Жарко Јанковић: ЈУГОСЛОВЕНСКА ИДЕЈА – СРПСКА ИСТОРИЈСКА ГРЕШКА – ШЕСТИ ДЕО –

 

Жарко Јанковић

Краљевима Милану и Александру Обреновићу много тога се може замерити, али једна ствар сигурно не. Обреновићи нису били заговорници југословенске идеје. У том смислу заиста су били у праву. Да ли због чињенице у виду потписане Тајне конвенције, да ли због страха од Беча, да ли због вазалног односа према Бечу, тек њима је Србија ипак била ближа. Такође, захваљујући реформи и организацији војске коју је покренуо као краљ, а довршио као министар војни, Милан Обреновић ударио је темеље јакој, стручној, организованој, обученој и опремљеној Српској војсци која ће задивити и пријатеље и непријатеље сјајним победама у Балканским и Првом светском рату. После Мајског преврата 1903. године и доласка Краља Петра Првог Карађорђевића на престо у Србији, отвара се једно ново поглавље на почетку 20. века и историјски догађаји кренуће да се развијају и одмотавају као на траци.

 

Мајски преврат

После Мајског преврата и краљеубиства последњег Обреновића, Србија је много изгубила на међународном угледу. Дошла је на глас као земља у којој влада безакоње, где су јаки раволуционарни и анархистички елементи чак и у војсци, непредвидљивост и кризе уз пословичну борбеност и непокорност становништва које упорно одбија калупе које су за њега направиле велике силе и представници домаће квази елите. Аустро-Угарска као главни српски непријатељ осећа да је ово тренутак у којем се мора коначно обрачунати са Србијом. Опстанак црно-жуте монархије био је у питању. Сав свој смисао постојања ова империја је усмерила према Балкану и југоистоку у тежњи да се прошири и оствари доминацију. Беч и Будимпешта су најпре покушали економски да сломе Србију тзв. Царинским ратом уводећи нам санкције. Наиме, доласком династије Карађорђевића на престо и Пашићевих радикала на власт у Србији, званични Београд се све више отрже од окова Тајне конвенције и повезује са земљама Антанте, Русијом и Француском. Беч је мислио да ће брзо економски сломити Србију, јер је практично целокупни српски извоз до тада ишао преко Аустро-Угарске. Међутим, захваљујући ефикасним мерама владе, а нарочито чувеног министра финансија Лазара Пачуа, пронађено је ефикасно решење. Излаз је пронађен преко луке Солун која се отворила за нашу робу. Тако да овај Царински рат не само да није економски сломио Србију, већ је она из њега изашла економски ојачана и усмерена на нова тржишта. Када ово није прошло, уследила је 1908. године аустроугарска анексија Босне и Херцеговине. Ово је био већ отворено непријатељски чин који је представљао директно кршење одлука Берлинског конгреса и тадашњег међународног права.

Без икакве најаве, уздајући се у подршку Немачке и њену решеност и да зарати ако треба, Аустро-Угарска је извршила овај противправни чин. Русија у то време није била спремна за рат. Видала је ране од револуције из 1905. године, ограничила је царско Самодржавље, донела Устав и организовала изборе за Думу. Налазила се усред Столипинових реформи и за рат није спремна. Немачка је одмах подржала Аустро-Угарску, Француска без руске подршке није имала намеру, а ни интереса да се меша, а Велика Британија је после почетног вагања практично подржала Аустро-Угарску. Две српске земље, Србија и Црна Гора, и српски народ у целини, остали су усамљени. У Србији је основана Народна одбрана, организују се и обучавају, нарочито млади који још нису били у војсци, за комитско, односно четничко, ратовање. И поред свега, званични Београд на крају је невољно морао да призна анексију. Анексију БиХ од стране Црно-Жуте монархије пратило је и распиривање жестоке, практично геноцидне и патолошке мржње према свему што је српско у Аустро-Угарској, а нарочито у Хрватској.

Хрватски бан Павао Раух није ни крио, како је то рекао Исидор Кршњави, да Срба у Босни нема 700.000 најрадије би их све побио. Као одговор на стварање српске Народне одбране хрватске присталице анексије БиХ, међу којима су предњачили “франковци“, наследници идеологије Анте Старчевића, оснивају Хрватску народну легију. Хрватску легију су поред присталица Хрватске странке права Јосипа Јошуе Франка чинио је и немали број босанско-херцеговачких муслимана који су се изјашњавали као Хрвати и чији су предводници студирали у Загребу. Међу њима се по мржњи према Србима нарочито истицао Мехмедбег Барјактаревић. Овај претеча Ханџар дивизије је на правашком скупу у Загребу изјавио да муслимани подржавају уједињење свих хрватских земаља и да је хиљаде муслимана спремно да похрли на Дрину у одбрану хрватских светиња и аманета својих дедова. Како ипак није дошло до очекиваног упада српских добровољаца из Србије, Хрватска народна легија није распуштена, већ је служила за обрачуне са српским живљем и нападе и репресију над члановима Хрватско-Српске коалиције, које су погрдно звали “посрбице“. На жалост, српска елита је веровала да Српско-Хрватска коалиција представља прави и уједињени глас Срба и Хрвата који ће поздравити јужнословенско уједињење. Међутим, “праваши“ су били истински глас хрватских маса и муслиманског живља којем је Беч обрадио свест и усмерио их против Срба. Сво зло које и дан данас сналази српски народ дошло је из бечке и ватиканске кухиње. Хитлер и његови сателити, Брозови комунисти и данашње евроатлантске унијате само су преузели и још додали неки “зачин“ у ову отровну чорбу коју Срби треба да покусају и да нестану као народ са ових простора. Кроатоцентрично југословенство је главни састојак те “чорбе“. И после краха и распада Двојне монархије тај живи мртвац, овога пута кроз Југославију, наставиће још више и успешније да пије крв Србима. До дана данашњег.

Балкански савез

После понижавајуће анексије било је јасно да је Аустро-Угарска главни српски непријатељ и да духовни и физички опстанак српског народа зависи од уништења Двојне монархије. Или ми, или они. Пошто је политика уметност могућег, Србија се прво окренула остваривању лакшег циља, а то је коначно ослобођење поробљене браће од отоманског ропства и протеривање Турске са Балкана. Што се тиче Двојне монархије, развратне оцвале блуднице са феудалним институцијама, њој ионако не гине распад за најдуже 20 година, како се тада процењивало. Прво се са Турцима морамо позабавити и коначно их се решити. Русија, која је и сама доживела анексију као вид личног понижења, кренула је да створи Балкански савез православних народа и земаља на Балкану који би требао коначно да реши Источно питање под већ чувеном паролом “Балкан балканским народима“. Стање хришћана у европском делу Турске после Младотурске револуције постало је неподношљиво. Никакво обраћање Порти и султану више није помагало. Турци су решили да почетак стварања турске нације и модернизацију обележе геноцидом над свима осталима. Балкански савез су ускоро формирале Србија, Црна Гора, Бугарска и Грчка под покровитељством Русије. Бечу и Берлину се то нимало није допало. Лондону такође, али Британци су сада већ више зазирали од Немачке него од Русије, са којом су били уз Француску део Антанте. У читавом Савезу у почетку изгледало је да ствари највише иду на руку Бугарској. Бугарска је имала најбројнију и најопремљенију војску и сматрали су је најјачом војном силом од свих чланица Савеза. У том тренутку Бугари си били прави миљеници европских сила. Добро повезани са Централним силама, уз немачког владара, и уз аустроугарску подршку како би Србија за леђима имала незгодног ривала, Бугари су имали и одличне односе и са Русијом, чији су миљеници исто тако били. Русија је очекивала да ће преко њих остварити свој излазак на мореузе, а Бугари су још сањали Сан-Стефански сан. Будућа подела Македоније била је кључно питање.

Миловановић, који је као дипломата испред Србије играо кључну улогу у стварању овог савеза, пристао је на линију поделе Крива Паланка-Охрид, која за Србију није нимало била повољна. Ипак, рачунало се са северним делом данашње Албаније и изласком Србије на море. Касније је утврђено да чија војска нешто ослободи, тој држави и припада. Бугари су мислили да су толико супериорни да им ово иде у прилог. Али, када су ратне операције отпочеле у октобру 1912. године, Српска војска је била та која је све задивила. Српске победе код Куманова и Битоља, утиштење целе турске Вардарске армије, ослобођење Старе Србије и Македоније, освета Косова уз ослобађање Косова и Метохије и Рашке области заједно са Црногорском војском и коначно спајање Србије и Црне Горе, заузимање Тиране, Драча, Скадра и целе данашње северне Албаније уз излазак Српске војске на Јадранско море, изненадили су многе. Пријатељи и наш ослобођени народ су нам се обрадовали, а душмани само што нису пукли од муке. Међу душманима нарочито је предњачила Аустро-Угарска. Беч је већ 1912. године на територији Двојне монархије укинуо Србима и оно мало црквено-просветне аутономије што су имали. Сада је самој Краљевини Србији отворено претио ратом.

конзул Прохаска

После случаја Прохаска у Призрену, када је аустријска битанга од конзула бесно скинула и бацила српску заставу са зграде аустријског конзулата, коју су у обавези да држе као заставу земље домаћина, после чега је Прохаска од српског официра добио шљагу која га је залепила за патос, избио је читав дипломатски скандал, како смо “сиротог Прохаску“ тако пребили, мучили и злостављали (бечка штампа је тврдила да смо га и силовали), да је цела међународна комисија формирана да испита случај. На челу комисије био је представник Немачке. И поред тога, комисија је утврдила да је Прохаска прљави подлац и лажов и да осим шљаге ништа више није добио. Када ту није добио повод за рат, Беч је кренуо у стварање државе Албаније и албанске нације исто онако како је стварао и вештачку хрватску и бошњачку нацију. Само на антисрпским основама и да би Србија добила још једног непријатеља на граници, који притом спречава и њен излазак на море. Аустро-Угарска је још од раније, а нарочито формирањем Прве и Друге призренске лиге настојала да од арбанашких племена која су живела на цивилизацијском нивоу испод северно-америчких Индијанаца, створи јединствену албанску нацију. Беч није жалио царских дуката да оствари ову идеју, јер је по њима “Велика Албанија“ требала да буде брана стварању Велике Србије и руском утицају на Балкану. Као што видите, ни данас се ствари нису много промениле, само западно зло има другу маску. Племена Гега, Мирдита и Тоска нису имала чак ни заједнички језик. И верски су били подељени, пошто је Арбанаса било поред већинских муслимана и католика и православаца. За 15 форинти у Бечу су им намоловали заставу са црним орлом, иако никаквог ни орла, ни историје, нити језика, а ни споменика културе Арбанаси нису имали. Турцима су служили само за пљачке, убијања, силовања, паљевине и протеривања српског живља које није имао ко да заштити. Овај башибозук примитивних племена у то време код тадашњих напредних земаља запада био би попут Абориџина, Маора, црнаца из афричких колонија, држан у резерватима или у домаћим зоолошким вртовима као вид туристичке атракције и чисте егзотике. Али, зато су нама подметнули ово кукавичје јаје.

И тако је створена Албанија, из које су банде качака и убица стално долазиле у жељи да се још прошире, до “Велике Албаније“. А Србија уместо да је те уљезе протерала и избацила, као што су и друге државе то радиле чак и у својим колонијама, а камоли у својој земљи, ми смо још предложили широку самоуправу где су Арбанаси у већини по угледу на статус Ирске у Великој Британији. O tempora, o mores! Лепо нам се вратило. Додуше, овај закон није донет, јер га је претекао Велики рат, али представљаће почетак једне пасивизације, деморализације, дефетизма, који ће временом бити наметан српском народу по питању Косова и Метохије. У Југославији, нарочито Брозовој, овај тренд ће доживети свој врхунац, уз данас већ познате последице.

Балкански рат је био готов. Потписан је мировни споразум у Лондону између балканских савеника и поражене Турске. Турска је изгубила скоро целокупни европски део царства, осим уског појаса око Истанбула. Србији су припале Рашка област, Косово, Вардарска Македонија, Црној Гори исто део Рашке области и Метохија. Стварањем Албаније Србија је остала без изласка на море, а Црна Гора без старе српске престонице Скадра. Бугарска је добила Пиринску Македонију, мањи део Тракије уз узак излаз на Егејско море и Једрене, а Грчка Егејску Македонију (географску и историјску за разлику од Повардарја и Пирина који нису историјска Македонија која почиње тек јужно од Битоља) са Солуном, највећи део Тракије и доста егејских острва. Бугарска је била најнезадовољнија. Њена војска се ни током рата није нарочито показала, иако су је сматрали најјачом од свих чланица Балканског савеза. Осим мањих победа на пиринском делу фронта, показали су се потпуно неспособним да Турцима нанесу одлучујући пораз код Једрена. Тек када је стигла 2. армија Српске војске под командом Петра Бојовића отпор Турака код Једрена је сломљен и град је заузет. Турски командант је инсистирао да се преда једино Српској војсци. Тако је и било. Бугари су током мировних преговора имали мегаломанске захтеве. Тражили су целу Македонију, Солун, Тракију, једном речју Велику Бугарску. Србија и Грчка су то одлучно одбиле. Позивали су се на коначни део споразума по којем чија војска ослободи тај простор, тој држави и припада. На крају је дозвољено да се изврши арбитража од стране Русије. Пошто није добила излаз на море већ границу са непријатељском Албанијом, а остали смо и без Скадра, никакво попуштање Бугарима у Македонији није долазило у обзир. Не чекајући резултат руске арбитраже, Бугарска војска крши споразум и без објаве рата напада положаје Српске и Грчке војске. Почиње Други балкански рат који ће се завршити потпуним крахом и поразом Бугарске. Српска војска побеђује бугарску на Брегалници потискујући је у дубину територије. Грци их такође разбијају, а одмах након тога Румунија и Турска објављују Бугарској рат. Већ поражена Бугарска војска не може да издржи напад са свих страна. Румуни заузимају целу Добруџу, прелазе Дунав и иду директно према Софији, а Турци поново заузимају Једрене са околином. Бугарска тражи примирје и на мировним преговорима у Букурешту Бугарска је остала без Добруџе, дела Македоније, изласка на Егејско море и без Једрена. Пад бугарске владе и њеног ратног кабинета, смене у војсци и горак укус пораза и изневерених великих очекивања, створили су велику националну фрустрацију и мржњу према суседима, нарочито према Србији и Грчкој. Сан из Сан- Стефана за Бугаре се претворио у ноћну мору. Бугарску је овај пораз још више удаљио од Русије и бацио у загрљај Централних сила. Само су чекали историјски моменат да крену у реванш уз помоћ германских пријатеља.

После победа Српске војске у Балканским ратовима и пошто је територија Србије увећана за трећину, Аустро-Угарска је већ увелико ковала своје ратне планове. Тражио се само повод да би се уништила не само Србија, већ и како би дошло до коначног решења српског питања. Другим речима, да нас истребе или “промене свест“. Али, напетост између великих сила је већ била огромна. Беч је желео мали, локални рат без уплитања других. Међутим, то је било скоро немогуће. Тражио се само повод за рат. Он је дошао на Видовдан 1914. године.

Наставиће се…

Твитер налог Жарка Јанковића

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!