Душан Јокић: Пропаст српског села – завршни радови 

Од 4.094 српска села 1.084 су изумрла, а више стотина је пред истом судбином, јер имају од 20 до 100 становника у трећем животном добу.

У последњих 15-20 година респектабилан број млађих грађана Србије се због економске кризе, гашења индустрије, понижавајућих плата одлучује да своју егзистенцију покуша обезбедити бавећи се пољопривредом.

Почињу тако што обрађују земљу својих очева и дедова, узимајући у закуп земљу рођака и комшија који живе у градовима и државну земљу када је законским решењима спречена манипулација на лицитацијама.

Проширују своја имања купују механизацију, подижу свремене фарме, дугогодишње засаде, винограде и завидан број младих људи постају прави мали робни произвођачи.

Ти млади људи, модерни пољопривредни произвођачи њиве обрађују примењујући најсавременије агротехничке мере и по приносима су на европском просеку, а често и бољи. Исто тако добро баратају са најновијим техничким достигнућима.

Млади се враћају на село

И девојке почињу да мењају своју перцепцију о животу на селу и удају се за нове пољопривреднике видећи у том боњу егзистенцију за себе и своју породицу, него да у граду код инвеститора страног ради на траци за 22.000 по 10 сати дневно и да због одржавања линије прескаче вечеру. Почиње да се попуњавају школске клупе и чује жамор деце са дечијих игралишта.

Таман када се почиње назирати светло на крају тунела опстанак немалог број српских села, најновијим намерама креатора српске пољопривредне политике, српско село чека судбина оних 1.000 из првог пасуса овог текста.

Прошле године је донет нови закон о пољопривредном земљишту којим је укратко, да би грађанима Србије било јасније, предвиђено да тзв. стратешким инвеститорима на основу права пречег закупа изда трећину државне земље на период од 30 година што је око 130.000 ха.

У петак 11.фебруара на основу конкурса Министарства пољопривреде креће први круг, уступања (поклањања) 130.000 ха.

По незваничним информацијама 60.000 ха најбоље државне земље је намењено немачком тајкуну, власнику Тениса, а он ће за узврат изградити свињарске фарме и запослити српске сељаке као свињаре на својим фармама. Осталих 70.000 ха ће поделити домаћим тајкунима.

Ја сам пољопривредни произвођач и обрађујем 13ха своје земље па је мени тешко да замислим толику површину пољопривредног земљишта.

Па да пробам ако је 1ха 10.000 метара квадратних (100 х 100м), 60.000 ха је 600.000.000 (шесто милиона метара квадратних) или у новцима, пошто је просечна цена 1ха земље  10.000 евра 600.000.000 евра (шесто милиона), што се поклања немачком тајкуну, а осталих 70.000 ха или ти 700.000.000. (седамсто милиона евра) домаћим тајкунима.

Пре тридесет година земљишни максимум је био 10ха а доста пољопривредника је имало мање од те површине и пристојно су живели, хранили своје породице, школовали децу.

Значи немачки тенис са 60.000 ха гаси 6.000 пољопривредних газдинстава и најмање 9.000 радних места јер су и супруге углавном запослене у оквиру домаћинства а они мало већи упошљавају и сезонску радну снагу, а домаћи тајкуни још 7.000 пољопривредних газдинстава и 10.000 радних места.

Пољопривредно газдинство је мало предузеће за производњу хране, па и ако се све владе од 2000. године као мантру понављају да су мала и средња предузећа наша развојна шанса једним потезом пера гасе 13.000 малих предузећа за производњу хране.

Данас у Србији по мојим незваничним подацима после цунамија који је направила приватизација пољопривредних комбината и задруга постоје неколицина агро тајкуна, Матијевић са 32000 ха, Костић, Мишковић, Ницовић са отприлике 20.000ха и још двадесетак са 1.000 до 5.000 хиљада хектара.

Са 60.000 ха Немац постаје највећи велепоседник на територији бивше Југославије, Мађарске, Румуније, Бугарске, Грчке, Албаније, Аустрије, Чешке, Словачке, земаља Бенелукса и Скандинавских земаља.

Па и за време феудализма на овим просторима највећи велепоседник је био гроф Дукај из Мађарске са 60.000 ха, а наш највећи велепоседник Дунђерски 10.000 ха.
Пољопривредно земљиште је необновљив ресурс и зато је обавеза сваке генерације да се домаћински односи према њему и остави га у наслеђе будућим генерацијама, а државна земља је власништво грађана Србије, а не белосветских и домаћих тајкуна и оно се мора сачувати да би и будуће генерације пољопривредника плаћајући ренту, обрађивале земљу обезбеђујући прехрамбену сигурност и своју егзистенцију.

Душан Јокић

Председник удружења малих пољопривредних произвођача “Бразда“ 

Стари Лец

Чланак објављен у Вечерњим новостима

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!