Остоја Симетић: Анегдоте мојих познаника, пријатеља и рођака

Остоја Симетић

Мој отац има изузетно духовитог пријатеља, колегу с посла, правог боема, Бачванина са дна каце, који зна, ваљда сваку кафану у Војводини и у добром делу остатка Србије. Огромног трбуха, велике главе, карактеристичне боје гласа, препун прича, пошалица, стално изводећи скечеве и тражећи пажњу слушалаца, тај господин, зваћемо га Е, био је хит у сваком друштву у ком се појави, тј. беше тако пре лекарске забране алкохола, али то је мање важно за наше приче.

Овде ћу се присетити трију његових догодовштина, које се, у мом дому, годинама радо препричавају.

Дрегер после препеченице

У нашем народу, ракија се сматра веома значајном ствари. Није у питању само њено испијање, већ она представља и увек пригодан дар, милоште, а справљање исте узима се у обавезну активност куће која држи до себе. Многи је српски домаћин гордељиво самохвалан кад говори о овом напитку што га својеручно производи, а препун ниподаштавања према индустријској брљи, али и према воњги коју праве други Срби, тачније сви остали сем њега и њему драгих људи. Позивање на дегустацију тек испечене ракије, сматра се гестом нарочите наклоности.

Е. је, једном приликом, када је мој отац, с групом пријатеља и рођака, пекао ракију, дошао, да као велики поштовалац и познавалац ватрене водице, изрекне свој експертски суд. Судећи по чињеници да је од раног поподнева, остао до после поноћи, рекло би се да је ракија прошла његов строг, али праведан суд, но, ова прича заиста почиње тек по његовом одласку на заслужено починак.

Без обзира на количину крви у алкохолу, Е. је целог живота беспрекорно возио, држећи се строго десне стране пута и никад не прекорачујући дозвољену брзину. Тако и те вечери. Сутра ујутро је, живописно, опричао мом оцу шта му се десило на путу од Клисе до Салајке.

„Возим ја темеринским, кад тамо, код Најлона, изађе на пут неки жутокљунац, и маше мени оном палицом његовом, СТОП!

‘Ајд, ја њему станем.“

“ ‘Добро вече, господине, да нисте можда пили?’ обрати ми се тај мали“.

Погледавши га испод ока, ја га приупитах: „Јесте Ви нормални?“ он, чудећи се, устукну, а ја наставих новим питањем: „Откуд бих ишао у један сат ноћу, а да нисам пио?“

Крај – нема више.

Код Булаћа на тамбураше

Као млад и тек ожењен, Е. и кум му, поведоше жене, на вечеру у један ресторан. Како је вече одмицало и претварало се у ноћ, њихово расположење, појачано алкохолом, тражило је динамичније окружење, више садржаја од чаше и тањира. Тако, приликом једне посете ћенифи, кум предложи нашем пријатељу Е. да оду код Булаћа, и данс чувене кафане на Ченеју, преко пута храма, тада, једне од ретких у којој се увек могла чути, жива тамбурашка музика. Е, подгрејан разним пићима, а увек расположен за провод пристане, па је тако, весеље настављено у овој знаменитој крчми у атмосфери коју само добри свирци умеју да створе.

Анегдота збиља започиње тек након што је Е. већ стигао кући и заспао.

„Негде око три сата ујутро, пробуди мене нека јака светлост што допираше споља, кроз прозор, тачно на моје узглавље.“ започињао би небројено пута Е. своју причу онима који су је сваки пут слушали с гуштом, све време се тихо смејуљећи, знајући је већ наизуст.

„Пробудим се, чујем нешто брекће. Одем ја до прозора, погледам, кад оно фарови неке „мечке“ сијају ми у очи, једва гледам, онако бунован.

Зашкиљим на једно око, да видим о чему се ради, кад оно неки такси, поред њега баба и мати, а кад се отворише врата, знаш ко је изаш’о? Моја жена! Еј.

Сва захуктала улази она у кућу, а моји за њом, па кад се сретосмо, ја стадох да јој држим лекцију: „Где си ти била досад? Срам те било, таксијем кући долазиш у три сата?! и свашта бих јој још каз’о, да ме љутито не прекиде:

„Ћути будало! Ти ниси нормалан, битанго! Оставили сте нас тамо у ресторану без динара, рачун нисте платили, нисте се јавили да идете, само отишли у клозет и више сте нисте вратили!“

„А они моји матори, замисли само, на њеној страни! Па ко је њи’ово дете, она ил’ ја?“

Пазите добро, драги читаоци, да не попијете толико да заборавите сопствену супругу у неком ресторану, остављајући је, притом, с неизмиреним рачуном и без жуте банке. Може свашта да вам се деси.

Папуче.

Е-ов баба је био, да тако кажемо – чуваран човек. Текао пару на пару целог живота. Имао доста земље, сву механизацију, опрему, објекте… уопште, све што ваља да има један озбиљан газда паорске крви. Иако није признавао да има, напротив, тврдио је да нема, открило се, приликом обавезне замене марака за евре, да ни у шуштећој монети није нимало оскудевао. Каткад би та чуварност прелазила меру. Рецимо, кад се тицала његових папуча за „по дворишту (чита се – подворишту)“које су одавно зинуле, производећи клапарајући звук, врло непријатног тоналитета, који је пречесто реметио Е у поподневној сијести. Несклон непотребним издацима, старац је дуго одбијао да купи нове папуче.

Е. је већ изгубио живце, услед немогућности мирног дневног сна док бабине папуче тандрчу, па се сав дао у његово наговарање да, пошто-пото, набави нове. Коначно, стари пристаде да са сином оде у Темерин, где се управо одржавао тамошњи вашар. Кад стигоше, Е. оде да покупује ствари неопходне за домаћинство и њиву, а свога бабу остави код тезги с папучама, којих је било макар десетак, а свака је нудила сличне моделе по цени око два евра или чак нижој. Одлазећи, видео је оца, карајичком ока како брижљиво проматра изложену обућу, загледа је, опипава, растеже, савија… како би се уверио у квалитет и издржљивост исте.

Када је своје обавезе завршио, вратио се до месте где се са татом растао, да би га видео како и даље испробава папуче.

„Зар још ниси купио?“ упита га Е.

„Нисам.“ рече осорно старац.

Е. га остави да бира, а сам седе у оближњу кафану да се освежи, одмори и прочита новине. Кад је већ био при крају, угледа оца како му иде у сусрет. Није купио папуче. Нити једне му нису ваљале.

Проблем је решен тако, што је старе закрпио, увезавши их жицом.

Персирање

Сваки крај, па тако и Бачка, има своје специфичности по којима је занимљив. Елем, у неким старим војвођанским кућама, деца су персирала својим родитељима. Такав је случај био и с комшијама моје мајке Јасминке, рођене Раушки, из улице Сонћански пут, усред Сомбора, шездесетих година двадесетог века.

Изван града, имали су подоста земље коју су вредно обрађивали, испрва отац, а касније и тројица стасале браће. Оцу су увек говорили Ви. Из васпитања и поштовања, разуме се.

Догађај, о коме приповедам, збио се кад је баба већ здраво остарио, па се, највећма, повукао из пољских радова, али је волео да „посаветује“ синове.

Има ли тога ко воли да му други соли памет и говори како да нештои ради?

Тога дана, дотераше синови кола прид кућу, чији терет стадоше да истоварају вилама, рукама, како су знали и умели.

Баба је, са шеширом на глави, а рукама „залеђи“ ишао око кола, отпухивао и негодовао, вазда критичан према начину на који су младићи истоваривали садржај кола. Те придике су једног од браће здраво једиле и он срдито рече оцу:

„Бабо, склон’те се одатле, пустите нас да радимо.“

Стари би се мало примирио, али свега неколико тренутака доцније, наставио би као и раније.

„Бабо, лепо Вам кажем, пустите нас на миру да завршимо посао, знамо ваљда кола истоварити?!“ повисио је опет тон један од наследника.

Сад се и патер фамилијас ускочоперио, па стаде све гласније, уз гестикулацију, доказивати да му деца немаду појма како се кола истоварају. Како је разговор добијао на жестини, комшилук је, што излазио на улицу, што извиривао на пенџере, да чује ко то галами и шта се збива.

Наједном, већ потпуно изнервиран, један од синова узвикну: „Бабо, слон’те се одатле, пичка Вам материна, пробошћу Вас вилама!“

Патике

Мој рођак, тада мало дете, Бранко Миљановић, упадљиво је више волео оца Душана него мати Наду. Тога преподнева, мајка га одведе у град да му купи патике. Као и свако дете, Бранко се обрадовао, а радост га је држала и по повратку кући.

Када је зачуо очев камион, појурио је пред капију, носећи добијену обућу у рукама, да би, угледавши Дулу, раздрагано повикао: „Види тата, што си ми купио патике!“

Сваког петка, на СКК пише Остоја Симетић

 

1 коментар


  1. Истина, код нас у Војводини и било раније оних који су оцу и мајци персирали.
    А ово, бабо пичка Вам материна… је лудило, држим се за стомак.

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!