АЛЕКСА МИЈАИЛОВИЋ: ДВАНЕСТ СИСА

ДВАНЕСТ СИСА*

(народни израз)

 

Ужарена летња недеља у Сопоту. Подне је. Загрејани ваздух игра нам пред очима. Варош је пуста. Једни су отишли на летовање а други на село да помажу родбини.
Ми, студенти, средњошколци као и незапослени и безпослени младићи, који смо остали код својих кућа, састајали смо се свакодневно у кафани популарно званој „На ћошки“ која се налазила поред највеће раскрснице у месту на којој је саобраћај регулисао семафор иначе један једини у целој вароши.
Седели смо у ограђеној и наткривеној башти кафане а до тротоара, досађивали се, гледали ко пролази, чекали вече да захлади како би смо одиграли коју партију фудбала или кошарке те да би затим, после тога, истуширани и намирисани, лепо обучени, изашли у шетњу главном улицом.
Као и некада у Београду, у кафанама удаљенијим од центра града, разговор није ограничаван столовима већ је био свеопшти, заједнички, без обзира где ко седи. Тиме се учвршћивало наше локално јединство, другарство, локалпатриотизам.
Изненада на супротној страни улице угледасмо непознату, саму, прелепу, однеговану,расну жену у лепршавој прескупој летњој хаљини и одговарајућој обући са високим штиклама. Ишла је што би наш народ, подсећајући се Солунског фронта, рекао „ ко француска лађа“. Корачала је стасито, „подигнутог носа“, дискретно уображено, гледајући право испред себе нас и не примећујући. Међутим, сви смо осећали да нас је крајичком свога ока приметила и да нам се у потаји подсмева што јој нисмо дорасли, што нико од нас никада неће моћи да је има.
У башти разговор преста ко по команди. Сви смо отворених уста буљили у пролазницу. Завладала је неприродна, мукла тишина и чуо се само бат њених корака док је семафор упорно и безпотребно мењао боје јер на видику нигде није било ни једног јединог возила.
Одједном, тишину пресече глас Жуће, члана наше дружине, који повишеним тоном рече:
„Ау ал се уобразила ко да има дванест сиса.“
Сви смо се одједном, истовремено, наглас насмејали. Неки од срца, добронамерно, други цинично, трећи хистерично, смехом терајући од себе осећај сопствене беззначајности а истовремено испољавајући подсвесну мржњу и завист према пролазници.
Није Жућа толико гласно рекао то што је рекао али га је због свеприсутне тишине и она засигурно чула јер је одмах „оборила нос“ и смањила уображеност у свом ставу и ходу.
Он јој је у ствари дао до знања да је и она баш као и сви ми, и поред све различитости, ипак једнако са нама, у истој равни, без обзира на све остало и једна најобичнија животиња, као што је и васколики људски род на целој кугли земаљској.

 

Прича је из књиге „Космајске и друге мање-више БЕЗОБРАЗНЕ ПРИЧЕ“, коју можете наручити на телефон 069/26-32-409 (СМС, Вибер) по сниженој цени од 500,00 динара.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!