Александар Кнежевић: Катехизис руских револуционара

Дјело ,,Зли дуси“ Ф. М. Достојевскога је пророчки дар дат руском народу као опомена, коју декадентно покољење немајући уши да чује, нити очи да види,, нити памети да разумије, није увидјело нити разумјело нити предусретило.

Препознао је пророчки дух Достојевског да се обмотавају легла богоборачких кружока око Крста Руске Империје. Увидио је њихов лукави сатанистички дух  и деструктивну, ни мало наивну пријетњу коју православној руској души представљају.

Зато је и исконска мрачна позадина и подстрекач оваквих духова дата у самом називу романа. Увиђамо метафизичку борбу који се води са присталицама оваквих прегнућа у једном историјском преврату, који је визионарство Фјодорово предосјетило и ужаснуло се над посљедицама које би изабир зла донио светој руској идеји утемељеној на Православију.

Достојевски је романом ,,Зли дуси“ постао вјесник словенском православном народу, али као што су сви ванвременски пророци несхваћени људима који живе у духу овог времена, ни у његово вријеме није досезала до отврднутих и дебелих срцади његова богоносна ријеч, оштра као двосјекли мач.

Вапаје многих православних мислилаца и светаца наше Цркве, тада је недовољно људи чуло и десило се по допуштењу Божијем, оно што се десило, поради смртног оглушавања и погубне бљутавости у коју је словенски народ запао.

Овај роман представља јединствено штиво за све оне који имају намјеру да сагледају руску револуционарну доктрину, која се у пракси показала индентична као њена предсказивања у самом роману.

Нечисте силе (,,Бјесове“, ,,Демоне“) Фјодор Михајлович Достојевски написао је 1872. године, у раздобљу између његових ремек дјела ,,Злочина и казне“ (1866), ,,Идиота“ (1868), те ,,Браће Карамазов“ (1881). Овај роман представља највјеродостојнију хронику о нихилистичком покрету у Русији, који је пресудно утицао на формирање руског револуционарног покрета, који је диригован и подупиран свеколиком помоћу са Запада. Ево шта о томе пише Игор Шефаревич у својој књизи ,,Русија и свјетка катастрофа“:

,,Ако се прихвати да Русија није била препрека тешко схватљивом “прогресу“, већ конкретно – ширењу технолошке цивилизације, биће разумљивија иначе загонетна појава да су социјалистичку револуцију у Русији финасирали капиталисти! Западни финасијски свијет је досљедно саботирао зајмове руској влади, жртвујући повољне уговоре – а у исто вријеме његова кеса је била широм одрешена за руске револуционаре. Русија на почетку XX вијека је изграђивала властити пут развоја, алтернативан индустријској цивилизацији. Револуција је била најефикаснији начин да се она скрене са тог пута.

Новац је долазио и од најкрупнијег америчког финасијера Јакова Шифа, као и од њемачког генералштаба (најмање педесет милиона долара бољшевицима). Познати револуционар Валентинов говори у својим сјећањима да је њихову организацију финасирао кијевски милионер Бродски; Валентинов га чак назива: “великим ревполуционаром“. Револуцију је обилно финасирао милионер Сава Морозов.

 У Сетоној књизи описана је запањујућа историја о финасирању руске револуције од стране банкарских кућа Вол Стрита. На примјер, у тренутку октобарског преврата у Русији се налазила америчка делегација “Црвеног крста“, која је заправо била састављена од крупних политичких и финасијских представника. А већ 2. фребруара 1918. године један од њених руководилаца, веома крупни амерчки финасијер В. Томсон проследио је  бољшевичкој влади милион долара, при чему је ово учинио по наредби Џ. Моргана чији је најближи сарадник био. А затим се плански вршио притисак на владу САД и западноевропске земље да не помажу бијелима и да признају бољшевичку владу, при чему су притисак вршили финансијски и политички дјелатници повезани са банкарским кућама Моргана и Рокфелера. У исто вријеме ти људи се понекад појављују као сарадници “Бироа за пропаганду“ Крла Радека или као совјетски финасијски агенти на Западу.

Игор Шафаревич

Ако се на револуцију гледа као на начин да се Русија скрене са њеног самосвојног пута  развоја и да се укључи као један дио у систем технолошке цивилизације, онда ће дјелатност западног капитала бити схватљива, оправдана и као она која је оправдала себе.“ Седамдесет година које су уследиле иза револуције представљају епоху разарања управо оних структура  које су чинили основу руског друштва. – то су по Игору Шефаревичу – прије свега сељаштво и друга основа Русије коју је имала Православна Црква. Сви ових седамдесет година наступи жестоког прогона Цркве (Лењинов, Стаљинов, Хрушчовљев) смењивали су се с периодима лаганог притиска и њеног потискивања из живота. И на крају, срушена је вјера у постојање Русије као неке посебне историјске индивидуалности. Сва њена предреволуционарна историја се представљала као царство таме и заосталости (у духу идеологије прогреса).

Као што је руски православни народ подучаван из православних катихизиса, тако су и руски револуционари имали своје катихизисе. Катихизис је настао од грчке ријечи катихизис што значи вјеровати, књига у којој се укратко представљају основна начела вјере, поучавања и увођења вјерних у основне тајне и садржај њиховог вјерују.

Руски револуционари су имали антихришћанске катихизисе, надахнуте палим духовима, који су подучавали деструктивне нихлистичке вође надахнуте нечистим силама, у чему је и значење назива поменутог романа Фјодора Михајловича Достојевског.

Један од тих катихизииса који најбоље презентује наравоученије руских револуционара је контравезни ,,Катехизис револуционара“.

Сергеј Нечајев

Понављамо треба инсистирати на нераскидиву узајманост каснијих руских револуционара (бољшевика) са њиховим претечама. Јер су њихове досљедни претходници и узори руски анархисти, нихилистичка терористичка банда, однарод Русије XIX вијека. То су биле злочиначке хуље, најбоље индоктриниране у руским покрајинама. Поменућемо покрет којем је Нечајев припадао Народна воља који је извршио напад  на Цара Александра II.

После многих неуспјелих покушаја 13. марта 1881. Александар II је убијен у бомбашком нападу који је извршио члан организације Народна воља, Пољак Игнаци Хрињевицки, са ким је блиско сарађивала и Јеврејка Гесја Гелфман.

Осврнућемо се на личност Сергеја Нечајева у наредним редовима.

Сергеј Генадијевич Нечајев (1847-1882) је био руски друштвени радник, анархиста и терориста. Рођен је 20. Септембра (2.октобра) 1847. године у селу Иванов у Владимирској губернији, као ванбрачни син спахије Петра Епишева. Усвојио га је молер Г. П. Павлов и тада је добио презиме Нечајев (изненадан, неочекиван).

Самоуко је савладао течаје шест разреда гимназије, након тога отишао у Москву гдје се зближио са писцем Н. Ф. Нефјодовим. Под његовим утицајем почео је самостално да се образује и покушава да положи испит за звање народног учитеља.

Михаил Бакуњин

На испиту је пао и одлази у Петровград, гдје је ипак положио испит и почео да предаје вјеронауку у Сергејевској школи при парохији. У периоду 1868-1869 заједно са П. Н. Ткачевим учествовао је у студенским немирима, безуспјешно покушавајући да постане вођа. Избјегавши затвор, а раширивши лажне гласине о затварању и бјекству, одлази из Петровграда за Москву, а одатле за иностранство. У Женеви издавајући се за бјегунца из Петропавловске твђаве и овлашћеног представника ,,Револуционарног комитета“, стиче повјерење М. А Бакуњина и Н. П. Огарјова.

Из средстава ткз. ,,Бахмећевског фонда за подршку револуционара у Русији“ покренуо је пропагандну кампању такође измишљеног ,,Свјетског револуционарног савеза“, а мандат му је потписао сам Бакуњин.

Заједно са њим штампао је низ манифеста и програмских докумената овог савеза (Постављање револуционарног питања, Почетак револуције и др.) а такође и први број часописа ,,Народна одмазда“. Овај часопис је требало да постане орган истоименог завереничког друштва, који су револуцонари покушали да оформе зарад подизања ,,народне сељачке револуције“.

Нечајев је био самоубљиви бунтовник са незајажљивом потребом за лидерством. Деспот по природи, нетрепељив према туђем мишљењу које је са непојмљивом истрајношћу прогонио, наметавши своје ставове.

Велики манипулатор без икаквих скрупула, у одсуству поштовања своје и туђе личности. Темељно је изучавао Игњатија Лајолу, Николу Макијавелија, Огиста Бланкија, Жозефа Прудона, Филипа Буаноротија.

Максима његовор рада ,,Катихизис револуционара“ је чинила теза Лајоле и Макијавелија да ,,циљ оправдава средства“, која је масовно коришћена међу језуитима и којом се сам Нечајев руководио. На њега су утицали и његове колеге по револуционарном питању Ткачев (особито чланак ,,Људи будућности и хроји граћанства“, и Н. А. Ишутин – његова идеја стварања строге хијрархијске организације коју треба да чине професионални револуционари, а чије је језгро Ад (Пакао). Ад је оно мјесто, оно стање, у коме нема видљивости, које је невидљиво и у коме је невидљљиво, зато руски револуционари немају визију будућности након својих рушилачких остварења, њима је битност и самобитност хаотична и бјесомучна деструкција.

Поводом објављеног текста Нечајева, један од водећих конзервативних пулициста М. Н. Катков пише: ,,Послушајмо како руски револуционар схвата самог себе. На висини своје свијести он се проглашава човјеком без убеђења, без принципа, без части. Он мора бити спреман на сваку гадост, подвалу, превару, отимачину, убиство и издају… Њему се допушта да буде издајник чак и својих истомишљеника и другова. Не осјећате ли да се под вама губи свако тло? Нисте ли се обрели у страшном теснацу између помрачења ума и лоповлука?“

И спољшњи изглед био му је необичан, по сведочењу народњака Ф. В. Волховског био је ,,мршав, голобрад, суморног лица, изгрижених ноктију, са устима у грчу, али самољубљив и деспотски настројен, ватрен и властољубљив, оштар у односу са друговима“.

Сам Нечајев је говорио: ,,Кад у дискусијама и разговором више не можете утицати на људе потребно је прибјећи другим средствима. Ево, на примјер, завадити све чланове неког кружока, у овом случају, све емигранте, а потом појединачно на њих дјеловати и с њима се разјашњавати.“

Нечајев је био типичан модел руског реолуционара, зато је Достојевски њега и узео као модел за лик Петра Степановича Верховенског. ,,Катихизис револуционара“, у којем се у кратко излаже догматика руских револуционара узео је као скицу за роман ,,Нечисте силе“. (Достојевски је и сам имао значајног искуства са револуционарним елементима, умало је био и стрељан због дјеловања у декабристима. Због тога је и завршио у сибирском логору, након кога доживљава преумљење и преобраћење личности увидјевши уподобење Христу као суштинску истину датог и задатог живота. Дакле, оно што је описивао, и за чем је узео модел романа, искуствено је знао, јер је некада у њему активно учествовао и био опсједнут његовим револуционарним духом.)

По повратку из Женеве Нечајев се латио стварања терористичке организацје ,,Народна одмазда“, зарад чега је покренуо агитацију међу студентима петровско-рузмаровске Више пољопривредне школе. Водећу улогу у организацији на себе је требало да преузме некакав Комитет, којег је, у ствари, чино само Нечајев. Суочен са противљењем И. И. Иванова који је Нечајева назвао шарлатаном, творац ,,Народне одмазде“ оптужио га је за издају. Затим је у покушају да чланове групе ,,цементира крвљу“ 21. новембра  1869. године Нечајев организовао убиство Иванова у којем су учествовала четворица завереника – И. Г. Прижов, А. К. Кузнецов, П. Г. Успенски и Н. Н. Николајев. Леш студента је пронашао локални сељак. Учеснике крвавог убиства је ухватила полиција, али је Нечајев успео да побјегне у иностранство.

Ухапшен је у предграђу Цириха од стране швајацарских власти и октобра 1872. године послат у Петровград. Исте године у ,,Руском вјеснику“ излази роман Ф. М. Достојевског Зли дуси написан по још увијек свежим траговима ,,суђења нечајевцима“.

Николај Киблачич, терориста, члан „Народне воље“

Бива осуђен за убиство Иванова на двадесет година робије и затворен у Алексејевском равелину Петропавловске тврђаве. Док је био у затвору успијева да придобије војнике стражарске службе и децембра 1880. године  успоставља везе са народњацима тачније са Извршним одбором ,,Народне воље“.

Сам је разрадио план свог ослобођења али је од њега одустао, како вјерују, јер није желио да одвлачи завереничке снаге које су спремале атентат на Александра II. Умро је у равелину 21. новембра  (3. Децембра) 1882. године од водене болести која је додатно погоршана скорбутом.

Нечајев је био под јаком утицајем Комунистичког манифеста К. Маркса и Ф. Енгелса. Нечајевштина је била постулат бољшевицима, Лењин је са великим пијететом говорио о Нечајеву, јер су у истом духу обојица дјеловали: ,,Лењинов старији брат Александар покушао је извршити атентат на императора Романова и због тога је био објешен. Бонч-Бруевич рекао је Лењину: Људи су комплетно заборавили, да је Нечајев посједовао специјални талент као организатор, једну спосоност да успостави одређену вјештину илегалним радом. Довољно је позвати се на прецизан одговор којега је дао у једном од својих памфлета о овом питању: “Тко би требало бити убијен од царске породице?“ и он је рекао: “Цијелу ектенију“ дакле, ко би требало бити убијен? Цијела породица Романових“. (Волкогонов, Ленин, стр. 208).

Дакле, увидјевши профил универзалне личности и обрасца какав треба да буде велики руски револуционар у лику Сергеја Нечајева, сада обратимо пажњу на демонски манифест ,,Катехизам револуционара“, тај пијадестал касније револуције и постреволуционарног периода опште декаденције  у Русији, увидимо његову доктрину, филозофско, етичко и естетичко поимање свијета чији је онтолошки извор мрачни и деструктивни нихилизам. Прошавши кроз њега, увидјећемо зашто је баш он инспирисао Фјодора да му послужи као скица роман ,,Зли дуси“.

Написан је љета 1869. године  у Женеви и првобитно без наслова, овај документ је добио ознаку Катехизис револуционара током суђења нечајевцима из 1871. године. Нечајев од 1869. живи у иностранству гдје како смо и навели, се зближава са М. А. Бакуњином и Н.П Огарјовим и учествује у издавању низа прокламација. Једна  из тог низа је ,,Катехизис револуционара“, наставши као плод удруженог рада, а садржи не само идеје Нечајева, већ и Бакуњина и Ткачова, који држе основни положај ,,револуционарног макијавелизма“.

Револуционар треба да буде обезличен – проклет, демонолошки неосјетљив, рушилачки настројен према цијелом поретку, свим законима и правилима понашања свеприхваћеним  нормама и моралом овога свијета.

Његово биће треба да презре сва осјећања и да их подреди само једној битности – револуцији. Ту увиђамо нову религију, новог идола руске изреволтиране масе, то златно теле жедних крви уличара и ниткова – натчовјека, Човјекобога револуционара.

Одлика својеврсне руске револуције, својеврсне јер је поникла на једном оправослављеном тлу,  је да она у својој есенцијалној борби води богоборачки рат против хришћанских погледа на свијет на којим је поникла, иако тада већ подоста окрњена Руско царство. Хришћанско (духовно)  и монархистичко (државно)  уређење Русије је за руског револуционара немилосрдни непријатељ, а ако и даље живи у њему то је само зато да би му што више наудио.

Он презире и свако доктринарство и науку, познајући само једну науку, науку рушења. Он и изучава науке механику, физику, хемију, евентуално медицину због злоуботребе исте, циљ је само један – рушење и рушење зарад рушења, дух уништења свега постојећег, на корисност сатанистичког погледа на свијет чији ће центар бити остварени пакао на земљи. Револуционар бјесомучно мрзи хришћанску етику, презире тадашњи друштвени морал у свим његовим побудама и појавама, за њега је све што користи револуцији па био то и најкрволочнији злочин, један моралан и користан чин, а све што је против револуције је неморално.

Револуционар мора бити немилосрдан, да трпи мучење, суров према себи и другима, угашених њежних осјећања, подредити родбинске односе, дружења, љубави, захвалности и саме части пред хладном страшћу револуционарног духа.

Све мора да буде подређено секташком револуционарном духу, ако се од њега тражи најгнуснија издаја, најмонструознији злочин, убиство породице, пријатеља, било које нечасно дјело, све оно мора бити извршено од стране руског револуционара.

У њему константно мора бити проткано биће једном хладном рушилачком енергијом, његов главни ужитак, утјеха и награда јесте успјех револуције, којем неуморно треба да хита, увијек спреман да погине за њега и да убије сваког ко омета његово постизање.

Природа револуционара искључује личност и његове личне претензије и осјећаје, револуционарну страст треба да удружи са хладним прорачуном. Он више није он, него једна злочиначка мноштвеност, неодређена општост у циљу неодређеног. Однос према другима одређује се искључиво степеном користи сверушитељске практичне револуције.

Сваки друг треба да има при употреби неколико нижеразедних револуционара, недовољно посвећених, којима може у корист револуције како он хоће располагати, док на себе нема право без пристанка цијелог друштва посвећених.

Револуционар ступа у свијет постојећег државног уређења и такозване цивилизације само да би се префидно инфилтирао у циљу његовог што потпуније рушења, он није револуционар ако за нечим у том свијету жали, све се мора подредити истребљењу и све треба да му буде мрско. Наредни параграфи су дословно цитирани:

,,У циљу немилосрдног рушења револуционар може, а често пута и мора живјети у друштву и издавати се за нешто друго. Револуционари морају да се увуку свуда у све слојеве, више и средње, у дућан, цркву, спахијски дом, у свијет бирократски и војни, у књижевност, у Треће одељење, па чак и у Зимски дворац.

Читаво то гнусно друштво ваља раздијелити на неколико категорија. Прва категорија јесте категорија оних који су неодложно осуђени на смрт. На нашем Друштву је да сачини списак тако осуђених редом, на основу њихове штетности по успјех револуције, како би први са списка били уклоњени прије осталих“.

Лешеви жртава револуције

Приликом састављања таквог списка  установљавања горе поменутог редоследа нипошто се не треба водити личним злодјелом човјека, чак ни мржњом коју он побуђује у нашем Друштву или народу. Штавише, то злодјело и та мржња могу донекле бити од користи, јер помажу буђење народног устанка. Треба се водити пуком користи по револуцију која би требало да произиђе из његове смрти. Дакле, првенствено би требало истријебити људе од нарочите важности за револуционарну организацију, као и оне чија би изненадна и насилна смрт влади могла највише улити страх те, лишивши је њених најумнијих и најспособнијих радника уздрмати њену снагу.

Друга категорија би требало да се састоји управо од оних којима је дат само привремени живот не би ли низом звјерских поступака народ довели до неизбјежне буне.

Трећој категорији припада мноштво скотова или људи на високим положајима које не краси нарочит ум ни енергија, али који од свог положаја уживају богаство, везе, утицај и силу. Треба их израбљивати на све могуће начине: увезати их, збити у једну гомилу и, евентуално овладавши њиховим прљавим тајнама, начиниити од њих своје робове. Њихова моћ, везе, богаство и сила тако постју неисцрпна ризнца и снажна потпора за разне револуционарне подухвате.

Четврта категорија састоји се од државних частољубаца и либерала разних фела. Са њима се може ковати завјера по њиховом програму, претварајући се да их слијепо слиједите, а у стварности их шчепати, овладати њиховим тајнама и искомпромитовати их до крајње границе тако да им повратка не буде, те управо њиховим рукама изазвати немир у држави.

У петој категорији су доктринирани завјереници из празноглавих кружока и револуционари на папиру. Њих треба стално гурати и вући напред, у замршене практичне вјежбе чији ће резултат бити смрт без трага већине и права револуционарна продуктивност мањине.

Шеста врло значајна категорија јесу жене, које треба подијелити у три главне класе. Прве су празне, бесмислене и безосећајне које могу послужити као мушкарци из треће и четврте категорије. Друге су плаховите, посвећене способне, ал не и наше, с обзиром да нису дорадиле до фактичког револуцонарног поимања које је истински лишено празних ријечи. Њих треба користити као мушкарце из пете категорије. Коначно, имамо жене које су потпуно наше, то јест оне које су у потпуности усвојиле наш програм. Оне су наши другови….“

Даље у ,,Катихизису револуционара“ је представљен однос Друштва према народу. Револуционари виде благостање народа у скидању окова свих традиционалних и моралних стега са тог народа, којим ће у једном демонском духу руководити најпосвећенији. Да би до тога дошло мора све изгорети у свеуништујућој народној револуцију. Револуционари ће свим средствима помагати развитак несрећа и зала које би коначно подстакли народ на општи устанак.

,,Спасоносна за народ може бити једино револуција која ће у коријену сасећи сваку државност и истријебити сваку државну традицију, поредак и класу у Русији“.

Истински руски револуционари исповиједају страствено, потпуно, свеопште и немилосрдно рушење на чијим темељима ће се развити будућа (совјетска) уиграна машинерија како се касније и збило тако су и предвидјели.

,,Удружити се са храбрим разбојничким свијетом, тим јединим истинским револуционаром у Русији. Ујединити тај свијет у једну непобједиву, сверушилачку  силу – у томе је сва наша организација, сва завјера, сав задатак.“

,,Катихизис револуционара“, представља својеврсан запис у којем се огледа сама суштина револуционарне идеје у Русији. Сергеј Нечајев је један образац како треба да изгледа један утврђени руски револуционар. У њима се огледа једна погубна слика руског расула који се спровео почетком XX вијека и трајао скоро до његовог краја. Не само у Русији него и на Балкану, посејан међу српским земљама које је захватио, нихилистички антихришћански дух богоборства са много сложенијим подјелама и пожњетим плодовима зла.

Он у својој суштини је одувијек водио богоборачку борбу са православним хришћанством. Русија је имала снаге да чудом Божијим изађе из те атмосфере аутодеструктивног амбијента у којем је сваки његов уживалац осуђен на погибељ, док је српска земља још увијек заробљена у тим чељустима, и даље не препознавши његов перфидни пут смрти којем га приводи.

Епилог овог сортираног текста прикупљеног из више извора, нека буду златословне ријечи Светог Оца Јустина  Ћелијског једног од највећих разобличитеља предочених странпутица у тексту, као и један од највећих апологичара Православља у турбулентном двадесетом вијеку.

,,За ођавољени интелект људски, логичност и рационалност гријеха је природна и очигледна истина, јер је гријех, по ненадмашној дефиницији светог Макарија Великог, „логика и суштина Сатане“.

Отуда сви хероји зла у Достојевсковом роману Зли дуси виде у злочину и гријеху – логику и суштину свога живота, и сваког живота уопште. Отуда је аксиома: све је дозвољено – логична и неопходна за све идеологе и творце човјекобога. Као што је логична и неопходна и за Ничеа, идеолога и творца надчовјека, који објављује: alles ist erlaubt.

Само и у овоме принципу Достојевски је претеча Ничеа. Исто тако је, за Фаустову логику, коју је Мефистофел опчинио, „erlaubt“ да упропасти простодушну Маргарету. Пошто је гријех рационална и логична неопходност овако устројеног свијета, то Велики инквизитор дозвољава сваки гријех, учињен са његовом дозволом.

Добровољно потчињавање свога ума духу зла, одвлачи у ропство и вољу човјекову, ферментира је злом, те је дух зла често употребљава као своје оруђе. Отуда сви творци човјекобога круже око самовоље и у њој виде стожер свога бића. А самовоља у њиховом издању није ништа друго до људска воља, прожета злом вољом духа зла. Ништа тако као ођавољена самовоља не затвара човјечју личност у солистичком егоизму. А ђаво цјелокупним својим бићем преставља и јесте савршени солипсистички егоизам. Генијални аналитичар и даровити познавалац ђаволове психологије, Достојевски је нарочито подвукао ђаволову неспособност да се оваплоти, то јест да изиђе из уске и загушљиве чауре солипсистичког егоизма и да се самопрегорним подвигом љубави оваплоти. Коријен гријеха, гријех у својој метафизичкој суштини, састоји се у упорном тврђењу: Ја=Ја.“

(Свети Отац Јустин Ћелијски)

Саша Кнежевић

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!