Миленко Вишњић: Вучић – морао сам убити и другог оца

Чак и мени неупућеном је постало јасно да је још пре објављивања кандидатуре за председника Србије, Вучић морао убити и свог другог оца, придружујући се својим идеолошким близанцима, Јанковићу и Јеремићу.

Искусни неолиберали Јанковић и Јеремић су остали верни идеолошким флоскулама„ европски пут Србије“ и сличним фразама европских вредности, званично прокламованим током петооктобарског пуча 2000. године.

Настављајући игру Тројанаца и по обрасцу, Ђинђић после Ђинђића, Они су добили огромне суме новаца од новог-старог Инвеститора, и 2012. године сменили своје идеолошке близанце. Оно што нису стигли уништити њихови претходници, новопечени неолиберали су углавном завршили.

Практично су поклонили Космет, потписали пакт са НАТО-ом, пустили низ воду Републику Српску; постали су већи ММФ од самог ММФ, доносећи робовласнички Закон о раду и, на крају, постали су већи заговрници од самих његових идеолога; најопсанијег чеда Запада после Хитлеровог нацизма – неолиберализма.

Национални и социјални интерес народа за који тврде да припадају, готово су забранили да се помиње, радећи само за немачке интересе. Ђинђићеви су били у љубави са Канцеларом, али Владајући тврде да су још у већој љубави са моћном Канцеларком.

Обећали, дошли, и заувек остали

Заштићени „к’о међед“ од својих спонзора, дошли су на власт на таласу лажних обећања: „…Србију, кућу која има двоја врата, на истоку и западу“, „никад се нећемо одрећи Косова“, „канцеларији за брзе одговоре“ и наводној борби против криминала.

Обећали, дошли, и остали до данашњег дана, а Србије је све било мање и мање. Док је донатора, а све их је мање, тешко да ће им „прави“ Срби видети леђа.

Уместо испуњавања лажих обећања, Србија је добила сиромаштво и беду, са дугом који је давно премашио онај који приписују као минус целој бившој Југославији. Иако су и ухватили којег криминалца, после „кауције“ од неколико милиона евра, криминалац је постајао слободнији него икад.

То што је Србија једина држава на свету која нема ни одређене државне границе, чини је уникатом у историји државности несталих и постојећих цивилизација. Ни то њих не забрињава, настављајући радити напорно, и по 25 часова дневно, користећи измишљене службене посете за личну председничку кампању.

„Окренутост будућности“, „демократске тековине“, „заједничке вредности“, „међународна заједница“, „европски пут Србије“ итд, само су неке од идеолошких флоскула хегемонистичких планова покровитеља свих србијанских влада од Ђинђићевог пуча 2000. године.

Истине ради, развлашћен у странци, и деградиран на функцији председника, глумећи љубав према Русији, Николић је делимично успео да примени обећање, „..кућу која има двоја врата, на истоку и западу“; толико, само да се Турци не досете.

Можда је ово што се дешава Николићу само задовољење божије правде; и Николић је убио свог политичког оца, неуставно и уз помоћ ДОС-а, преводећи у Скупштини цели буљук незрелих Радикала у своју и Вучићеву новоосновану неолибералну странку – СНС.

Дакле, докле год било која политичка странка добија милионе донација са Запада и подршку неолибералних-домаћих медија, Србија ће бити швапска колонија, углавном вођена потомцима чији су преци ратовали у аустријској војсци против своје матице Србије.

Шта год мислили, Вучић има подршку!?

Чак је и мени аматеру постало јасно да је још пре објављивања кандидатуре за председника Србије, Вучић морао убити и свог другог оца, придружујући се својим идеолошким близанцима, Јанковићу и Јеремићу, који су остали верни идеолошким флоскулама„ европски пут Србије“ и сличнима, званично прокламованим током петооктобарског пуча 2000. године.

То што им је Вучић преотео идеологију зла, некадашњи Досовци му никад неће опростити. Али, борећи се за наклоност истих покровитеља, једнојајчаници много тога гурају под тепих, избегавајући да помињу Вучићеву неславну ратну и поратну прошлост, као и другде помињани криминал његове шире породице.

Новопечени Досовци се боре фер и цивилизовано, баш као у борби на унутарстраначким изборима. Борећи се за исту идеологију, али за своју интересну групу, они су личне интересе подредили вишем и заједничком циљу – протеривање руског утицаја са Балкана, и коначно уништење Србије.

Вучићу, сем традиционалне подршке националних мањина, и уопште мањина (хомосексуалаца и других нетрадиционалних група), се придружио и Дачић, бивши Слобин скутоноша.

Да ли због лажне наде да ће му Вучић добровољно уступити место председника Владе, или по задатку добијеном од Руса, још нисам сконтао? Такође, лидерима србијанских националних мањина су већ обећане министраске фотеље.

Међутим, оно шта сам засигурно „сконтао“, јесте да Вучић нема истинску и стварну подршку својих „земљака“ преко Дрине и осталих „Регионалних Срба“, сем оне уцењене мањине која живи у Србији, или већ седи у Скупштини, или на неком другом државном одговорном задатку.

Док му није појашњено да од САД више не прети опасност Србији и Србима, брзоплети Додик је прво јавно и искрено подржао Николића, а онда га је по његово ново мишљење позвао ауторитарни Миротворац у Београд.

Да је Додик променио мишљење, могло се судити по њиховом православном поздрављању; уместо Вучићевог новосмишљеног протестантског притиска груди на груди, баш као што је чинио и сам Вебер.

Иако је преживео неколико страшно опасаних атентата, иако је активно учествовао у откривању „руске умешаности“ у покушај убиства друга му Мила, Вучић и даље добија сталну подршку од традиционалних непријатеља српства и православља, непријатеља Русије на првом месту.

Вучић свакодневно добија подршку из Берлина (некад нациста), Загреба (некад усташа), Тиране (некад балиста) и неких „еминентних“ заговорника савременог џихада. По налогу Берлина, Вучић „је морао директно из Берлина путовати у Сарајево“, ваљда да би Миротворац и Фактор стабилности Балкана још више допринео јачању свог утицаја у „Региону“ и слабљењу Републике Српске.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!