АЛЕКСА МИЈАИЛОВИЋ: НИЈЕ ДАЛЕКО

НИЈЕ ДАЛЕКО*
(народни израз)

У време када су Срби огромном већином живели на селу, од пољопривреде, проблематика наслеђивања била је ефикасно, економски рационално, решена. Наиме, син је наслеђивао кућу и имање док је ћерка удајом прелазила у друго, мужевљево домаћинство и од брата ништа није узимала, није му подривала економску основу опстанка.
Морална основа таквог става налазила се још у Старом Завету.
Дакле, до пре тридесетак година огромна већина сестара на суду се изјашњавала да се одриче наследства у корист брата.
Са своје стране брат је био у обавези да сестри приликом њене удаје спреми што бољи мираз чиме се побољшавао њен положај, третман, у мужевљевој кући. Такође, брат је био дужан да се брине о заједничким родитељима све до њихове смрти као и да финансира њихове сахране. Даље, он је био дужан да помаже сестри у складу са својим могућностима као и да испуњава све обавезе које проистичу из његовог положаја ујака сестрине деце све до њихових женидби и удаја.
Такав однос је данас веома поремећен одласком народа у градове, напуштањем села, те се све чешће сестре јављају као равноправни наследници, деле очевину са братом, доводе зетове тј. мужеве на имања, те су пуне суднице завађених браћа и сестара због оставинских расправа.
Старински однос постојао је и између Драгослава и његове сестре. Цео свој животни век лепо су се слагали, помагали, поштовали и посећивали. Он је имао сеоско домаћинство на Космају док је она била удата у Раљу. Породица у коју се удала слави Светог Јована који увек пада 20. јануара. Драгослав је обавезно сваке године одлазио код сестре на славу и како су године пролазиле, како је бивао све старији, све је ближе челу софре био смештан.
Једне године пред самог Светог Јована напада велики снег и завеја путеве. Немогавши да нађе било какав превоз до Раље а не желећи ни по коју цену да не оде код сестре, Драгослав се упути пешке те препешачи петнестак километара.
Изненађена сестра радосно га дочека, уведе у просторију за пријем гостију и послужи славским житом и вином а затим кафом и пићем да би се окрепио. Сво време су се међусобно распитивали за здравље као и за новости код својих кућа. После извесног времена укућани га спроведоше у гостинску собу и сместише га за сто.
Као што то и налаже ред, увек у исто време, око 14 часова без обзира ко је дошао а ко није, почео је редом да се служи ручак од супе преко ринфлајша и сарме па све до печења, торте и ситних славских колача.
Како се које јело доносило и сестра је улазила у гостинску собу те је обраћала посебну пажњу на Драгослава стално га питајући:
„Бајо, да ти није далеко? Бајо, да ли можеш да дохватиш, да се послужиш?“,
јер су се на столу истовремено поред јела налазиле и чиније са хлебом и славским колачем, са салатама, са реном, као и сланици те флаше и чаше.
Тако се сестра више пута обрати Драгославу са истим питањем:
„Бајо, теби је далеко?“,
те јој он на крају, кад му је досадило да га она прекида у јелу као и у разговору са осталим гостима, одговори:
„Сејо, кад мени није било далеко да пешке дођем са Космаја у Раљу, све ово што је на столу, није далеко.“

 

Прича је из књиге „Космајске и друге мање-више БЕЗОБРАЗНЕ ПРИЧЕ“, коју можете наручити на телефон 069/26-32-409 (СМС, Вибер) по сниженој цени од 500,00 динара.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!