Божица Савић Узелац: Приказ романа “Форвард” кроз визуру књижевне студије „Црњански, Мегалополис“ Слободана Владушића

 

Иако је у поднаслову одређен као “кримикомедија”, дебитантски роман Слободана Владушића „Форвард” жанровски би се могао одредити као синтеза научнофантастичне антиутопије, крими-пародије, црнохуморне сатире и хорор приче. To je, заправо, парабола о дехуманизацији глобалистичког света оличеног у Мегалополису, типу града који је Владушић представио у својој књижевној студији „Црњански, Мегалополис“. Наслов романа – назив тастера за премотавање на плејерима, али и команда за прослеђивање и-мејл поште – симболизује прогрес цивилизације који је виђен као премотавање догађаја унапред. Свет осликан у овом роману, хиперболизован до крајњих граница, кореспондира с Мегалополисом као системом мишљења који угрожава државу, нацију, историју, традицију, духовност и, напослетку, човека самог. Док у студији „Црњански, Мегалополис“ аутор разматра однос Полиса, града/државе/света у којем се остварује национално достојанство, социјална правда, религија, уметност и култура, и Мегалополиса, града/државе/света који се откида од хуманистичких темеља цивилизације постајући простор за живот повлашћене мањине науштрб потлачене већине, у роману „Форвард“ он слика трансформацију Полиса у Мегалополис, рађање града-монструма на рушевинама традиционалног хуманизма. Под мотом „ђаво је увек у детаљима”, Владушић радњу свог романа смешта у Темишвар развијајући је кроз мноштво трагикомичних појединости и апокалиптичних мотива.

У роману “Форвард” доследно су спроведени поједини типични поступци криминалистичког жанра, попут педантног навођења компликованих алибија више потенцијалних злочинаца, али ово ипак није крими-роман већ представља пародију тог жанра. Композиционо и тематски обликована као ријалити шоу симптоматичног назива „Правда мора победити”, крими-прича и њено разрешење у овом роману унапред су изрежирани, чиме је пародирана суштина овог популарног жанра. Сама чињеница да се убиство новинара истражује у иреалној ријалити емисији говори да никог у ствари и не занима овај злочин. Понајмање водитељку програма, силиконску плавушу Сузану Ћулафић која пред ТВ-камером  испитује осумњичене за убиство румунског новинара Мака Марина изговарајући само оно што јој неко из продукције ријалитија преноси преко „бубице“ у уху. То је зато што циљ „истраге“ није да се пронађе убица већ да се повећа гледаност програма забављањем презасићених ТВ-конзумената које треба испунити новим, што атрактивнијим телевизијским садржајима. Поглавље романа у којем се истражује убиство новинара ужасна је слика постмодерног, медијски креираног света којим влада новац и у којем су и злочин и казна потрошна роба, заменљиви било којом другом медијски привлачнијом сензацијом. И сама потрошна роба, крими-прича у роману “Форвард” писцу је послужила као подлога за иронијско-сатиричну критику дехуманизованог друштва у којем се идеја Мегалополиса реализује као тоталитаристичка идеологија. У тој глобалистичкој идеологији хуманизам је депласирана категорија а живот и смрт обичног човека интересантни су још једино као ТВ-забава која се преноси уживо, повремено прекидана ЕПП блоковима. Систем мишљења и правила живљења у Мегалополису, који у Владушићевом Темишвару израња из рушевина погажених традиционалних вредности, поричу човекову индивидуалност, слободу његове личности и њено достојанство сводећи га на сировину у строго контролисаној заједници.

Жанровском одређењу овог романа као научнофантастичне антиутопије погодује смештање његове радње у блиску будућност, што је поступак који, између осталог, омогућује да се зумира и стварност садашњице. Такође, роман тематизује хуманизацију машине и дехуманизацију човека у свету Мегалополиса. У том глобализованом простору човек престаје да буде стваралачко људско биће, а постаје или ТВ-зомби, или генетски модификован организам, или празноглава силиконска креатура, или вампир, или, напослетку, холограм. Апелујући на реорганизацију човековог односа према научним достигнућима, аутор реч препушта дехуманизованим приповедачима од којих је само првог могуће идентификовати. У првом, најдинамичнијем и најобимнијем делу романа улогу приповедача преузима ТВ-камера, чипом повезана са генетски модификованим камерманом Божом Ракићем званим Говедина. Камера у улози приповедача аутору је послужила као средство онеобичавања пружајући му могућност да савремени свет сагледа из угла из којег је једино могуће видети његово право лице. Дајући интелигентној машини улогу једног од приповедача, писац је дехуманизовао причу да би читаоца увео у постхуманистички свет романа. У другом делу романа приповедач је неименован, али би то могао да буде и Божа који је попримио поједине људске особине као што је памћење; трећи и најкраћи део романа крњи је дијалог у којем Божа, или неко други, учествује као слушалац неидентификованог бића за којег се не може рећи да је човек.

Тематизовање хуманизације машине и дехуманизације човека најуочљивије је на примеру ТВ-камере која снима ријалити „Правда мора победити“ и њеног “носача” Боже Говедине. Производ неуспелог генетског инжењеринга, човек испражњен од људског садржаја, Божа Ракић је представник савремених ТВ-конзумената који се свакодневно хране комерцијализованом и брендираном „културом“. Он гледа телевизију упијајући обиље непотребних информација које потом одмах избацује из меморије, што је сасвим довољно да види све, а да не схвати и не запамти ништа. Њега свакодневно програмира ТВ-камера, смештена у облику наочара на његовој глави и чипом повезана с њим. Као приповедач у првом делу романа, ТВ-камера скенира и доводи у везу најразличитије врсте подака, међу којима су најчешћи рекламни слогани. Они се провлаче кроз структуру читавог романа, или бар његовог првог дела, будући да их камера равнодушно и педантно региструје као секвенце оног што њен „носач“ гледа на телевизији. Она својим свевидећим, хладним оком бележи догађаје који се одигравају у видном пољу њеног објектива не улазећи у њихову вредносну процену. „Форвардовањем“ догађаја посредством камере иронично се демаскирају „вредности“ Мегалополиса које се некритички прихватају не само у Румунији него и у било којој другој малој европској земљи. Иако је, будући машина, дистанцирана од људи, њихових филозофских проблема и моралних дилема – што јој омогућује да, уз иронијски отклон, до краја оголи расап савремене људске цивилизације – она све више, како радња романа одмиче, почиње да личи на људско биће. Поред тога што с времена на време износи врло духовите и проницљиве опаске о људима и свету у којем живе, она слути сопствену пролазност и предвиђа своју “смрт” која и наступи кад постане део историјског памћења за које у Мегалополису нема места. Њена “смрт”, којом се и формално завршава први део романа, доводи до линчовског обрта – затамњења, празне странице у роману. Аутор нам не разјашњава шта се догодило током затамњења, будући да он у овом роману није приповедач, нарочито не свезнајући, већ се служи документаристичким, па и веристичким приступом: читалац „види“ само оно што камера сними па сам треба и да докучи шта је то што камера није забележила, а што ју је суочило са смрћу а Божу Говедину с новим животом.

Пошто камера “умире” изговарајући своје последње речи (“Откуд ја на овој ледини?“), приповедање преузима нови приповедач. Можда је то Божа Ракић, а можда и неко други који у његовом телу почиње да памти, размишља и опажа свет. У овом делу романа долази до још једне промене. Петар Петровић, у првом поглављу именом и чипом у глави обезличени тонац ТВ-екипе, интернет воајер чији је унутрашњи живот сведен на “хркање и дркање”, редовни посетилац интернет сајта за одрасле чија је главна јунакиња идеализована Лола Монтањ с којом упражњава виртуелни секс, можда и некадашњи студент филозофије, у другом делу романа опсесивно и самоиницијативно, служећи се класичним шерлоковско-поароовским методама, трага за Мариновим убицом, долази до његовог имена дедукцијом, али, не успевши да открије мотив злочина и тако поново успостави нарушену правду, он и сам постаје анимални убица који завршава живот у лудници. Злочин Петра Петровића могао би се протумачити као покушај да људскост избави из мрежа Мегалополиса.

Последње и најкраће поглавље „Форварда“ кључно је за његово разумевање јер у њему писац даје нови смисао збивањима у роману. У том поглављу најјасније су оцртане контуре Мегалополиса као простора који побољшава квалитет живота мањине на рачун већине. Наиме, трећи приповедач све јунаке овог романа – и, посредно, већину људи постмодерног доба – разоткрива као стадо које служи као храна модерним вампирима, богатој елити која у туђој крви налази извор вечног живота.  Један од њих је, како приповедач открива, певач славних „Ролингстонса“ Мик Џегер, уважени члан „удружења сисача крви“, наследника баронице Ержебет Батори која је, као и кнез Влад Цепеш, пореклом из румунске Трансилваније (што је, можда, још један разлог због којег је аутор радњу свог романа сместио у Румунију). Идеологија Мегалополиса, дакле, не оспорава могућност “царства земаљског”; међутим, оно је резервисано само за оне који су у стању да га плате. У Мегалополису су, као што видимо, сви једнаки, али су неки ипак једнакији од других. Овај партикуларни „хуманизам“ дели људе на богату мањину која има право на живот и на сиромашну већину којој се то право оспорава, док све оне који се налазе изван Мегалополиса стигматизује. Новинар Мак Марино није припадао повлашћеној касти па је убијен да би његова крв продужила живот богатом и славном „клијенту“, какав је и сам желео да постане. Славу је, међутим, доживео тек после смрти учествујући као предмет разоноде у ријалити емисији.

Повезујући проблем постмодерног света с проблематиком економске, политичке и духовне транзиције једне маргиналне европске земље, аутор “Форварда” слика урушавање хуманог идеала у савременом свету. Изабравши Темишвар за место радње романа, он на једном конкретном примеру показује како пролази друштво које, науштрб традиционалних вредности, покушава да простор у којем живи трансформише у Мегалополис усвајајући његове постулате. За Владушићев Темишвар, град у којем се тек рађа Мегалополис, још има наде да се извуче из канџи „урбаног дискурса“. Он је тек на прагу катаклизме па је у њему још могуће остварити „компромис између националног идентитета и захтева за модернизацијом“. У слепој жељи да постану житељи Мегалополиса, јунаци Владушићевог романа све више личе на бескућнике, безличне, безвољне, неслободне и обескорењене људе који пате од кризе идентитета. О њиховој опсесији да буду “неко други”, да живе “негде другде“ и да изгледају попут узора које им обликују и сервирају мас-медији сведочи и стално провлачење лажних идентитета у роману, под којима се крију бројни “out of database” ликови с измишљеним биографијама. Свима њима заједничка је жудња за „пет минута славе” који се не могу доживети у обичној стварности; јер, онај ко постоји “само у стварности”, којег нема у виртуелном свету, ни не убраја се међу живе. Због тога сви јунаци „Форварда“ теже да, обитавајући у виртуелном свету, проследе (форвардују) причу о себи као о неком другом, лепшем, бољем и прилагођенијем једнообразном глобалистичком систему Мегалополиса који намеће правила живљења. У ствари, Владушићеви јунаци настоје да на најбољи могући начин репрезентују Мегалополис будући да се у глобалистичком систему вреднује само репрезентативност док се индивидуалност и слобода личности укидају.

Божица Савић Узелац

„Форвардовање“ у неког другог својеврстан је омаж “Сеобама” Милоша Црњанског (овде треба навести и то да је, према ауторовом сведочењу, модернизовано значење речи “форвард” управо “сеоба”). Из пијетета према Црњанском писац је и сместио радњу свог романа у Темишвар, али тај град је, као, уосталом, и Румунија сама, у “Форварду” само фикција. “Форвард“ би се, према ауторовим речима, могао одигравати, и одиграва се, у било ком граду било које европске земље, па и у Србији. И поред бројних асоцијација на Црњанског у овом роману, најважнији простор сусрета два писца јесте омражени свет Мегалополиса чије је настајање осликано у „Форварду“. Док је у овде приказана само једна „странa медаље“ – град који се трансформише у Мегалополис, у студији „Црњански, Мегалополис“ овој уметничкој визији Владушић даје теоријско утемељење. У њој он настајање Мегалополиса прати у Црњансковим путописима писаним пре Другог светског рата и у романима насталим после тог рата. То су дела у којима је овај славни српски писац визионарски описао трансформацију европских престоница у просторе који угрожавају опстанак националног идентитета, социјалне правде, традиционалних и духовних вредности. Црњански је, дакле, антиципатор предапокалиптичког ужаса глобализације који је видљив и у „форвард-свету“ овог романа.

Атмосфера ужаса у „Форварду“ донекле је ублажена хумором, иронијом и пародијом. Пародија је присутна у жанровском домену романа док је иронија његова доминантна стилска раван. Владушић иронизује готово сваки сегмент своје приче, почев од потрошачког модела живљења, преко естетске хирургије, политичке коректности и мас-медија, до борбе за људска и “псећа” права. Будући да приказује један гротескни свет у којем су све вредности изокренуте, овим романом провејава Раблеов дух, а раблеовским га чини и ренесансна тежња за енциклопедијским обухватањем свих области човековог интересовања, почев од телевизијских рекламних порука, преко ријалити емисија, холивудских филмова, музичких и филмских звезда, фудбала и кошарке, лименки кока-коле и пива, до савремених научних достигнућа у генетици. Бујица информација која на свакој страници романа буквално запљускује читаоца, уз многобројне појмове из модерне културе чија су објашњења дата у веома духовитим фуснотама, омогућује иронијски увид у “форвард-свет“ који се разоткрива као цивилизација предапокалиптичног доба с каквом се већ данас сусрећемо.

Слободан Владушић

Постмодеран и песимистичан, роман-првенац Слободана Владушића „Форвард“ исказује предапокалиптички ужас пред злоупотребом научног прогреса. Перфектним језиком и стилом, прикладним наративној структури романа, писац у овом роману демаскира постхуманистичку идеологију и дефинише положај човека у глобалистичком поретку Мегалополиса изграђеном на рушевинама традиционалног хуманизма. Томе служе и већ поменути жанровски предлошци чија је функција да пажњу читалаца одрже будном како би је усмерили ка најважнијем значењском слоју романа – причи о конституисању једног катастрофичног света. У предапокалиптичној атмосфери постхуманистичког доба, роман “Форвард” детаљно скенира једно друштво које постаје део глобалног села у којем су све традиционалне вредности обесмишљене а човек сведен на сировину и скуп заменљивих информација. Пекићевско тематизовање научног антихуманизма кроз уметничко уобличавање теорије о Мегалополису као простору у ком се тај антихуманизам остварује, али и обликовање романа у виду ријалити емисије, чине “Форвард“ јединственим делом у савременој српској књижевности. Напослетку, овај роман представља пишчеву, политички некоректну, антиглобалистичку критику дехуманизоване цивилизације нашег времена.

Твитујте са ауторком

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!