Божица Савић Узелац: ОПЕЛО ЗА ИЗБРИСАНЕ

„Ми, избрисани“, Слободан Владушић, Лагуна, 2013.

Свој други роман под насловом „Ми, избрисани“ Слободан Владушић је на сајту www.slobodanvladusic.net одредио као „први српски сајбер роман“, не само зато што се његова радња паралелно одвија у стварном и виртуелном свету већ и стога што ће се годину дана по његовом објављивању на том сајту појављивати додаци, као што се додаци за популарне видео игре појављују на сајтовима компанија које су их издале, како и стоји у својеврсном пишчевом преговору – „Упутству за употребу“ у којем је читалац поистовећен с играчем, а прича с игром.

Роман као видео игра

Поднаслов „видео игра“, у којем је скривено жанровско одређење романа, излази из оквира књижевне терминологије отварајући пут метаморфози романескне форме, чиме се сугерише неухватљива природа текста и његова отворена структура. Прерушавањем романа у видео игру, Владушић је обликовао нову стварност текста у којем се укида идеја краја. Иако се, како и он сам истиче на свом сајту, почетак и крај романа налазе унутар корица књиге – а то значи да се она може читати потпуно независно од додатака на њему – интернет додаци имају функцију да обогате читалачки доживљај, да га надограде и продуже у бескрај. Посетилац се доласком на сајт претвара у детектива који ће пикантне детаље крими-приче моћи да пронађе само у електронској форми. Поступак интеграције нових технологија са штампаним књижевним текстом, који је у српској књижевности први применио Милорад Павић, у овом роману знатно је радикализован и продубљен.

Интертекстуални лавиринт

Слободан Владушић

Реалност овог романа приповедачки је лавиринт који обухвата најразличитија испољавања људског. Елементи најбаналније свакодневице као што су различите појавности популарне културе, поп музика, филмске звезде, ТВ серије и ТВ емисије, петпарачке приче, порнографија и урбане легенде равноправно стоје уз високе теме попут књижевности, класичне музике, иконографије, филозофије, филмске уметности и науке, али и уз друштвене феномене попут масмедија, брендова, корпорација и банака. Ова метатекстуалност разграђује миметички наративни дискурс, а временске и просторне одреднице приповедања анулирају се смењивањем стварног географског простора с просторима алтернативних стварности, при чему се приповедачки пасажи и дијалози повремено преплићу са стиховима поп  песама, изводима из књига и часописа, рекламама, радио и ТВ емисијама, уз графичке интервенције у тексту и фусноте у којима се, поред ознаке DLC (downloadable content) и броја пакета с додацима роману, дају и подаци о профиту одређених корпорација које се у њему помињу. Писац свесно одбија да причу учини кохерентном јер такав није ни постмодерни свет који описује. Препознавање бројних алузија и цитата у роману омогућује квалитетнији читалачки доживљај, а читалац на тај начин активно учествује у организацији дискурса додатно допуњујући своја сазнања посећивањем пишчевог сајта. С обзиром на то да такав стилски поступак за собом повлачи могућност отежане рецепције, да би ту опасност избегао, писац је по узору на Умберта Ека, а служећи се поетиком криминалистичких холивудских филмова 40-их и 50-их година прошлог века, као и америчких крими-романа чендлеровског типа, створио заплет у форми детективског трилера у чијем се средишту налазе тајанствена неименована девојка и још тајанственији мушкарац по имену Анђело Фројнд. У складу с наведеним узорима, роман „Ми, избрисани“ обележен је меланхолијом, тескобом, песимизмом и паранојом, а његовој мрачној атмосфери значајно доприноси цинично-резигниран тон наратора који приповеда из субјективне перспективе.

Пародија крими-приче

Божица Савић Узелац

Судбина девојке која је из аудија у покрету нага избачена на снег кључни је мотиватор главног јунака Миленка Павловића који настоји да реши њен несрећни случај осећајући да ће једино на тај начин пронаћи изгубљени животни смисао. Али, да би то постигао, мораће најпре да пронађе Анђела Фројнда који је на свом Фејсбук профилу обелоданио њен удес. Као мистификација стварног човека, овај лик писцу је послужио да неутралише разлику између фикције и стварног света. За његово постојање Миленко први пут сазнаје када му се девојка с надимком Кети Пери у Метрополису пожали да извесни Анђело Фројнд прети њеном момку, бахатом богаташком сину и оличењу корпоративне моћи. Потом му пријатељ Ghost показује Фројндов Фејсбук профил који изгледа попут његовог надгробног споменика: на њему нема ничег осим прича које почињу као бајке али се завршавају крваво – убиством или каквом другом несрећом; пост који се односи на девојку избачену из аудија Q7 Миленка ће посебно заинтригирати зато што једино за тај догађај није пронашао сведоке. Поред ових злослутних прича, на Фројндовом профилу налазе се још само имена његових Фејсбук пријатеља, и то без фотографија. Појединим јунацима у роману он шаље мејл адресе с тим именима и шифре за логовање на њихове странице те на тај начин плете компликовану мрежу лажних и заменљивих идентитета у роману. Трагајући за њим у једном стварном и четири виртуелна града (Токио, Праг, Париз и Лос Анђелес), главни јунак открива панораму савременог света у којем појединац остаје суочен са собом у крајње отуђеном окружењу. Мистерија коју он треба да реши заснована је на намерно недефинисаним чињеницама и нејасним, заменљивим идентитетима да би читаоца навела на више могућих закључака од којих сваки подједнако може бити истинит и лажан. Што више информација јунак добија, то и ситуација у којој се нашао постаје све мистериознија, а свако ново откриће повлачи за собом и ново питање. За разлику од класичних криминалистичких романа у којима је жртва позната, а приватни детектив случај решава дедукцијом, при чему све његове елементе склапа у један челични систем који непогрешиво води до кривца, Владушић у роману „Ми, избрисани“ потрагу за кривцем преображава у потрагу за жртвом одбацујући концепцију јединствене велике приче у чијем је темељу објективна истина.

Научнофантастична „сајберпанк“ мистика

Преклапање стварног и виртуелног света, карактеристично за савремено доба научно-технолошког прогреса, остварено је и на формалном и на садржинском плану романа „Ми, избрисани“. Свет живих, свет мртвих и виртуелни простор – као свет мртвих који су креирали живи – непрекидно се међусобно преплићу у њему. Као продужетак реалног, виртуелни свет писцу је послужио као тајно оружје и могућност да проговори не само о њиховој коегзистенцији него и о дезинтеграцији вредности у њима. На првом значењском слоју који описује реални свет радња се одвија у мрачним и напуштеним снежним улицама малог, неименованог постмодерног града чија су градилишта претворена у рушевине, а пословни простори испражњени; овај град представља физичко оваплоћење дисконтинуитета романа и света који описује. На његовом другом, „виртуелном“ слоју описана су три мрежна нивоа: први и најкомерцијалнији ниво обухвата друштвене мреже попут Фејсбука, други представља свет Метрополиса као побољшану верзију стварног и трећи, иако је дат само у виду теорије завере, односи се на најтајанственији простор интернета – дубоку мрежу чији је хардвер прикључен директно на људски мозак. Обрисе ове пинчоновске визије света писац оцртава посредством сведочења виртуелног Карела Косика, аватара програмера Метрополиса, а потом као извесну будућност најављује у епилогу, односно у „Бонус фајловима“. Упркос томе што представља вештачки рај, и сурогат и есенцију стварног света у исти мах, Метрополис још увек није толико опасан за човека колико је то дубока мрежа чији је приказ најверодостојнија слика пакла. Као његово предворје, Метрополис представља остварење вековних човекових тежњи: у њему нема меланхолије, а сви фацијални гестови сведени су на осмех; нема ни смрти, ни болести, ни старости. Градови Метрополиса наизглед су верне реплике стварних, али су кружног облика и без граница; њихове боје су јарке и разноврсне због чега главном јунаку личе на увеличане бочице парфема. Младе, лепе, високе и насмејане грађане Метрополиса, нетизене (не-грађане, од енглеског citizen), он упоређује с баченим најлон кесама које носи ветар. Трећи значењски слој романа је и најтајанственији будући да обухвата онострану димензију. Свет мртвих упознајемо искључиво посредством онога што Анђело Фројнд из њега одашиље у стварни и виртуелни свет.

Обезличени ликови

Ентропија постмодерног света креирала је потрошена, дисфункционална, и дехуманизована бића каква је већина јунака овог романа. Они нису ни добри ни зли већ су обескорењени и обезљуђени; њихов императив људскости је дезинтегрисан, као и свет у којем живе. Лишени су идентитета па је уобичајена идентификација читалаца с њима немогућа. „Испражњени рамови“ с контурама мушкараца и жена, „оглодане кости“, филистари и пацови, како их приповедач назива, сви ликови у роману жртве су савременог дехуманизованог света у којем влада медијска контрола због чега и личе једни на друге. Девојке (Блу, Шатирана, Теодора, Вики) изгледају као покретни каталози: имају напумпане усне и силиконске груди, носе уметке за косу, кварцују кожу, стављају плава сочива и вештачке трепавице. Ни мушкарци нису ништа бољи: идентично су одевени (црне левис фармерке и кошуља марке „марлон“, уз обавезан детаљ боје бундеве) и имају геловану црну косу, због чега сви изгледају као мушка Bratz лутка. Другачији је једино Сувишни који због тога и носи такав надимак. И, наравно, главни јунак Миленко Павловић који именом и презименом од заборава чува националног хероја, пилота и команданта 204. ловачко-авијацијског пука који је у неисправном МИГ-у 29 изнад родног села свесно одлетео у смрт и легенду положивши живот за одбрану земље од напада вишеструко надмоћнијег непријатеља, НАТО авијације.

Миленко Павловић, српски херој

Ухваћен у тренутку потраге за својим животом, његов литерарни пандан меланхоличан је и резигниран усамљеник који, у намери да побегне од болних успомена, бира посао који нико други не може да ради – текстуално обрађује порно-клипове. Oн је у првом делу романа слика кретања без усмерења, све док му тајанствени Анђело Фројнд не покаже пут којим треба да пође. Због његове ретке способности да се сећа, Миленко се и физички разликује од других јунака што се у роману манифестује као болест (делиричан је, тресе га грозница, очи су му крваве, лице му је упало и бледо). Свестан своје другачијости која га чини космички усамљеним и због које је међу идентичним креатурама изабран да постане оруђе божанства, Миленко Павловић ће на врхунцу романескне радње доживети страхињбановски „блистави тренутак“, добиће „другу снагу“ и кренути да освети све жртве овог помахниталог света. Његово отелотворење он ће видети у бахатом сину локалног бизнисмена којем ће смрскати најпре аутомобил из којег је избацио несрећну девојку на снег, а затим и главу као оваплоћење корпоративне моћи, поистовећену с библијском „змијином главом“. Леп попут Христа, браниће се од оптужби као и Он – ћутањем.

Приповедање као сећање

Пратећи га на безбедној удаљености, Фројнд се већ на почетку романа открива као Миленков двојник, док овај у њему назире могућност смисла у свету који је виђен као perpetuum mobile. Зато што је усамљен и „истоветан са собом“, Миленко бива изабран да се пробија кроз неразрешива беспућа постмодерне детективске мистерије једног пакленог света. У томе му, као Вергилије Дантеу, помаже Фројнд који на себе преузима многобројне идентитете. Као инкарнација арханђела Гаврила с ариљске иконе из Миљковићеве песме, он је весник који на земљу доноси глас о заборављеним жртвама. Као усамљеник над чијим је погребеним телом постављена надгробна плоча без имена ожалошћених, он је Клаус Брахт[1] од којег Миленко добија омиљену књигу есеја Валтера Бењамина и у њој смернице за даљу истрагу. Као интелектуалац који је у дехуманизованом свету сачувао људски лик, он је неименовани професор књижевности који у свом стану, „дигиталној Нојевој барци“, на екстерним дисковима од заборава чува податке о појединцима и народима, избрисаним са светске мреже. Захваљујући њему, провидна фасцикла коју је Анђело Фројнд послао Миленку Павловићу и која у роману сво време кружи од једног до другог јунака, напокон доспева у праве руке. Њена садржина му открива тајну Фројндовог Фејсбук профила: сви његови „пријатељи“, као и ликови постованих „антибајки“, жртве су избрисане из памћења живих, а њихови Фејсбук профили једини су надгробни споменици које им је на свом „зиду плача“ подигао Анђело Фројнд, односно писац који их је у роман увео као литерарне јунаке. Као што је то учинио и песник Иван В. Лалић опевавши судбину банијских Срба страдалих у Другом светском рату у песми „Опело за седам стотина из цркве у Глини“ чијим одломком се завршава прва глава романа. Књижевно стварање се на тај начин открива као чин сећања, односно као моћно средство да се мртвима омогући „вјечнаја памјат“ на небу, то јест обитавање у вечности писане речи. Градећи им надгробне споменике од језика и чувајући их тако од „друге смрти“, приповедач се прерушава у постмодерну Антигону која се храбро супротставља модерним Креонтима, немилосрдним моћницима и владарима овог света. Успешно развијајући тему сећања у сајбер форми видео игре, у којој оно по природи ствари не постоји, Слободан Владушић нам показује да постмодерни роман заправо има конзервативан задатак – да заштити сећање. Исти задатак има целокупна културна баштина једног народа, која у преломним историјским тренуцима страда заједно с њим, попут косметских манастира у мартовском погрому које набраја јуродиви Чурна или књига које сведоче о српском културном благу на том простору, чије странице цепа под маском лудости.

Постмодерна „античка“ трагедија на српски начин

Настао на подлози глобалне економске кризе и геостратешких ратова за ресурсе, с једне стране, односно постоктобарске Србије која је идентитет изградила на забораву својих жртава, с друге стране, роман „Ми, избрисани“ као основни разлог свог постојања истиче потребу да се у једном народу, да би трајао, оживи, развије и одржи култура сећања. У складу с том основном идејом, роман се бави темама глобалне превласти корпоративног света и дехуманизације као врховног божанства постмодерног доба. Стављајући притом посебан акценат на овдашњи простор и обескорењене људе с дијагнозом Стокхолмског синдрома који тај простор насељавају, писац-ерудита овај свет слика као „пусту земљу“ по којој харају хорде корпоративно-империјалних моћника који их најпре медијски контролишу а затим бришу из „књиге живота“. Ове теме су се у његовим рукама преобразиле у раскринкавајућу, оштру, на моменте бруталну, али надасве трагичну поему о потрази за идентитетом и људскошћу у кошмару 21. века, која на читаоца делује катарзично попут античких трагедија.

[1]              На зиду Миленкове собе налази се, између осталог, и текст Бојана Томића „Други живот Клауса Брахта“ који читалац може пронаћи на пишчевом сајту

 

1 коментар

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!