АЛЕКСА МИЈАИЛОВИЋ: СТАКЛО

 

Многе ствари из релативно блиске прошлости нашег сељачког народа данашњим младим градским генерацијама просто су незамисливе. Генерацијама које саме за себе кажу да „блеје“ у крају или у кафићима незамисливо је на пример:
– да неко цео боговетни врели летњи дан српом жање жито погнут до земље док му паламида боде руке а штрњика ноге,
– да неко снопове кукурузне шаше везује влажним везама увијеног шевара јер је канап недостижно скуп за сељака. Али шевар се брзо суши и онда његови листови секу прсте као жилети,
– да је стакло реткост. Додуше има стаклених чаша које се чувају за свечане прилике као и стаклених бокала и балона док је све што се користи за свакодневну употребу од неквалитетног метала а да је још увек у употреби и грнчарија,
– да се у народу масовно користе осушене издубљене тикве за захватање воде и других течности. Оне су различитих облика и намена. У зависности од тога који је крај Србије у питању постоје и различити називи посуда од тикава као на пример: врг, натегача, левак, лејка, паљка и многи други. О њиховом квалитету најбоље сведочи наша народна изрека са најзападнијих простора где Срби живе и која гласи: „Ни у тикве суда ни у Шокцу друга.“
Све то што је данас незамисливо постојало је у стварности још средином 20. века у Србији.
Тако је и наш сељак Сава живећи свој живот за време II Светског рата у селу у близини Мале Плане код Прокупља, у свом покућству имао једну веома ретку стаклену флашу изузетно лепог облика, високу, округлу, споља рељефну, од око два литра запремине и са украсним металним затварачем. Како се и када она нашла у његовој кући није му било познато што је доказивало да је већ деценијама ту. Сави се флаша веома свиђала, пажљиво ју је чувао и користио је само у изузетним, ретким приликама.
Као и већина сељака Топличког краја и Сава је имао велике површине земље под воћем и виновом лозом. Качара му је била препуна бачви различите литраже, од огромних кроз чији је отвор за чишћење човек могао комотно да прође па све до најмањих бурића од свега неколико десетина литара. Све су биле поређане под конац, у линији као и по величини. У њима је држао различите врсте својих вина и ракија од чије је продаје у великој мери и живела његова породица. У то време приноси воћа и грожђа били су много већи него што је то данас случај и поред примитивније обраде јер многе штеточине које су данас присутне тада нису постојале, као на пример шарка за шљиве или пепелница за винову лозу.
Када је избио рат Сава је већ био превалио четрдесету годину свога живота а како се за сељака касно оженио ни деца му нису нису била стасала за војску, те се он држао неутралне политике, није се опредељивао ни за једну зараћену страну и гледао је на све могуће начине да његови укућани, као и он сам, преживе ратне страхоте. Иако је био писмен и ретко начитан сељак као и добар познавалац српске историје, свој став, своје мишљење, задржавао је за себе и није га износио нити јавно нити тајно, нити пред укућанима а нарочито не пред својом децом. Успевао је да се уздржава, да се контролише, да ћути.
А у својој суштини, у својој бити, Сава је био велики русофил. Знао је да се никада не би смо ослободили од Турака да није било Русије. Знао је за учешће Руске војске још на страни Карађорђевих устаника у I Српском устанку као и за њено учешће у Српско-Турским ратовима 1876. и 1877. године, из којих је и проистекла независна држава Србија. Лично се сећао несебичне заштите Србије од стране Руског Цара непосредно пред избијање I Светског рата. Сматрао је да су Србима Руси од свих других народа најближи род у увек несигурном и немилосрдном свету, и по крви и по вери и по језику и писму, те да захваљујући и томе што нам је тај велики, снажни и храбри народ род рођени, успевамо некако да одолимо сталним притисцима Германа, Романа, Муслимана као и мањих а зверскијих и крволочнијих народа као што су Бугари, Мађари, Хрвати, Шиптари.
Настанку и учвршћивању савиног русофилства допринела је и та околност што су његови преци давнином били из околине Рашке одакле су се доселили у Топлицу. А Рашка није само назив за место већ и за територију па чак и за стару, раносредњевековну српску државу, Рашку. У време њеног постојања становници су се звали Рашчани, Раси а у једнини Рас. Ето и по том старом називу за Србина, називу Рас, потврђује се велика блискост, сродство између Срба и Руса јер је очигледно да су Рас и Рус скоро једна те иста реч и да им је без сумње иста основа, исти корен. Занимљиво је да је чак и мађарски погрдни назив за Србина и некада а и сада гласио Рац.
Погрешно би било закључити да се Савино русофилство заснивало само на његовом знању. Наиме, основ његовог русофилства био је пре свега у његовој огромној љубави према Руском народу, руској култури, руској цивилизацији.
Такође, својим нападом на Србе пре напада на Русе и Хитлер је потврдио да су Срби руска мртва стража од напада са запада и показао је свим Србима па и Сави, подсетио их, да су им Руси најближи род.
Дакле, код Саве није било ни мало двоумљења у његовом русофилству. Чуо је некада негде да су још стари Грци говорили да човек треба да буде оно што јесте и да је у томе његова срећа, па пошто је он Србин сматрао је сасвим нормалним, сасвим природним да буде на страни Руса без обзира да ли Русијом владао Цар или бољшевици. Битно је само да је то руска а не страна власт.
У јесен 1944. године пролете кроз народ као муња вест да Руска војска долази у Топлицу. Све се живо дигло на ноге, и старо и младо да дочека Русе. О Савином одушевљењу да и не причамо. Када се сазнао и тачан датум доласка Руске војске, народ је тога дана масовно изашао на главни друм од Ниша ка Куршумлији.
И Сава се удесио најбоље што је могао, окупао се, обријао и обукао своје стајаће сељачко одело.
Знајући колико Руси воле да пију, у своју омиљену, непроцењиву, стаклену рељефну флашу сипао је најбољу ракију коју је имао, више година одлежану шљивовицу препеченицу, ракију која се не продаје већ се чува у кући и сматра се за лек. Омотао је флашу свечаним сељачким пешкиром, ставио је у шарену плетену торбу и изашао на друм. Ту где се он нашао на друму био је велики правац од више стотина метара. Са нестрпљењем је чекао Русе да их види, да их поздрави и да им уручи свој поклон. Нека виде баћушке каква је српска шљивовица.
После, вишесатног ишчекивања најзад се у даљини појави војска. На Савино запрепашћење како се војска кретала друмом ка њему народ је није засипао цвећем нити је даривао поклонима а чак је и музика, тамо где ју је било, умукла и народ се у тишини разилазио свако на своју страну окрећући леђа војсци.
Када је војска најзад дошла и до Саве одмах му је све било јасно. Уместо јединица Црвене армије друмом су се кретале јединице „нове“ Бугарске армије.
Бугари су као стари издајници, вероломници и превртљивци, чим су Руси продрли до њихових граница гонећи Немце, прешли на њихову страну и објавили својим дотадашњим савезницима Немцима рат.
Иако су за време немачке окупације Србије бугарске јединице као њихови верни савезници и саучесници у агресији на Југославију биле стациониране по Србији и над нашим народом чиниле нечувена зверства, а нарочито у Топличком крају, понашајући се исто као и за време I Светског рата, сада, нечувеног ли безобразлука, исте те злочиначке бугарске јединице само са промењеним ознакама, пролазе друмом кроз Топлицу и то као ослободиоци.
Док су бугарски војници пролазили поред њега Сава пун срџбе и беса извади флашу са ракијом из торбе, ухвати је за грлић и из све снаге удари њоме о бели, клесани, путарски камен. Флаша прште, разби се у парампарчад, ракија се просу а Сава окрете леђа Бугарима и упути се ка својој кући.
Много година касније причао нам је да му је неупоредиво више било жао флаше него ракије.

 

Прича је из књиге „Космајске и друге мање-више БЕЗОБРАЗНЕ ПРИЧЕ“, коју можете наручити на телефон 069/26-32-409 (СМС, Вибер) по сниженој цени од 500,00 динара.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!