Осврт на „Легенду о Великом Инквизитору” Фјодора Михајловича Достојевског

Обликована као прича у причи, „Легенда о Великом Инквизитору” представља тематско и идејно тежиште романа „Браћа Карамазови”. Као његова надструктура, она конституише етичку, идеолошку, филозофску и религијску димензију романа сажимајући у себи његову проблематику која се може дефинисати као проблем теодицеје, оправдања Бога, односно као питање о смислу патње и порекла зла у свету. Овај мотив је први пут књижевно обрађен у старозаветној „Књизи о Јову” у којој се смисао патње испитује на праведнику. Попут старозаветног писца, и Достојевски посредством свог јунака Ивана Карамазова проблем теодицеје сагледа у контексту страдања невине деце која нису стигла да сагреше. У дијалогу с Аљошом – који може да се схвати као пролог „Легенди“ – Иван Карамазов настоји да докаже бесмисао страдања одбацујући религиозно тумачење света по којем је зло или казна за грехе, тј. начин да се пали човек врати Богу, или цена којом се плаћа есхатолошка хармонија. На Аљошину примедбу о Христовом јеванђељу као решењу проблема људске егзистенције и о његовим страдањима којима је заувек осмишљена људска патња, па и патња праведних и невиних, Иван одговара интерпретацијом „Легенде о Великом Инквизитору“ у којој излаже сопствени пројекат преуређења света. Његова „поема“ је по својој формалној структури монолог у виду исповести главног јунака док је по садржини оштра и бритка полемика између човека који се буни, чији се глас једино и чује, и Бога који ћути, онако како то Богу и приличи. Њена радња одвија се у 16. веку, у време Шпанске инквизиције, у Севиљи  у којој се изненада појављује оваплоћени Христос претећи да сруши „царство” које је у међувремену почело да се гради на земљи. Да би спречио његово „субверзивно” дејство на масе, Велики Инквизитор наређује да се Христос ухапси а затим га осуђује на смрт спаљивањем на ломачи.

Моћни 90-огодишњи великодостојник римокатоличке цркве и један од идејних архитеката њене монструозне истражне институције, Велики Инквизитор истовремено репрезентује и представнике социјалистичке идеје која је у Русији у време Достојевског била прихваћена као нова религија. Добро је познато да је и сам писац „Браће Карамазових“ у својој младости био занет социјалистичким сном о овоземаљском благостању и да је свој занос скупо платио прогонством у Сибир. Његова идеја да за главног јунака „Легенде“ изабере представника римокатоличке цркве који пропагира и у пракси спроводи теоријски социјализам није без основа. Наиме, у „Пишчевом дневнику“ Достојевски напомиње да је европски социјализам, иако привидно протест против католицизма, у суштини био „најистинитији и најдиректнији наставак католичке идеје, њено потпуно, крајње остварење”. Према његовом уверењу, социјалистички идеал о обједињавању људи, односно о успостављању владавине над целим светом, потиче још из античког Рима и „потпуно је очувана у католицизму”. А социјализам, каже писац у истом делу, и није ништа друго до атеистички католицизам, „атеистичка Вавилонска кула“. Њене темеље поставио је римокатолицизам који је, рационализујући изворно хришћанство, одступио од принципа богоцентричности у корист човекоцентричности. У „Легенди о Великом Инквизитору“ Достојевски је римокатоличку праксу и социјалистичку теорију подвргао критици узносећи, у исти мах, похвалу Христовој узвишеној визији човека. У њој се суочавају две концепције света – идеја овоземаљске и оностране реалности, одбрана ђавола и одбрана Бога, сатанодицеја и теодицеја.

Божица Савић Узелац

Пошто свог заточеника посети у мрачном подруму, главни јунак „Легенде“ Христу говори управо о тој римокатоличко-социјалистичкој ревизији Христовог учења. И не само учења него и целокупне икономије спасења која, према Инквизитору и његовим истомишљеницима, не само да је човеку неприступачна и недостижна него је и суштински нехумана. Пошто су се и римокатолицизам и социјализам саблазнили трима искушењима којима је ђаво подвргнуо Христа у пустињи, трансформацију Христовог у тзв. социјално јеванђеље инквизитор образлаже позивајући се управо на ту јеванђелску причу (Мат. 4, 1-11, Лк. 4, 1-13).

Христово кушање у пустињи осовина је око које се развија инквизиторова критика Божјег промисла, чија је основна поставка проблем људске слободе. У разговору Христа и ђавола формулисана су главна начела теодицеје и ђаводицеје. Сатанино кушање Христа у пустињи сажима у себи целокупну историју људског рода, све противречности људске природе и све проблеме људске судбине. Прво искушење којим је демон намеравао да покори Христа, а преко њега и све људе, јесте питање хлеба. Оно је усмерено на земаљске вредности, истиче важност економског проблема и циља на људску страст за материјалним благостањем. Друго искушење односи се на проблем чуда, тј. успостављања моћи над стихијама света. Оно отвара величанствене могућности земаљског царства и циља на човекову потребу да осмисли, уреди и олакша живот помоћу научно-технолошког прогреса. И, најзад, треће искушење истиче принцип власти, моћи и силе, и одговара човековој потреби за свеопштим уједињењем под једним вођом.

Пошавши од идеје о неспојивости људске среће и слободе, Велики Инквизитор у „Легенди“ детаљно излаже своју критику божанске икономије. Христос је одолео искушењима хлеба, чуда и власти и тако човеку показао пут којим треба да иде да би се ослободио потчињености „великом духу”, односно греху, злу и смрти. Али, по мишљењу Великог Инквизитора, управо у томе и јесте његова највећа „грешка”. Иако је материјалним добрима, чудима, божанским ауторитетом и влашћу могао да покори и уједини човечанство, Христос је све то одбацио у име слободе, царства Божјег и хлеба небеског. Једини пут којим би људе било могуће учинити срећнима – пут принуде, пут три демонска искушења – Христос није могао да прихвати јер би на тај начин порекао себе. Он је човеку понудио много више од овоземаљске среће и материјалног благостања – обожење које се постиже слободним усвајањем љубави.

Према Инквизиторовом мишљењу, Христов завет слободе и љубави људи нису у стању да прихвате. То је недостижан идеал за човека о којем он суди по његовој нижој, огреховљеној, палој природи. Насупрот Инквизитору, Христос човеку поставља високе захтеве и узвишене циљеве јер о њему суди по његовом “царском” пореклу, односно по „образу и подобију Божјем“ према којем је саздан. Он и силази на земљу да би у човеку обновио тај образ и подобије, тј. да би га ослободио од трагичне потчињености бесмисленој нужности. Зато ни оно што он од човека тражи није неостварљиво, будући да је човек створен таквим да му једносушност с Богом буде могућна, односно, призван је у постојање, са способношћу да постане савршен као што је то његов творац. Да је подлегао демонским искушењима у пустињи, Христос би остварио само царство земаљско, и то по цену покоравања Кушачу који би тада постао истински господар света у његовој коначној пропасти.

Христос је, дакле, поступио као Бог, „али људи, то слабо и бунтовничко племе – да ли су и они богови?”, пита се Инквизитор. У томе је срж његове „оптужнице” чији је смисао садржан у речима упућеним Христу: „Човек је слабији и подлији него што си ти о њему мислио”. То што је Христос одолео искушењима нема никаквог значаја за човека којег од Бога дели онтолошки јаз и који, будући похлепан, себичан, слаб и ограничен по природи, овим искушењима неминовно подлеже. Образлажући своју теорију, Инквизитор превиђа важну хришћанску истину о двема природама Исуса Христа који није био само Бог него и човек, исто толико Син Човечји колико и Син Божји. У Христу је остварен савршен вид људске егзистенције као богочовечанског начина постојања у слободи и љубави. Он је оваплоћењем на себе преузео целокупну људску природу у условима њеног егзистенцијалног стања после пада, њене слабости и ограничења, њену страдалност и смртност, да би човека свега тога ослободио својим васкрсењем. Кроз огањ искуства и невоље искушења пролазила је само Христова људска природа; у супротном, његова крсна жртва не би имала смисла. Како је људска природа на Голготи обновљена у целости – као тело, душа и дух – то је и материја по Христовом оваплоћењу и васкрсењу задобила дигнитет какав дотад није имала. Зато он људима не одриче потребу за задовољавањем телесних прохтева, али је оправдава само у оној мери у којој она не угрожава задовољавање духовних који су примарнији. За разлику од Христа који васпоставља првенство духовног над материјалним, Велики Инквизитор материјално начело истиче као примарније, чврсто верујући да људе најпре треба нахранити хлебом па тек онда од њих захтевати духовни подвиг. Јер они не желе блаженство у оном већ у овом свету и радије примају материјална добра у овом животу него духовна у оном.

У основи размимоилажења Христа и Инквизитора налазе се две различите концепције човека. Док је за Христа човек „мало мањи од анђела” (Пс. 8, 5), за Инквизитора је људско биће ништавно, слабо, грешно, себично, подло, бунтовно и порочно створење којим владају материјалне стихије. Све и да хоће, а неће, човек не може против своје природе којој је безусловно потчињен. Христос, с друге стране, од човека тражи управо то – да своју огреховљену природу превазиђе, с обзиром на то да она није таквом створена него је таква постала његовим слободним опредељењем за зло и смрт. Самим тим, она се једино може победити човековим исто тако слободним опредељењем за добро и живот. Инквизитор, међутим, сматра да је управо та могућност слободног избора оно што човеку не треба и што он, заправо, и не жели. Слобода, божанско начело у човеку, оно што га чини личносним бићем, најстрашнији је дар Божји зато што омогућује постојање зла, али и највеличанственији – јер човека чини једнаким Богу. Пошто је у човековој моћи да пропадне и да се спасе, он својом слободном вољом може постати или бог или ђаво. Велики Инквизитор сматра да је то неподношљиво бреме и претешка одговорност за човека и да он зато слободу мора одбацити као искушење да би могао да буде срећан. По његовом мишљењу, Христос је слободу узалуд проповедао робовима нужности и беспотребно за њих пролио крв. Слаби човек неће да буде ни слободан ни спасен; он жуди за господарем који ће о њему одлучивати и за њега одговарати, као што недорасло и немоћно дете жуди за родитељским ауторитетом. И зато се човечанство, као „послушно и захвално стадо”, поклања само ономе ко му понуди „хлеб земаљски”. Према речима руског богослова Павла Евдокимова, „такво човечанство страно је Божјем плану, исто као и врлине условљене материјалним добрима”.

Поред онтолошких, Инквизитор се у својој критици служи и моралним аргументима. Заснивајући своју хуманистичку теорију на ничеанској идеји о натчовеку, он човечанство дели на надљуде и слабиће. Христова иксупитељска жртва, по његовом мишљењу, нема свечовечански карактер јер, с једне стране, не обухвата све људе, а с друге, није ни потребна ретким изабраницима, надљудима којима и он сам припада. Једино такви људи, који су савршенство достигли умножавањем природних дарова, могу да поднесу терет слободе и да достигну хармонију омогућену патњом већине. То Великог Инквизитора и наводи на погрешан закључак да Христос нема довољно љубави за човечанство у целини, за разлику од њега који воли све људе, па и оне најслабије и најништавније. Ова безбожна, антихришћанска љубав према човеку централна је тема „Легенде о Великом Инквизитору”. Њеног главног јунака она изједначава с још једним књижевним ликом – Гетеовим Фаустом који, такође, људског добра ради, склапа пакт са ђаволом. Оба литерарна јунака су трагичне фигуре, као што су то, уосталом, и сви прометејски ликови у светској књижевности. Сажаљење које Инквизитор осећа према човеку као бедном створењу и играчки бесмислене нужности наводи га на склапање пакта са ђаволом. „Ми нисмо с тобом, него са њим”, каже овај савремени Прометеј. Из љубави према човеку Инквизитор се добровољно жртвује за њега тако што се одваја од Бога којег оптужује да је његов мучитељ и прилази Лучоносцу кога проглашава човековим добротвором. Али Инквизиторово човекољубље је лажно зато што истинске љубави нема без личности и слободе, а њих нема у свету без Бога.

У намери да исправи „неуспело“ Божје дело, Велики Инквизитор на себе преузима задатак да људе учини срећнима тако што ће их ослободити тешког бремена слободе. Његов крајњи циљ јесте да човека врати у стање невиног детета и тако поново успостави „златно доба“ човечанства: Биће хиљаде милиона срећне деце и сто хиљада патника који су узели на себе проклетство познања добра и зла”. Такво надзирано и контролисано друштво, у којем нема слободних личности и где се живи у противприродним условима богоотуђености, царство је којим Велики Инквизитор жели да влада и којим Сатана жели да се оправда. Концепт тоталитаристичког устројства света, какво је представљено у „Легенди“, потврђује истину да човекобоштво обезличује и рашчовечује док богочовештво води потврђивању слободе човекове личности. У таквом свету одрицање од Бога показује се као одрицање од човека, а атеизам се открива не само као антихуманизам већ и као сатанизам који, како примећује Павле Евдокимов, „није толико начело порицања Апсолута колико је апсолутизација овога света, тежња ка овековечењу човека мимо Бога“.

„Легенда о Великом Инквизитору”, грандиозна Иванова парабола о побуни, дело је од универзалног значаја и највише уметничке вредности, не само због богатства својих значења него и због импозантне фигуре главног јунака који у њој детаљно излаже ђаводицеју оптужујући Бога као човековог злотвора. На све Инквизиторове оптужбе Христос одговара ћутањем; у пољупцу који му даје на крају његове исповести садржана је целокупна теодицеја. Инквизиторова хуманистичка дијалектика своди се на одбацивање слободе у име среће и Бога у име човечанства.

Док богочовек Христос одбацује материјална добра, овосветску моћ и земаљско царство, намењујући човеку вечно блаженство и славу у царству небеском, дотле Велики Инквизитор, убеђен да царство небеско није за људе, прихватањем три демонска искушења настоји да оствари идеал социјализма – царство земаљско. Његов циљ је власт над људским душама преко чуда (научно-технолошког напретка), над односима међу људима посредством закона и над њиховим телима контролисањем расподеле земаљских богатстава. Идеја о друштву којим управља мањина изабраних ради материјалног блаженства милиона социјалистичка је идеја настала из папизма, првог вида глобализма у људској историји. Инквизиторова визија таквог друштва једна је од бројних социјалних утопија које су се у људској историји реализовале као тоталитарни концепти. Вредност „поеме“ у којој је та антиутопија изложена огледа се, између осталог, и у томе што се она показала визионарском.

У „Легенди о Великом инквизитору“ велики руски писац и мистик антиципирао је многобројне савремене друштвене тенденције попут кризе европске цивилизације, настанка тоталитарних режима 20. века, идеолошког обликовања стварности, надзора мањине над мишљењем већине, подређивања приватног живота јавном, успостављање новог светског поретка и  настанак глобалне наддржавне структуре као што је Светска влада. У том смислу је ова филозофска поема – као и роман чији је она део и у којој се стичу његови многобројни значењски слојеви – и данас, век и по од њеног настанка, више него актуелна.

Божица Савић Узелац, проф. српског језика и књижевности

ЛИТЕРАТУРА:

  • Фјодор Михајлович Достојевски, Браћа Карамазови, Рад, Београд 1990.
  • Фјодор Михајлович Достојевски, Пишчев дневник, Рад, Београд 1983.
  • Павле Николајевич Евдокимов, Теолошки погледи ИВ, Београд 1981.
 

3 коментара



  1. Да сам ја имао овакву професорку, много бих раније почео да читам и много бих више прочитао.
    Благо ђеци коју те очи гледају и која из тих уста слушају шта тај мозак и та душа о књижевности зборе.

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!