АЛЕКСА МИЈАИЛОВИЋ: ЂУБРЕ

Одувек је стајско ђубре било од великог значаја за нашег сељака. И некада а и данас без обзира на постојање безброј врста вештачких ђубрива.
Због тога што пара на пару иде зато је код онога сељака који је имао више стоке било и више стајског ђубрета.
Сваки добар домаћин водио је рачуна о свом ђубришту које се увек налазило иза штале, иза њеног капка кроз који се избацивало ђубре приликом њеног чишћења. Ђубриште се обавезно добро ограђивало да се не би растурало а на њега је доношено и ђубре из обора, тора и кокошињца, а најстоже је забрањивано да се на њега бацају било какви други отпаци па чак ни канапи а камо ли стакло, метал, камен, дрво.
Чим би прошла једна или две недеље и чим би се направила већа гомила иза капка сељак би обавезно узимао вилу у шаке и отурао би ђубре даље од капка и паковао би га на ђубришту. Тим радом истовремено би се и поспешивало превирање ђубрета чиме би се у великој мери и побољшавао његов квалитет. Некада давно када је у нашим селима било радне снаге на претек, за време летњих жега жене су кофама доносиле воду и поливале ђубре док би мушкарци у чизмама гацали по њему чиме би се поспешивало његово превирање јер су врелине и суша то онемогућавале.
Током године како би се која летина скидала са рода ускоро би се на исту парцелу довозило стајско ђубре ако би га било у довољним количинама а ако не, стриктно би се водило рачуна о дугогодишњем редоследу ђубрења парцела. Прво би се ђубриле штрњике па ливаде па баште и на крају њиве са којих је тек узбран кукуруз.
Међутим, то није био крај послова везаних за ђубрење. Довезено и истоварено ђубре морало је да се вилама разбаца са истоварних гомила по целом земљишту, да се оно патоше, и тек би онда могло да се крене са орањем.
Позитивни ефекти ђубрења веома лако су се уочавали у роду наредних 3-4 године. Понекад, у време изузетно сушне године ефекти су могли да буду и негативни, штетни по род, али то се веома ретко дешавало јер би прва већа киша преокренула ситуацију.
Све у свему, наш сељак је током целе године морао да се занима око свога ђубришта и да о њему води рачуна. Што је био бољи пољопривредник мање је занемаривао, потцењивао тај део својих обавеза. Једно од златних сељачких правила је гласило да колико кола кукуруза извучеш из неке њиве толико кола стајског ђубрива треба да довучеш у њу.
Да не верујете, стајско ђубриво је одувек имало и своју цену и она се кретала око цене шљунка за исту кубикажу.
Једне године, августа месеца, и протагонисти ове приче, иначе отац и син, „вукли су ђубре“ у њиву са које су предходно „скинули“ жито. Тај посао се одувек сматрао једним од најтежих на селу и био је напорнији што је време било топлије.
Утоварују они вилама или лопатама стајско ђубре у сељачка кола, превозе га трактором до њиве, ручно га истоварују, па поново, јово наново. Пошто је њива била близу посао је био још тежи и дневно су могли да превуку десетак кола са арњевима.
Ударају пуне виле о канате, ради се мушки. Кад, по звуку схватише да се нечији аутомобил заустави пред њиховом капијом. Извиривши се иза штале видеше да су им дошли гости, ћерка и зет те обуставише свој посао и изађоше им у сусрет.
Из куће истрча и Мајка да се поздрави са гостима а затим сва радосна брже боље, уреди петла, спреми добар ручак и сви заједно ручаше.
Када су гости отишли син упита мајку:
„Је ли мама, ја три дана вучем ђубре на клот пасуљу а данас кад дође зет ти одмах закла петла?“
Мајка одговори:
„Ћути сине, колико је ђубре он извукао из наше куће, док сам жива има да га гостим најбоље што могу.“

Прича је из књиге „Космајске и друге мање-више БЕЗОБРАЗНЕ ПРИЧЕ“, коју можете наручити на телефон 069/26-32-409 (СМС, Вибер) по сниженој цени од 500,00 динара.

 

2 коментара


  1. Јако добра прича за суботњу јутарњу кафу.

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!