АЛЕКСА МИЈАИЛОВИЋ: ДУША

Увек је у Србији сељачки рад био мукотрпан, ризичан и слабо плаћен. Пошто нико нормалан није луд да буде луд сем ако му то не одговара, тако се и Тикомир запосли на железници а пољопривреду занемари.
У то време, седамдесетих година XX века, од скромне железничке плате могло се купити од 10 до 15 прасади а да би се толика вредност зарадила у пољопривреди морало се три пута више произвести и то месечно, па ко је онда луд да живи од ње.
У народу се додуше причало да у железничаре иду лењи сељаци и пропали ђаци али Тикомир се на то није обазирао већ је гледао свој интерес.
На посао у Београд путовао је као и остали железничари возом, безплатно, и радио је у сменама, често ноћу.
Међутим, одсуствовање од куће пореметило је дотадашње односе у породици. Близина великог града уништавала је сеоска домаћинства, рушила патријахалне односе и стварала многобројне социолошке проблеме. У Тикомировој породици то се најпре испољило кроз неверство његове жене.
Посумња Тика у женину верност те једне зимске ноћи уместо да оде на железничку станицу попе се кришом на велику јелу која је доминирала његовом авлијом. После извесног времена угледа човека како долази ка његовој кући. Када су се улазна врата отворила, захваљујући светлу из куће, чак га је и препознао али је и даље остао на дрвету.
Посетилац је био у кући колико је био а затим је изашао из ње и отишао својим путем у мркли мрак.
Тада Тика сиђе са јеле, дограби прву згодну мотку која му се нашла при руци, дође до улазних врата и позва жену да изађе напоље како не би уништавао ствари по кући. Када је жена изашла он поче мотком немисолрдно да је туче.
Лежећи склупчана на земљи и примајући бесомучне ударце у једном тренутку она му рече:
„Удри Тикомире, ја сам моју душу задовољила.“
Кад то чу Тикомир застаде, преста да туче жену, заврљачи мотку што даље од себе, окрете се и оде у кућу.

 

Прича је из књиге „Космајске и друге мање-више БЕЗОБРАЗНЕ ПРИЧЕ“, коју можете наручити на телефон 069/26-32-409 (СМС, Вибер) по сниженој цени од 500,00 динара.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!