Глигорије Дијак: Повратак ка себи

,,Слава је Божија скривати ствар,
а слава је царска истраживати ствар.“
Приче Соломонове

Погружавајући се у срце моје испреплетено, лутајући кроз бездани лавирнит сопства, затекао сам на самом излазу из њега, још једну у низу улога које се преламају као сјене пред надолазећом тмином коју напушта дан.
Изложени дуже времена спољњем, улоге постају несагледљиве, стари костими постају свлачени са нас као аспидске кошуље, показујући свијету блиставе шаре већ згаслог сјаја коначности – све је извјежбано и рутински.
Испод намрштених веђа, зјене истрајавају погледом, само ако су у константној рефлексивности, једаред их дуго загледане у вриштеће зидове обавије сјетна туга, она је као врућ лахор угодна, подстичући бивство на усебљење.
Глуматање се одиграва у различитим интервалима, све се оно одражава врло негативно на наш дух, и он испољава своје незадовољство кроз најниже помрачености ума, разума и душе.
Човјеков дух би се могао упоредити са детерминацијом рибе, ако није погружен у пучини самоиспитивања, ако се избаци уловљен на обалама таштог свијета, шкргутући кратко, у безводним мјестима угинуће.
Постоје многи одашљивачи да је вријеме да се бјежи у благословену пустињу.
Једна наша улога може трајати годинама, као што и маска може бити свучена и прихваћен нови ангмажан за другу сасвим различиту улогу, у само једном поподневном испијању чемерне кафе.
Све то може да се заустави уз један прасак, прасак у којем увиђамо финиш трагичне представе и почињемо назирати живот иза кулиса, али све то не зависи само од нас, то је од Бога дар, који се уздарује само нашом вољом да се разоткријемо и признамо своју наготу. Повратак не нужношћу, али ипак може започети спасоносним признањем да смо постали духом убоги просјаци, који подстакнути мрвицама, бирају отпадке, и поред царске трпезе која је за њих уготовљена и чека их спремна.
Човјек је рођени глумац, свијет је само једна представа различитих репертоара и извођења, могу овакве ријечи да нагоне мисао да се говори о само једној у низу већ речених флоскула, али заиста само ријетки од нас могу да се задрже на једном линеарно – здравом упознавању никада сазнајног-сагледљивог бескрајног себе. Тек што дођемо до опипљиве својствене личности, то благословено откриће отме нам овај свијет претвора и магије који се очитава свакодневно на нашим спазматичним лицима.
Све се полако утапа у један гнусни мимезис и остаје бачено у забораву, пут ка царском трону је замијењен за пут једне свиње ка кориту пуном помија.

Утиснута је гнусна лаж у говору, разговору, страсном ћутању, идејама, приликама, острашћеним љубавима, скотским потребштинама, узмаглици, свиме и свачим. Личност остаје одвучена у магли и измиче, магла је све гушћа, док трагамо за собом ми смо много незадовољни, иако је потрага једини избор који имамо, она је једина алтернатива безнађу. Отмица над нама је извршена, у подруму сопствених слабости и кукавичлука цвилимо.
Колико пута нам се десило да скинемо са себе шињел најразличитјих улога из спољашњости, блажени сати наших склоништа у осамама, у којима се огњем покајања чистимо и трпимо најснажније налете пакленог стида и неуравнотежености.
Заиста окриље самоће је један велики оглед који одражава нашу потмулу заокупљеност спољњим, сходно томе колико спољње има на нас утицај. Пустиња је купаоница наше личности. У пустињском загрљају долази до размагљивања и ако поднесемо њено мучно ћутање можда чак и остваримо величанствене часове тишине у повратку ка личноносности.
Да, то је почетак повратка себи. Срећни су вјесници који изражавају онај првобитан и истински Лик. Повратак Њему тек почиње када схватимо да смо били замађијани овосвјетском магијом, одвратном сујетом која је прекривала наш одраз, лажју која је запушила сав наш удисај истине и континуитета.
Сазнајемо да смо себе много понижавали битисавши у оном што нисмо, што нећемо никада бити ако постанемо заиста Ми!, са одрживом вјером у Божије подобије и побједу битија над небитијем. Долазећи себи, полако увиђамо логос у тварима, драгоцјеност уникатне различитости, и све што је било лоше заборављамо. Бог нас кријепи, оснажује и чини да смо јачи, у највећој немоћи нам се открива. ,,Он је био увијек у нама, него смо ми били ван себе.“ (Свети Јустин Ћелијски)
Повратак је увијек тежак, јер је ум пун свакојаких утисака, човјек је срозан до пајаца, скрхан и несналажљив, као такав тежи интеграцији у неосољеној маси и јефтиним подражавањима истине која су само изопачења истине – камуфлиране обмане.
Ко је икада опипао своју својствену, никада поновљиву личност, увијек ће бити смијешан и разграпан обавијајући се масом, као неки уморни путник жељан сна што се умотава у смрдљиви огртач.
Најпрезренији ће бити онај што из страха, тренутне – илузорне стагнације одбаци блажени пут успињања и покуша да кокетира у маси, да се поистивјећује са њом и остане анониман у уморним данима лаке предаје. Ко је икада осјетио својствену-непоновљиву личност увијек ће бити изгнаник ако пут ка њој запријечи безличностима.
Такав ће такође бити блажено злостављан од некада уочене и никада заборављене задатости, која ће га жалцима опомена само подстицати да јој се врати са разблудјелих урвина занесености.
Најбољи пливачи у маси су безличне појаве који су неосјетљиви на дарове самооткривања, њихово самооткривање се рефлектује на површност, одражавају се као кружни одбљесци на водама док их олако воде не утихну, иманентни подстицаји су за њих смијурије и они су увијек оне погрешне представе сналажњивих и јаких личности.
Личност мора да прође пут слабости и свакојаких немира и сумњи, сијасет ништих улога због којих ће се касније кајати. Све док се наша личност поново не роди ми ћемо се вући по прашњавом шару као неки учаурени црвић, који крије потенцијал поетичног лептира и који се може појити нектаром миомирисних кринова Едена, само ако одлучи да се поново врати на путањи вјечног уздизања.

Пише: Глигорије Дијак

 

2 коментара


  1. Drago mi je sto sam nabasao na ovaj sajt da pokazem ljudima kakvi su velikosrpski nacional verski fanatici.

     
    Одговори

    1. Изгледа да ћеш пре показати да ти лично имаш проблем који се овде не лечи.
      Изгледа, да ни тога ниси свестан.

       
      Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!