Владимир Петровић: БАШТИНЕ И ТИМАРИ ХРИШЋАНА У ХЕРЦЕГОВИНИ

Турски дефтери, односно пописне књиге представљају драгоцено сведочанство стања какво је затечено доласком Османлија на наше просторе. Без претензија да долазим до коначних закључака изложио бих сопствена запажања до којих сам дошао ишчитавајући Поименични попис санџака вилајета Херцеговина из 1477. године.

Грб Косача

Стање из наведеног пописа је такво да се бележи постојање хришћана спахија и тимарника, за поједине се конкретно наводи да су ранија властела која је задржала свој статус доласком Османлија без промене вере, а знамо да је и Херцег Стефан једног од својих синова Стефана, касније познатог као Херсекли Ахмед Пашу, предао Турцима као гаранцију свог вазалства према њима, што нам говори да су након освајања ове земље Османлије морале да прилагоде тактику владања. Као што се на пар места у попису наводи крајеви јужне и западне Херцеговине су остали пусти и било их је потребно населити и сачувати становништво у њима. Како нису располагали становништвом исламске вероисповести које би населили, одлучили су се да поседе у једном мањем подручју Херцеговине доделе ранијој властели без обавезе промене вере. Наравно, већина тимарника у Херцеговини су били муслимани који су долазили из већ освојених крајева Балкана, понајвише из данашње Србије, Македоније и Бугарске. Прво спомињање баштина је у делу пописа где се наводе власи, где се испод набрајања домова наводе поседи од којих сам изузео оне за које се наплаћаје десетина, док сам задржао оне који се држе према влашком закону.

Код џемата Прибисава Владисављевића је записано следеће: „Баштина Његушића и Избитуња њива у селу Црквица у околини Сокола су у поседу горе споменутог Смољана“. Смољан је споменут само као отац Радоја.

У нахији Горња Морача Хлапац Ненадовић, по пописаном стању, је имао земљу под именом Ступ Црковни. Радосав син војводе Степана је узео под тапију од ранијих беглербегова следеће земље: баштину Вукосава Радуновића са млином, земљиштем и пашњаком, виноград Прибила у селу под именом Љубовићи и виноград Ђураша у Морачи, а уживао их је заједно са својим братом Хамзом и особама по имену Обрад и Тодор.

У нахији Љубовиђа су наведене баштине Вукића, које поседује према влашком закону, Лудмир, Геребешник у околини Кукња и Бико у селу Грабово.

турски оклопник спахија

У нахији Комарници коју држе војнуци Радосав Каплановић уписан је на својој баштини коју је одредио Иса-бег. Петар Вукичић са браћом Рајом, Радичем и Ширмердом уписан је на баштине које су од раније стално поседовали у селу Трнову. У попису је наведено да су летна испаша Пљешева, места Засеље и Биоча Шума, које су раније биле баштина извесног Никозина, сада  у поседу Радоње Црњића, као и њиве Папратница и Орачје, баштина Мочница у селу Губе, место звано Пива, летна испаша Црна Гора и косаница Вранићи у месту званом Биоково. Забележено је да предводник џемата Радоман Богавчић  има стару баштину у селу Чешменица која је поново на њега укњижена. Уписано је да предводник џемата Херак Ковачевић има запуштену мезру Орах у Оногошту.

У нахији Грачаници другог назива Никшићи наводе се баштине војводе Батрића: Кути, Нериш, Магнић, Томача и половина земље у селу Горње Подгорје, и наводи се запуштена мезра Годиље као баштина кршћанина Радоње Владковића који је вероватно исти онај споменут пре тога као кнез Радоња. У нахији Пива други назив Бања Херак Радковић је имао у поседу део села Кулићи, два млина и половина Поникава-Никшић у поседу Вукосава и баштина Љешње у селу Орахово у поседу Вукосава Грбељца. Наводи се да неверници по имену Радич и Вукић имају стару баштину по имену Гарак која је поново на њих уписана и да је део села Мренићи у поседу Радашина Грубачевића. Кнез Вукић Братиловић је имао у поседу места по имену Језерца и Јагод, вероватно данас на подручју Никшића, која су поново на њега уписана.

Војвода Владимир није конкретно наведен као тимарник у попису, али се набрајају пуста села у западној Херцеговини која су му додељена као баштина и читлуци од стране Синан бега на које је он имао обавезу да доведе насељенике о чему је било речи у претходном тексту. Значајан је и због чињенице да се већи број влашких џемата(кнежина) кретао са њим, што је записано „зимују и летују са војводом Владимиром“.

Војвода Дадоје није наведен као тимарник у попису, а на почетку је записано, као код претходног војводе, да је дошао на веру и уз обећање и сигурност. После се наводи да му се дају „ове земље с тим да ко год буде дошао на ове земље нека се ту насели“. Земље које се после набрајају су биле од давнина баштине војводе Дадоја, тако да је исто уговорено са његовим повратком на те земље. Ради се о следећим селима: Добробичде, Кућна Земља, Полог-Плоче, Храштани-Мостар, Кнежпоље, Ошаст, Тушичи, Чапљина, Горица, Грдићи, Јасеница-Чапљина, Звирићи-Љубушки, Језерчани, Отубићи, Биочани, Вилејанци, Тихаљани-Груде, Хумчани-Љубушки, Заходи, Отрић-Метковић, Заострог-Плоче, Чилина и виноград Стапно поље. У наставку се наводе још нека села у његовом поседу као Рогозница-Макарска и Црнућа.

У наставку пописа наводе се неверници Степан Марковић и Матија Вукосалић као поседници баштина од времена Херцега у селима Макар, Поланџе и Грнча које им је дао Синан бег и да су ове земље у време пописа и даље у њиховом поседу.

У нахији Рудине записано је да две пусте мезре Баба и Калац и девет пустих баштина у селу Бачевице држе према влашком закону као баштине Заган Грубачевић, његов стриц Радич и Радичев син Радашин. После тога, наводи се Ђурађ Оливеровић са својим синовима као поседник баштина пустих места Кокориче(данас вероватно Кукуричје-Билећа) и Расухаче. Пописом су потврђени поседи које Иван Вукашиновић са својом браћом од давнина има као баштине у месту Поникве, од чега се изузима оно што је постало хас тимарника и онога што имају у својима рукама они који плаћају.

У нахији Благај се наводе тимарник војвода Петар, другог назива Храбрен и његов брат Вукић као предводници 127 домова и 16 неожењених влаха који зимују у већем броју места за које можемо претпоставити да су били баштина породице Храбрена, иако се то изричито не наводи.

Пописaна су места која је раније Хамза-бег дао Доброју Рајковићу и његовом брату Драгићу, а ради се о местима Првањ, Добре Воде и баштину Вука Павичића у месту Локве – Столац због тога што је остала пуста. Милораду и Богдану је пописом признат посед половине мезре по имену Мируша и млин у потоку Трушине заједно са њиховим баштинама.

На крају пописа влаха се наводе старе спахије које су по наредби султана за баштине које поседују пописани према влашком закону, тако да плаћају само влашки порез, што нам сведочи да је статус влаха даван као повољнији наредбом султана и није зависио од порекла конкретних бивших спахија.

У делу пописа хасева тимарника наводе се у тимарима муслимана баштине(поседи) хришћана који су оптерећене десетинама, те тумачим да се не ради о власништву у данашњем смислу речи стога их и нећу набрајати. У селу Горња Враголовина налази се у поседу Вукића баштина позната као баштина Радоја Шаглице за коју се не наводи да је оптерећена десетином.

султан Мехмед II Освајач

Први хришћанин тимарник који се наводи у попису је Радоје син Рупчића за кога се наводи да је предао тврђаву Сокол. У свом поседу је имао село Чурево, у ком је имао своју стару баштину, село Дивотина и село Кнежрика са укупним приходом од 4208 акчи које ужива и иде у рат, на крају пописаног тимара је наведен као Радоје син Зубца што ствара забуну о правом имену његовог оца и могуће да је реч о грешци приликом записивања или превођења.

Након њега уписан је тимар Радивоја син Драгулића којег ужива и иде у рат. Ради се о делу села Бабина Брда, Шаш, Средње Бучје, Страшево, Долње Оштро, Гомије, Косатица, Златибор и Горња Добриловина са приходом од 1826 акчи.
У тимар Радивоја Иванишевића, ужива га и иде у рат, су улазила села Попов дол и  Чешњева у околини Горажда са скромним приходом од 400 акчи, а у тимар Вукца Обреновића села Дољња Оглечева, део села Батнога, Свитова, Долњи Мирошевићи, Црна Њива, Кожитно и део села Горње Жешће са приходом од 5956 акчи.

Тимар Вука Врањешевића је обухватао део села Ламоч Поток, села Пожарево, Црка, део села Столац, села Горња Брда, Височка, Прекаљ и Крушчица, са приходом од 3127 акчи, а у тимар Бранка Вуковића село Бјелиш са укупним приходом од 3484 акчи.

Пописан је тимар прихода 1144 акчи кнеза Хрватина, Степана и Радоње који га заједнички уживају, а наизменично иду у рат у који су спадала села Мелене-Сокол, Горње Задубље и Шимчаница.
Кнез Херак је поседовао тимар у који су улазила села Риже, Загорица, Плешевица, Остружна, Радожиље, Жабуље, Виловија Глава, Кораћево, Оглавац, Ратај, Моравац, Брезачина, Застење, Узашно, Комнени, Тиково, Рабитље, Рутница, Мрчево, Долње Поросје,  део села Градац, Поток, Липе, Росуље, Долње Бухово, Задобра, део села Моравац… Свеукупно 41 село, читлука 27, кућа 412, неожењених 97, муслимана 34 са приходом од невероватних 28.970 акчи! Јасно нам ови подаци показују да је хришћанин кнез Херак уживао веће имање и поверење султана него бројни други тимарници муслимани.

Тимарници Радивој Вуковић и Добри Стрзић, заједнички уживају и наизменично иду у рат, а у поседу су им била села Илијаш, Клашица, Басти и Горња Гњила са приходом од 1.121 акчи.

Тимарници Иван Вукосалић и његов брат Иваниш, уживају тимар и наизменично иду у рат. Иваниш је преминуо, па је његов део био „узапћен“, али је укњижен споменутом Ивану. У његов посед је спадао само део села Јцка са приходом од 387 акчи.

турски коњаник из 1518. године

Тимарник Павке, ужива тимар и иде у рат, припадају му села Колешко, Крушево и Лупогака са укупним приходом од 855 акчи. У нахији Загорје се простирао тимар војводе Гргура сачињен од села Тврдак, Стањево, Дужани, Кучићи-Ком, Лађаница-Ком(Главатичево), Слатница, Стологлавац и Заврубовине прихода од 7.232 акчи.

Тимарник Вукић Влађевић, уживао је са војном обавезом село Засливје, баштину Бељак, виноград Присоје и још два винограда испод тврђаве Белград  свеукупно је носило приход од 7.975 акчи. Наведени тимар је добио као накнаду за онај који је изгубио.

На крају потписа се спомињу поједине баштине влаха за које не плаћају десетину. Ти власи су Драгић Радивојевић из Дабра и Ђуран син Владислава и његов брат Бурмаз са поседима зимовиштима у Трусини, Комани Брдо и Витратиште.

Из свега изнетог видимо да су у првим деценијама османлијске владавине постојали хришћани тимарници и спахији, којима је султан додељивао у појединим случајевима огромне поседе на поверење за њихова дела и службу. Види се практичност у турској политици која се након освајања подручја заснивала на „куповини“ већинског становништва повластицама и додељивањем поседа заслужнима без обавезе промене вере у владајућу.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!