Владимир Петровић: ПОПОВИ, КРСТЈАНИ И МУСЛИМАНИ, ВЕРСКЕ ПРИЛИКЕ У ХЕРЦЕГОВИНИ

Турски дефтери, односно пописне књиге представљају драгоцено сведочанство стања какво је затечено доласком Османлија на наше просторе. Без претензија да долазим до коначних закључака изложио бих сопствена запажања до којих сам дошао ишчитавајући Поименични попис санџака вилајета Херцеговина из 1477. године.

Стара Херцеговина

У време извршеног пописа под Херцеговином се подразумевала много већа територија него што је то данас случај, а у њен састав је улазио данашњи север и запад Црне Горе, југозападна Србија и горње Подриње до Вишеграда. Турци су је освојили у периоду од 1463. до 1482. године, тако да у време пописа још је само подручје града Херцег Новог било непокорено и под влашћу Влатка Херцеговића, сина херцега Стефана.

Треба напоменути да су пописиване мушке главе које су плаћале порез, док су жене пописиване искључиво као удовице. Приметна је велика разлика у насељености између појединих делова Херцеговачког санџака, као најгушће насељена област се издваја Горње Подриње са нахијама Самобор, Осаница, Горажде, Кукањ, Сокол, Бистрица, затим следе области Гацка, Невесиња, Пријепоља и Мостара, да би се као ређе насељене издвајале области данашње западне и јужне Херцеговине, односно данашње општине Столац, Чапљина, Љубушки, јужни делови Требиња, Груда и Посушје.

Дефтер представља најдетаљнији попис Херцеговине са стањем за које можемо узети да највише одговара оном из времена пре освајања, а оно по чему се издваја земља Херцега Стефана је постојање више хришћанских цркава које су паралелно функционисале, да би та верска подељеност у модерно доба донела националну поделу. По пописаном стању приметно је слабије присуство свештених лица и активних манастира на овом подручју, као и посебно издвајање особа са ознаком „крстјани“ за које се претпоставља да су верници „Цркве босанске“. Свештеници су пописивани под ознаком „поп“ , а чест случај је да су пописани са њима и њихови синови под ознаком „син попа“.  Можемо са великом сигурношћу рећи да се ради о православним свештеницима, а томе у прилог иде чињеница да су носили народна имена Владић, Милорад, Радован, Вукашин, Добрашин и понеко име грчког порекла на пример Димитрије, као и њихово веће присуство у подручјима источно од реке Неретве. Избројао сам укупно 17 бележења попова, и то у следећим данашњим местима: Бучје-Горажде, Аргуд-Калиновик, власи Крчевина-Пљевља[1], власи Пауче-Пљевља, власи Јасенова-Колашин[2],  власи Ђурађа, сина кнеза Херака на подручју Колашина и Пљевље, власи Орах-Никшић, власи Врбица-Никшић, Јасеново-Никшић, Ргуд-Столац, Грнчарево – Требиње, власи Доња Морача, пазар Пријепоље, Сједобра – Пријепоље, Сопотница – Пријепоље, Буковик – Пријепоље и махала Радивоја Вуковића – Фоча. Присуство католичке цркве и верника на овом подручју је тешко спознати из овог извора. Није пописан ниједан самостан, црква или жупник/свештеник, што одудара од рецимо бележења православног манастира Милешева, који је пописан као активан манастир са дванаест калуђера, цркве Светог Ђорђа поред Горажда, у којој је пописан један калуђер, бележења цркве Пргашина као села са попом у Доњој Морачи и спомињање цркве Жабуљке у Фочи којој је одузета земља. Истина обичај да се наводе манастири у пописним књигама потиче од потребе да се пропишу њихове обавезе економске природе. Вероватно да је пре освајања постојало много више сакралних објеката православне и католичке цркве на овом подручју, а да су то већ 1477. године била пуста места и рушевине без значаја за састављаче. Томе у прилог говоре остаци двеју непописаних цркава око града Сокола, престоног града херцега Стефана: данашњи манастир Заграђе који је до пре двадесет година био у рушевном стању и необновљена црква светог Стефана у Шћепан пољу.

манастир Заграђе пре обнове
Остаци цркве у Шћепан пољу

Пописивач је ознаком „крстјанин“ издвајао појединце у насељеним местима ненаводећи имена њихових предака као што је радио другим особама „син од….“, да би понегде означавао житеље читавог села као „крстјане“. Оно што их још издваја је да су њихова села имала највише до 15 домова, да су у већим селима чинили значајну мањину и да није забележен ниједан „крстјанин“ међу власима, а понеке влашке групације предвођене вођама, често кнежевима и војводама, су имале и преко 100 пописаних домова. Поједина насеља у којима су живели данас није могуће тачно лоцирати, тако сам у недостатку савремених оставио тадашња имена. Укупно сам избројао 19 насеља у којима су живели  и то су: Доња Милотина, Мрежица, Зебина Шума, Потпеће, Горње Свињце – Фоча, Глишница, Кошаре – Пљевља, Пригошта – Вишеград, Гривин, Близна – Рудо, Дубрава – Калиновик, Осек, Требун – Неретва, Расток – Самабор, Рибићи – Коњиц, Задобра, Петраљ, Страњиште, Градац – непознате локације. У насељу Дидево непосредно поред Сокола пописан је виноград који је на основу царске наредбе одређен Госту Радину, вероватно нећаку тада покојног Госта Радина Бутковића, дипломате на двору херцега Стефана. Исто тако у насељу Куново, на територији данашње општине Фоча, се спомињу земље које је држао крстјанин Цветко гост. Звучи интересантно да је у то време постојао назив Крстјан као друго име за село Срботину у општини Фоча.

Верску ситуацију на подручју Херцеговине додатно усложњава појава следбеника пророка Мухамеда са турским освајањима, тако се они појављују као заповедници тврђава, кадије и тимарници, односно власници феудалних имања – тимара које је додељивао султан.

турске акинџије

Ови муслимани који се истичу својим владајућим положајима, иначе већином етнички Турци, су били из других балканских крајева Османског царства Пловдива, Скопља, Ниша, Смедерева, Овче Поља, Косова итд. Такође, један део хришћанског нарочито сеоског становништва је почео да прелази у ислам. Ту бих издвојио село Заврш у којем су одвојено пописани муслимани носиоци домова њих око 28, и село Буковик у којем су дата имена њихових очева тако да би могли као примере њихових презимена – патронима да наведемо Владојевић, Вукашиновић и Радаковић. Још увек није постојала насеобина у којој је муслиманско становништво чинило већински део популације, а приметно је примање ислама како би се задржали поседи и титула, као што су случајеви где један од браће прелази у ислам док други остаје хришћанин. Ретки, готово непостојећи, су случајеви примања ислама међу власима.

Наставиће се…

[1] Израз „влах“ схватам и користим искључиво као ознаку средњовековних сточара у српској држави који су улазили у сталеж себара, а никако као ознаку етницитета.

[2] Код влаха се наводи већи број места у којима бораве, издвојена су места у којима летују од оних у којима зимују, а овде сам навео имена места која су данас позната од више наведених. Више о овој теми у наредном чланку.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!