологија. Међу њиховим “муслиманским цвијећем“ такође. Комплекс конвертита, покатоличених и потурчених бивших Срба дошао је до пуног изражаја. Не би овде требало потцењивати ни Словенце. Аустријски коњушари из Лајбаха први су избацили слоган “Србе на врбе“. Међутим, за нашу несрећну елиту ово нису били гласови тих народа, већ “симпатични“ Франо Супило, који је и усред рата умео да смаже одједном две, три богате порције јагњетине у нишким кафанама. И поред заблуде у Нишкој декларацији, још је могла да се избегне кобна судбина.

 

Жарко Јанковић

Лондонски споразум из 1915. године, после којег је Италија ушла у рат на страни Антанте, предвиђао је стварање, ако не баш велике, а оно сасвим природне и увећане Србије. По овом споразуму граница Србије после рата не би баш била Карловац-Карлобаг-Огулин-Вировитица, већ би ишла од Драве преко Западне Славоније до Бихаћа и даље на море код Шибеника. Италији би припао највећи део Јадрана са острвима и Истром, док би ми добили од Сплита, па уз нека ограничења, све до Бојане. Из овога је јасно да би Италија после рата постала доминантна сила у региону, јер би владала и Албанијом и за Србију би могла да представља претњу попут Аустро-Угарске пре рата. Српска страна заузела је став да ће тој потенцијалној претњи моћи боље да се одупре ако се створи већа, јужнословенска, држава. Још један превид. Територијално већа држава са више становника не представља предност ако нема унутрашњег националног јединства. Без националне хомогености џабе вам територија. Како би задовољили хрватске и словеначке аспирације, доћи ћемо у конфликт са Италијом после рата, а после Рапалског споразума и доласка Мусолинија и његових фашиста на власт у Италији, Рим од Беча преузима мустру за антисрпску политику, која се огледала и у тежњи да се разбије Краљевина СХС, односно Југославија. Лондонски споразум је можда представљао последњу шансу да се избегне југословенска заблуда.

Топлички устанак

Док се крв лила на Кајмакчалану и у Топличком устанку, наша политичка елита латила се састављања Крфске декларације. И овде се позива на ослобођење и уједињење Јужних Словена где српска влада заједно са Југословенским одбором на себе прузима одговорност да још свестраније и брже ради на томе како би се прецизирало будуће уређење државе и доношење Устава и обезбедила равноправност и једнакост за све. Овде се већ кренуло путем без повратка. Ићи на уједињење са непријатељима, окупаторима и џелатима српског народа, па још и под једнаким и равноправним условима, значило је директно понизити и омаловажити сваку српску жртву у рату. Да срамота буде већа, слугерањама Беча отвориле су се перспективе о којима нису могли ни да сањају. Шта их брига за исход рата и ко ће победити. Ко год буде победник, њима добро, биће на победничкој страни. Ако Централне силе изгубе, они ће се окренути ка победничкој Србији, променити страну и извући се од сваке одговорности. На Крфу 1917. године укуцан је први ексер у сандук на којем је писало Србија. Ни окупација од стране Централних сила, ни зверства ни геноцид аустроугарских, бугарских и немачких окупатора нису могли ништа. Доћи ће ослобођење, а са њим Југославија која ће Србију и Србе да докусури. Ни спољнополитичке околности нам нису ишле на руку. Маћехински однос западних савезника, Фебруарски и Октобарски преврат у Русији, избијање грађанског рата уз мученички крај династије Романов и пропаст Руске Империје, уместо које долази безбожнички СССР, чије ће се постојање, гле чуда, до у дан скоро поклопити са постојањем Југославије, улазак САД у рат на страни Антанте и Америка као најјача светска сила после Великог рата, утицали су да југословенска добије предност над српском идејом. Да није било руског Цара Николаја Другог Романова и да он није запретио сепаратним миром са Немачком ако се Српска војска после повлачења кроз Албанију не спаси и не евакуише на Крф, тешко да би се спасили. Само су Италијани послали прве бродове да нас превезу пре одговора руског Цара, а чувена и опевана “Лађа француска“ дошла је тек после. Британске није ни било. Да је до Енглеза, требали смо сви да помремо, њих Солунски фронт није много интересовао. Са Италијом смо због тежње да помогнемо “браћи“ дошли у сукоб, а Француска нам је дебело наплатила сваку гранату, метак, шлем, пушку, па и “карту за Лађу француску“ и то у злату после рата. Русија која је била за стварање Велике Србије завршила је у вихору револуције и грађанског рата. Француска је прво била за концепт Велике Србије, али је онда заједно са Великом Британијом и САД прихватила југословенски концепт, јер јој је одговарала велика држава на Балкану која би са осталим словенским државама Пољском и Чехословачком, као и великом Румунијом, дувала у леђа Немачкој, а истовремено да представљају санитарни кордон према бољшевичком СССР-у и да спрече било какво повезивање послератне, поражене Немачке и СССР-а. Велика Британија је тек играла традиционално подмуклу антисрпску улогу. И она је прихватила јужнословенску државу на Балкану, али тако да Срби немају сву власт, “доминацију“, како су говорили у Лондону, у њој. Између Срба које су сматрали русофилима и Хрвата као германофила, Британија се одлучила да подржи уједињење Јужних Словена само како би Србе извукла што даље од Русије, а Хрвате од немачког утицаја. Онда би балансирањем и трулим компромисима на рачун већинског, српског народа, који би увек морао да попушта и да дозвољава све већу (кон)федерализацију земље изнутра, одржавала би се нека Југославија, али само дотле док то одговара британским и англосаксонским интересима уопште.

Михајло Пупин и Вудро Вилсон

САД после 14 тачака председника Вилсона, а пре свега залагањем Михаила Пупина његовог личног пријатеља и масонским везама, подржавају уједињење Јужних Словена. Временом ће, нарочито после Другог светског рата, САД преузети британску матрицу за решавање питања у Југославији, која ће крајем 20. века доживети свој антисрпски врхунац.

 Због свих ових неповољних спољнополитичких околности које су тада ишле у прилог југословенском, а не српском уједињењу, постоје многи историчари и појединци који и у овоме налазе изговор за тадашњу српску елиту како и није могла ништа више да учини и да смо морали пристати на стварање Југославије. Поред ових наводи се још разлога у прилог јужнословенском уједињењу попут опасности од велике и врло брзо фашистичке Италије, опасност од стварања неког новог аустро-мађарског савеза уз бугарски ревизионизам, бољшевичка опасност и сл. Ово би стајало и било на свом месту под условом да се створила јака, изнутра хомогена, држава. Међутим, држава коју од самог почетка није признавао један од три народа и којем је та земља требала само да на крају рата пређе у табор победника, верски, цивилизацијски, етнички и политички подељена изнутра, била је још слабија. Све болести и слабости труле Црно-жуте монархије и авети тог мртвог монструма њени некадашњи поданици унели су у нову државу. Нико не гарантује да би имали лакши 20. век да смо створили Велику Србију, али бисмо као народ изнутра били хомогенији и јединственији, нарочито када бисмо извршили пресељење и размену становништва са Ататурковом Турском, Албанијом и оним што буде од Хрватске. Јединственији бисмо лакше искушења пребродили.

Никола Пашић

Убрзо су неки представници српске елите увидели да смо пожурили са уједињењем. Још се могло спречити најгоре. Одлукама Новосадске и Подгоричке Скупштине, уз оне које су се већ спремале у Бања Луци и Сплиту да прогласе присједињење Босне и Херцеговине, Крајине, Славоније, Далмације и Дубровника са Боком Которском Србији могла се заокружити велика и уједињена Србија. Никола Пашић је предлагао да се прво кочићима оивичи докле је чије и ко шта уноси у нову државу, али Регент Александар је плануо, посвађао се са Пашићем, због чега на чело српске владе долази много савитљивији Стојан Протић, и обуставио је даље Скупштине за уједињење са Србијом. Уместо тога, у Београду у његовом присуству представници Краљевине Србије и некакве “Државе Словенаца, Хрвата и Срба“ из Загреба проглашавају уједињење 1. децембра 1918. године и стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Тако се ни ми нисмо преварили у избору сопствене пропасти.

 Шта рећи о држави која настаје између херојске, страдалне и победничке Србије и некакве “Државе Словенаца, Хрвата и Срба“ која је настала у Загребу у периоду распада Аустро-Угарске која није могла да заустави ни поплаву насиља, пљачки, убијања, бандитизма од стране дезертера и зеленог кадра распале Аустроугарске војске, па су молили из Загреба да Српска војска заведе ред. Само њихово изједначавање, уз признање ратних чинова хрватских и словеначких солдата из аустроугарске војске које су задобили чинећи злочине над Србима у војсци нове државе, док су српски официри морали да полажу испите да би им признали чинове из рата, јер испада да је војска покојне К унд К монархије била боља, “европскија“, организованија од српске, иако ју је Српска војска разбила у парампарчад. И то све док су ратни инвалиди и богаљи из рата просили по Београду и многим српским градовима, јер су им Регент и Влада “великодушно“ дали 1 (и речима један) динар дневно. Зато је опроштено колаборационистима, издајницима, злочинцима, “новој браћи“, лиферантима, профитерима, шпекулантима и осталој “елити“. Треба ли се онда чудити што је на првим послератним изборима за градоначелника Београда изабран комуниста? Ту је и прича како је Дража Михаиловић био ражалован и послан у Македонију на границу према Албанији по казни. Група официра Дражиних ратних другова седели су за столом у Официрском дому и један је наглас говорио здравицу руским бољшевицима и Лењину, разочаран односом власти и државном врху према борцима и херојима из рата, док битанге просперирају. Притом, скочише неки официри на њега и назваше га бољшевиком и издајником, а Дража стаде у одбрану пријатеља потегавши пиштољ и ставивши га на сто уз речи: “Да видим ко је од вас већи и бољи Србин од мене“? Тако Дража изгуби чин капетана и поново поста поручник и послаше га на границу са Албанијом, док његовом пријатељу који је хвалио бољшевике одузеше сваки чин, избацише из војске и послаше на робију. Од самог почетка Јуославије оцртале су се њене контуре: антисрпска основа у постојању и хрватски мегаломански апетити и тежња ка рушењу заједничке државе уз вечито незадовољство Хрвата сваким уступцима.

У следећем, осмом и последњем делу, изнећу оне најкрупније и најфаталније последице, како на унутрашњем тако и на спољном плану, југословенске заблуде. Све последице немогуће је и пребројати. Многе од њих сносиће и наши праунуци.

Наставиће се…

Пратите Жарка Јанковића на твитеру

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!