Остоја Симетић: Јанковића, Јеремића и Радула не занимају председнички избори

Иду председнички избори. Тома је заталасао, намирили га, па сад прежива, а могло је да буде занимљиво.

Што се опозиције тиче, иако углас труби о пресудности ових избора, те о извесном слому државе, самог концепта слободе и живота уопште, ако Вучић победи, уистину је учинила све што је могла да му тај наум олакша.

Остоја Симетић

Имајући у виду екстремну популарност напредњачког лидера, доказану још на парламентарним изборима, а подгревану политичким триковима и драмом која не престаје, само би врло сконцентрисани гласови за једног кандидата имали озбиљне шансе да га одведу у други круг. А тада је све могуће.

Ако се сетимо опозиционих вапаја, наговештених у првом пасусу, о животу или смрти што једино зависе од рушења Вучића на овим изборима, зачуђујуће делује изостанак капацитета за постизање договора о заједничком кандидату. Добро, узмимо да постоје, у начелу, два потпуно разлилчита опозициона блока. Један суверенистички, на прошлим изборима представљен коалицијом ДСС/Двери у који, бар по профилу гласача, улазе и радикали и други, евро-мондијалистички, где мање више, спадају сви остали, који себи тепају синтагмама попут „пристојна Србија“, „нормални људи“, „грађански опредељени“ итд.

Елем, могли бисмо, условно, рећи да је заједнички наступ ових двају блокова био само научна фантастика, те да га није било реално очекивати. Овде смо дужни да начинимо једну ограду, у смислу да је можда могло да се покуша наменско уједињавање око једног кандидата који не би био предмет обожавања нити члан иједне странке, али би имао довољно личног интегритета, угледа и популарности (макар препознатљивости) да би могао да се прихвати мегдана са Вучићем. Својевремено су ми, о томе размишљајући, на ум падали Леон Којен, Слободан Рељић, Бранко Павловић, Миша Ђурковић и неки други. Ако тако нешто не беше изводљиво, онда би било паметно, да су блокови изашли са по једним кандидатом, јер ако вам је нож под грлом, немате времена да смишљате нијансе у методу уклањања истог с те позиције, већ све напоре улијете у један одлучан потез, па или сте пуковник или покојник.

Што се тзв. патриотског блока тиче, показало се да нема ни минимума јединства, а Бошко Обрадовић је, без икаквог покушаја договора са ДСС, истрчао са сопственом кандидатуром, што је и иначе дверјански манир, условљен уобразиљом о себи као о српском политичком Израиљу. ДСС се, уобичајено, понашао пасивно, те, додатно оптерећен најновијим страначким ратовима, није ни иницирао, бар да је мени познато, разговоре унутар блока, о заједничком родољубивом кандидату, пре неголи се Бошко самопрогласио. Изнуђено је било кандидовање Александра Поповића, парадокслано, вероватно најкомпетентнијег од свих претендената на председнички „престо“.

А шта се дешавало преко плота, у „Пристојној Србији“?

Вук Јеремић, бивши министар иностраних дела и председник Генералне скупштине ОУН, одавно је, иако то није обнародовао, био спреман за председничку кампању. Хипер грађаноиди, из Апела 100, међу којима се истичу се истичу: Татјана Војтеховски, Борка Павићевић, Свенка Савић, Никола Којо, Никола Ђуричко и Кристина Ковач, затим председник неуставне „Војвођанске академије наука и уметности“ Јулијан Тамаш, подржали су Сашу Јанковића, вероватно због његове огромне харизме која кореспондира једино с том одликом неочишћене пепељаре. Његови фанови се хвале и подршком добијеном од бившег кошаркашког селектора Душана Ивковића, као да је познавање пик енд рола или транзиције у нападу од значаја за политички избор и вођење државе. Ултра сашојанковићевски мегастар је постао и Александар Оџић, коме ни Чанкова Лига није била довољно аутономашка, па је сад у омбудсману видео прилику да оствари свој сан о Републици Војводини. Уз наведеног Јулијана Тамаша, Оџићу ће у том науму, од Сашиних подржавалаца, помагати и аутошовинистичко-аутономашки „бард“ Живан Берисављевић.

Шаман хипно култа, који се још назива и покретом с партијским амбицијама „Доста је било“, бивши Вучићев министар, Саша Радуловић, месецима је тврдио како је Вучић у паници због вртоглавог пада рејтинга. Није се изјашњавао о подршци појединим председничким кандидатима, обећавајући обелодањивање свог става након што постане позната Вучићева одлука гледе избора.

Вучић је одлучио.

Саша се предомишља. Напетост расте. Он проводи анкету, да утврди стање на терену, да чује шта мисле његови гласачи, шта жели народ, како се може до победе… Драма је на врхунцу (није џабе седео у Његовој влади) и Саша излази са ставом. Став је ултиматум. Или да се један од двојице повуче или ће ДЈБ имати свог кандидата.

Образложење?

Анкета је показала да без заједничког кандидата Вучић побеђује у првом кругу. Чекај, Сале, како побеђује у првом кругу, ако му рејтинг пада у амбис, још од твог уласка у скупштину где бриљираш и реторским бравурама, ништа мање него стручним знањем из економије (мада си ти електроинжињер, али што рече онај матори у „Неки то воле вруће“ – „Нико није савршен!“), доводиш Вођу у панику, а себе на преко 15%? Колики му је рејтинг био ако сада, вртоглаво падајући, допао на 30% у укупном бирачком телу, како каже Саша? Математика каже да је 30% у укупном бирачком телу преко 50 % на излазност мању од 60% каква је била на последњим изборима. То је истоветан резултат. Где је онда његов „знатни пад“? Нема га, а приче о паду „луткара“, биле су тек достајебилашка самопромоција.

Мирослава Миленовић

Сва је прилика, и они се спремају да избаце свог кандидата, а судећи по темпу којим Мирослава Миленовић посећује соларијум и исправља косу, подозревам да се иста већ загрева уз аут линију спремна да ускочи у утакмицу.

Дакле, договора међу грађаноидским политичким снагама нема, и не само то – већ избијају жестоки међусобни окршаји. Друштвене мреже су одличан лакмус за ову тврдњу. Сашојанковићевски и достајебилашки ботови по твитеру убише једни друге оптужбама да су се продали Вучићу, а Јеремића доживљавају као клерофашисту, иако је он западњачки играч и сада, као што је био и у време срамотне замене резолуције коју је наша скупштина упутила генералној скупштини УН, како би се спасла европриступна политика Бориса Тадића, првог навијачког шала Србије и великог љубитеља промрзлих кокошака.

Сами кандидати одржавају пристојну реторику, али њихови ешалони ратују и горе него против напредњака. Шта може бити разлог? Желе да мотивишу апстиненте? Тешко. Да убеде ривале да им пребегну? Још теже. Па шта онда? Што се копају ровови?

Праве се нове странке! Под кринком посвећености ослобађању Србије од тираније и самовлашћа, ове месије (Само Вук!, Саша хвала ти за наду!) свесни својих минорних шанси на победу, нису ни уложили напор да се договоре, оцене који од њих има највише изгледа, већ су кренули да преко предсеничке кампање граде своје странке за следеће парламентарне изборе.

Правилно су уочили да су некада велике и средње странке ДС, ДСС, Г17, СПО, ЛДП па и СРС на увенућу или већ мртве, те да су остале без даха и начина да мотивишу бираче. Људи су обезвољени, сви су их излагали, изварали и на њиховој се грбачи омастили. Странке пролазе, уверења остају. Падом раније моћних партија, остао је празан простор за нове политичке играче. То су, јасно и исправно, уочили паметни људи.

Крило које је, са својим сателитима држала Демократска странка, вапије за новим урбаноидима и апатридима, па је Саша Јанковић кренуо да га попуњава. Дуго се он већ гради највећим трном у Алековом оку, анимира грађанисте, пешчаникаре, еновинаше и остале жељне прокићевских „ломача свете шпанске инквизиције“ које ће погорети паланку и породити евросрбе. Саша, убеђен сам, не трчи само председничке изборе. Не би он, само зарад те авантуре, напустио одлично плаћено место омбудсмана, које без презнојавања месечно доноси неких три хиљаде еврића. Своју будућност види у политици. На врху. Зато прави странку. Конструкција је спремна. Стоапелаши чекају на функције као запете пушке, а појачаће их паткичари чију организациону основу чини скуп сорошоидских НВО обједињених у надструктуру звану „Грађанске иницијативе“ коју је осмислио и водио покојни Миљенко Дерета. Сада Саша прави себи препознатљивост и прибавља ореол бескомпромисног антивучићевца, на основу кога ће, у наредном периоду, настати нова странка која ће испунити анационални политички простор. Председнички избори су само прилика за маркетинг. Било какво одустајање у име вишег циља не долази у обзир, таман и да зна да би неко други победио, шта он од тога има?

И Вук Јеремић зна да је Аца практично непобедив у овим условима. Иако прозападни политичар, Вук је уочио празан простор на условној десници и решио да створи себи странку која ће да га попуни. Веома амбициозан човек, склон дугорочном, стратешком планирању, одавно је, још за свог министровања, улагао у НСПМ и патриотски пројекат Јеремић. Тада су Ђорђе Вукадиновић, али и Слободан Антонић говорили о Вуку као о родољубивом министру у лошем окружењу који не допушта да Косово склизне из фокуса домаће и светске јавности. Неугодно је било, бар мени, гледати Слободана Антонића како седи у друштву Бошка Јакшића, прононсираног русофоба и империјофила и Јове Бакића, док глуме веће стараца на представљању Вуковог програма.

Прибавио је углед и препознатљивост у својој одисеји по Уједињеним нацијама, а сада је време да у Србији свије политичко гњездо. Привукао је у свој табор Душана Петровића, негдашњег министра правде и потрпедседника жутих, бившу председницу ДСС-а, Санду Рашковић Ивић и Дијану Вукомановић, преко Вукадиновића који је од науке одустао, те аналитичарски хлеб решио да замени политичарским (што није нужно лоше, Макијавели је више ценио оне који политику делају, него оне који је осмишљавају), затим Јанка Веселиновића, бившег демократу, а сада шефа странчице Покрет за преокрет, интелигентног и речитог Владимира Тодорића, који је од Политичког савета ЛДП-а, преко ДС-а стигао до Вука, али и до, сопственог благог померања удесно, чак доводећи у питање догмате људскоправашке идеологије попут самосталне женине одлуке о абортусу, Вељу Илића и његову Нову Србију, генерала Здравка Поноша, бившег начелника ГШ ВС, овешталу крпу и закрпу свих режима Верољуба Верка Стевановића и још неке актере наше политичке сцене. Не треба заборавити ни његове сараднике из ЦИРСД-а, органитзације која у свом „Већу стараца“ има и једног Џефрија Сакса, те још десетак мање.више познатих међународних играча.

Овај политички пројекат, тј, партија у настајању, је директно политички супротстављен ДСС-у и Дверима, који уместо да делују, можда стварају јачи и шири суверенистички блок или чакјединствену организацију, настоје да се јалово надмудрују и тиме угрожавају и свој, али и опстанак какве,такве, макар минимално искрено патриотске приче у српској страначкој жабокречини.

Остаје још трећи актер овог замешатељства, помињани Саша Радуловић, који је, схвативши намере свог имењака и Вука, на основу професионалног искуства укапирао да би, подржи ли икога од њих, могао да постане стечајни управник своје партије пре него што се и региструје. Како то да спречи, а да не изгуби ореол конструктивног, добронамерног типа који само жели да помогне Србији? Еурека! Ево идеје! Рећи ће народу да Вучић побеђује у првом кругу ако се један од оне двојице не повуче, па он, Саша Р, захтева од њих да мисле на Србију, а не на себе и да се, прогутавши сујете и амбиције, договоре. Србије ради – то се подразумева! Ако пак неће, он због народа, људи који му верују и у његово поштење полажу наду, не може да им даје легитимитет, већ ће изаћи са сопственим кандидатом.

Добра фора, Ршуме, рекла би Слађа у „Фазонима и форама“.

У ствари, Саша је увидео да ће му, ако се директно не укључи у председничку кампању, ова двојица развући бирачко тело, које је окупљено око идеје о променама, а не чврсто око њега, његове идеје и политике (јер тога, ваљда, и нема, сем – кад дође Саша сву ће ту трулеж да разбуца!). Чак су и посланици почели да га напуштају. Да му не би покварили посао око прављења странке, Саша ће, ем истурити кандидата, вероватно Мирославу М, ем поизбацивати из партије/покрета све који искажу став различит од његове шаманске бајалице, рецимо Ивана Кљајића.

Ето то је, драги читаоче, цела прича око председничких избора 2017. Личне сујете, амбиције, мимикрије, подвале, преваре и лицемерје на тоне. Начелно, нема ничег спорног у жељи да своје политичке ставове артикулишете кроз политичку странку и да оснујете своју, али је ружно представљати тај наум као борбу за интересе државе и народа, маскирајући је у председничку кампању. Лаж је ружна. Лицемерје је огавно.

Сваког петка, само на СКК, читајте чланке Остоје Симетића

 

5 коментара


  1. У детаљима, ситуација је компликована, али, начелно, врло је једноставна.

    Вучић, Јеремић и Јанковић су бриселски кандидати. Сукоб међу њима је стваран, а боре се за место бриселског намесника. Њихова политика води у потпуну предају Србије Бриселу и убиство нације. Три најјача кандидата на овим изборима су бриселска, антисрпска! И Срби ће за то да гласају.

    Шешељ није никакав кандидат, већ Вучићева дворска луда која наплаћује политичке услуге, као што је то радио у целој својој политичкој каријери.

    ДСС је, практично, мртва, а њена идеологија „исцрпљена“, историјски потрошена, како хоћете.

    Двери су у ходу ка „десном центру“, ка истој црној рупи у којој је нестала ДСС.

    Идеја суверене српске државе, државе за Србе, утемељене у културно-историјском наслеђу Срба, није у оптицају. Нема кандидата за ту идеју у последњих 100 година.

     
    Одговори

    1. Паметна и сензибилна на нијансе анализа г. Симетића.
      На жалост, знамо да овакви написи тешко пролазе на мејнстрим медијима, олити главном потоку у граду, управо зато што су артикулисани и поштени.
      Онима, пак, који хоће да мисле својом главом о нашем шугавом политичком стању, биће свакако од користи.

       
      Одговори

      1. Остоја баш не воле Радуловића. Мени је најгори Саша Јанковић јер је стварно другосрбијанац.

         
        Одговори

    2. Ситуација је врло проста.
      Није могуће бити суверен под окупатором.
      Значи, није могуће ни имати кандидате који су суверенисти.
      Ово су све окупаторске слуге којима не пада на памет да нешто мењају.
      Биће лепо плаћени и намештени, зашто би онда ризиковали свој статус?
      Нису они вране!

       
      Одговори

  2. Добар преглед будућих кандидата један неуништив бар тако изгледа.Међутим, никад се не зна можда унапред проглашени победник буде губитник.Једно свака част аутору треба бити храбар па се усудити овако изразити свој став .Мало је данас таквих .Тишина има своје предности али не користи када желиш промене.Остаје да видимо шта ће донети глас сваког од нас јер опет се боре за њих а продају маглу као и увек.

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!