ЈУГОСЛОВЕНСКА ИДЕЈА – СРПСКА ИСТОРИЈСКА ГРЕШКА – ПЕТИ ДЕО –

 

Жарко Јанковић

Русија је сазнала још пре уласка Србије у рат против Турске да Кнез Милан Обреновић води тајне преговоре са Аустро-Угарском. Ти преговори су настављени и после Берлинског конгреса са још већим жаром. Србија је све више клизила у челични загрљај Беча. Резултат је био склапање Тајне конвенције на Видовдан 1881. године. Кнез Милан је захваљујући Конвенцији наредне године добио краљевску круну и постао први српски нововековни краљ. У ствари, пристао је да постане само “србијански краљ“, јер Аустро-Угарска није имала намеру да Милану Обреновићу дозволи да буде краљ свих Срба, већ само оних у границама Србије после Берлинског конгреса. Пристајући на ово, Краљ Милан Обреновић је практично прихватио границе Србије које се данас зову предкумановским. Увођење термина “србијански“ још је један корак Беча ка разбијању целине српског народа и тежња да се он разбије и подели у више малих лажних, вештачких и политички створених национа и који води ка малим, колонијалним, аустро-угарским протекторатима и колонијалним поседима, који треба да дају нову, свежу крв за вампирску хабзбуршку цркотину од империје која жели да господари целим европским југоистоком.

Милутин Гарашанин

Влада либерала и напредњака Милана Пироћанца где је Милутин Гарашанин био министар спољних послова а Чедомиљ Мијатовић министар финансија и која је потписала Тајну Конвенцију, постала је изразито непопуларна у народу. Радикали Николе Пашића су у то време били главни настављачи идеја Светозара Марковића у то време и имали су јаку страначку базу и подршку у народу. Тајна конвенција је од Србије направила аустро-угарску колонију, потпуно економски и политички зависну. Окупација Босне и Херцеговине од стране Беча, обећања званичника Србије да немамо никакве жеље преко река Дрине, Саве и Дунава, као и обећање да се никакве акције на ослобођењу Срба јужно од Копаоника, тадашњег Милановог врха, неће бити предузимане без знања и дозволе Беча, довела је Србију у потпуну зависност од Аустро-Угарске и њене антисрпске политике. Народ је подржавао и Краљицу Наталију током развода од Краља Милана због његових бројних прељуба и разврата, а тиме што је Краљ Милан отворено говорио да га Наталија напада и опањкава зато што је она русофил, још више јој је скочила популарност у народу. Када је Краљ Милан Обреновић одлучио да уведе стајаћу војску и да распусти народну уз одузимање пушака народу, дошло је до врхунца непопуларности Краља Милана и до избијања Тимочке буне. Буна је угушена, а радикали и њихов врх су директно окривљени за њу, па су Пашић и остали спас потражили бекством у Бугарску.

Суноврат Краља Милана уследио је после пораза Српске војске на Сливници 1885. године у српско-бугарском рату. Краљ Милан је кренуо у рат када су Бугарска и Источна Румелија прогласиле уједињење и кренуле да ревидирају одлуке Берлинског конгреса. Горак укус пораза, доживљај рата као братоубилачког, још већа мржња између Срба и Бугара која се све више ширила, убеђење да иза Милановог хушкања на рат стоји Аустро-Угарска како би се православни Словени међусобно убијали и удаљили једни од других и од Русије за рачун интереса империјалног Беча, довели су дотле да је ситуација постала низдржљива. Нови атентат, побуне, све већи захтеви да се донесе демократски Устав којим би се власт Краља Милана Обреновића ограничила, довели су Србију до такве кризе да је претило избијање грађанског рата.

Стојан Новаковић

Пад владе напредњака и либерала Милутина Гарашанина и улазак радикала у владу, који је дотле био незамислив, довео је до масовних манифестација и славља радикалских присталица. Тада је Милутин Гарашанин изашао испред куће и кренуо да са цигаром у устима и колтом у руци пуца у окупљени народ који је славио пад његових напредњака. Жандарми су га једва спасили јавног линча. По целој Србији уследила је “Вартоломејска ноћ“ напредњака, током које је побијено њих преко 120. Убијани су од стране народа њихови чиновници, кметови, начелници општина, округа, и то најчешће хладним оружјем, кочевима, секирама, ножевима, а забележен је и један случај набијања на ражањ. Напредњаци су практично нестали са политичке сцене, ускоро ће се као странка и званично расформирати, а обновиће их тек Стојан Новаковић у времену после Мајског преврата. Донет је нови Устав 1888. године, а наредне године Краљ Милан Обреновић је абдицирао остављајући Намесништво да влада до пунолетства његовог сина Александра.

Сви ови догађаји који су потресали Србију тих година водили су ка паду угледа Србије међу Србима који су још били под Хабзбуршком и Отоманском царевином. Изгледало је као да слобода, која је изгледала да је на дохват руке, сада остала само пусти сан. Сама политика Краља Милана, а и касније његовог сина Краља Александра Обреновића, довели су до великог разочарања, а окови Тајне конвенције које је Краљ Милан навукао Србији и Србима у целини, још су болнији и тежи били. Унутрашњи политички сукоби, поделе, бескрупулозне политичке борбе, немање снаге за стратешки заокрет и економско заостајање после периода развоја, нарочито запечаћено Конвенцијом по којој је Аустро-Угарска надгледала и контролисала целокупну спољну трговину Србије, довели су до великог пада угледа Србије. Хрвати су то једва дочекали и њихови политички прваци су већ увелико радили на развоју јужнословенске идеје са центром у Загребу, као прелазној форми ка великој, етнички чистој Хрватској. Беч је радо подржао ова хрватска настојања и Хрватима, заједно са папом, доделио улогу “предзиђа еуропске цивилизације наспрам балканских, азијатско-бизантијских барбара“.

Гроф Куен Хедервари, бан Хрватске

Хрватска патолошка мржња прему свему српском све више је храњена за врема када су банови Хрватске били Павао Раух и Куен Хедервари. Руководећи се старом империјалном максимом “завади па владај“, све више су распиривали правашку мржњу према свему српском. Вештачки створена хрватска нација од римокатоличких конвертита постајала је све агресивнија. Већ 1902. године долази до прве “Кристалне ноћи“, када су разбијане српске радње и трговине по Загребу и другим градовима у Хрватској, а Срби масовно пребијани, нападани, неки и убијани, без обзира на пол и узраст. Са друге стране, било је и супротних примера. Током 1903. године у Сплиту се оснива Српско-хрватска коалиција коју предводе Франо Супило и Светозар Прибићевић. Ова коалиција заузима водеће место у далматинском Сабору и свој ослонац тражи у српско-хрватском јединству како би се супротставили притисцима и уценама Беча и Будимпеште. Такође, ова коалиција тражи ослонац у Србији за коначно ослобођење и уједињење Јужних Словена. Многи од њихових чланова били су хапшени и суђено им је у тзв. “велеиздајничким процесима“ где им је приписивано да су “великосрби, заговорници Велике Србије, шпијуни Београда“ и сл. Далмација са Дубровником је у то време била друга прича у односу на Хрватску и Загреб. Далматинци су због тога били радо примани и виђени гости у Београду. Ведри, насмејани, опуштени, романтични, а умели су и са женама, ови “мајстори с мора“ су били врло радо прихваћени од стране београдске чаршије. Без обзира да ли су говорили да су Срби или Хрвати, били православни и католици, Далматинци су у то време били управо оно што је Београд волео и желео да види имајући у виду будуће јужнословенско јединство. У то време, само подсећања ради, Срби су чинили апсолутну већину становништва у Далмацији, Срби римокатолици, како су се изјашњавали. Уз православне Србе били су ослонац јаког националног покрета.

Српско друштво у Дубровнику

У Дубровнику Српска народна странка је на власти, а Срби римокатолици, који су као “великосрпски националисти“ заведени од стране К und К монархије, оснивају 1911. године и фудбалски (ногометни) клуб Хајдук из Сплита, чији први дресови црвено-плави са белим су урађени у бојама српске заставе. Због тога им аустријске власти бране наступе, па прелазе на беле дресове постајући “ били“, а црвено-плава боја представља им и данас резервну гарнитуру дресова, иако се данас зову Хрватски ногометни клуб Хајдук Сплит са шаховницом у грбу, коју су први пут добили за време Павелићеве НДХ. Ипак, све ће се ово променити у несрећним Југославијама, па смо тако данас у Далмацији добили још веће и горе усташе него оне из Загреба или из западне Херцеговине. Разлог је и у томе да данашње генерације Далматинаца управо због овакве прошлости морају много више да се доказују у хрватству и усташтву, што је судбина свих конвертита. Али, пре нешто више од 100 година била је то сасвим друга прича.

 

Франце Прешерн

Крајем 19. и почетком 20. века и међу Словенцима је кренуо неки вид националног буђења. Пре тога Словенци нису имали никакву заједничку свест и делили су се по регионалном критеријуму на Крањце, Штајерце и на становнике Корушке. Већ више од миленијума изложени су били германизацији и са својим слугерањским менталитетом практично су живели ван историје. Политичка сцена која се код њих почела формирати делила се на два дела, клерикалце – који су били фанатични римокатолици, присталице Беча и представници богатијих слојева друштва, и народњаке – који су заговарали национални и културни препород, инсистирали на праву коришћења језика, посебном идентитету и сарадњи са сличним странкама и покретима и код других словенских народа. Словенцима је тек Франце Прешерн рекао ко су, а Иван Цанкар је подстакао и прва социјална размишљања. Сама територија на којој су Словенци живели у већини била је само област Крањске, док су Корушка и Штајерска махом у већини биле насељене немачким живљем и германизоване. Шта тек рећи о евентуалном спуштању Словенаца према Горици или Истри? О томе тада ни најсмелији умови међу њима нису смели да мисле. Било је јасно свакоме да ће пресудно у јужнословенском питању бити српско-хрватски односи. Аустро-Угарска окупација Босне и Херцеговине нанеће такве последице и проблеме на Балкану, да ће многи од њих остати и дан данас.

Аустроугарска окупација Босне и Херцеговине у периоду од 40 година дугорочно је нанела више штете него четири века под Турцима. Отомански јарам јесте био ужасан, тежак, испуњен шеријатским законом, набијањем на колац, данком у крви, харачима и исламизацијом, али Турци се нису упињали да стварају нове нације, језике и поделе. Исламизовано становништво није успело да проговори никаквим другим језиком осим српским, а турски се није много примио. Себе су сматрали Турцима, али пре свега по вери, док су многи још били свесни и памтили своје српско порекло. За Хрвате и међу католичким становништвом нико никада није чуо. За разлику од отоманске власти аустријске су се много више посветиле “промени свести“ и разарању идентитета. Стигле су пруге, возови, телеграфи, телефони, касније и струја и аутомобили. Послови се више нису уговарали уз кахву и рахатлук оквирним терминима попут “после недјеље“, већ у тачан час који је диктирао главни часовник на железничкој станици. Али, стигао је и Бењамин Калај као окупациони управник који је кренуо у пројекат стварања “бошњачке нације“ и “бошњачког језика“ од муслиманског становништва, за почетак. Дошло је и до масовног насељавања католика, нарочито Хрвата и свих који су се тако изјашњавали, као империји лојалног елемента. За Србе су наступила још тежа времена, али и поред тога долази до велике националне акције буђења српског народа у којој учешће узимају и бројни Срби муслиманске вере. Никада се више песама, књига, новела, дела, новина и прогласа није писало. Код омладине под утицајем револуционарних идеја и покрета све више сазрева идеја да се ближи час великог устанка и ослобођења од туђина. Ни репресија аустријских власти није много чекала да се испољи у све горем и горем виду. Све више је званични Беч играо на распиривање верске мржње, према којој је требало ујединити католике и муслимане против православних Срба. Формално правно, Будимпешта је била више задужена за БиХ и бројни мађарски чиновници у администрацији и њихове породице су се доселили, али немачки утицај Беча је био јачи. Заједно су спроводили антисрпску политику на сваком кораку.

Од римокатолика су све више правили Хрвате и стварали од њих привилеговано становништво, а од муслимана су стварали “Бошњаке“ и, иако су у почетку били резервисани, муслимани су се доста брзо навикли на овакво стање. Додуше, велики број муслимана вратио се свом српском идентитету и био на страни православних Срба, што је доводило до сталних тензија које је Аустро-Угарска све више наметала. Све оне лажи и историјски фалсификати о писму “босанчици“ из средњег века, “богумилима“ који су се исламизовали, “цркви босанској“, настали су у бечкој кухињи. Иако су српски владари Босне писали на истом језику као и Немањићи, Калај је измишљао “босанчицу“. Историјски списи јасно кажу да су последњи богумили нестали из Босне 200 година пре турских освајања, Калај је тврдио да су управо они масовно прелазили на ислам. Богумили који нису признавали никакву ни црквену ни државну јерархију одједном имају своју “цркву босанску“, са све “дједом“ на челу. Истина је да је Црква босанска била вид државног Сабора, јер је термин црква означавао и саборност свих сталежа и слојева становништва. Истина је да су православни римокатолике називали богумилима, због филиокве су их сматрали новим манихејцима, а римокатолици су православне звали шизматицима. Све цркве на простору Босне у средњем веку грађене су као православне са православним олтаром, као што је и чињеница да Црква у Босни иако православна, углавном није била у канонском јединству са Српском архиепископијом и патријаршијом пре турских освајања. Све ове Калајеве лажи о “бошњачком идентитету“ касније ће преузети и комунисти у другој Југославији, а званична српска историографија се ни до дана данашњег ових бечких лажи и измишљотина још није ослободила.

После Мајског преврата 1903. године, пада династије Обреновић и доласка Краља Петра Карађорђевића на престо у Србији, долази време значајних промена. Србија све више настоји да се ослободи аустро-угарског утицаја и окреће се према Русији и Француској. Званични Беч то доживљава као велики изазов и у самим владајућим круговима црно-жуте монархије више нема двоумљења, Србија мора бити уништена, да би хбзбуршки живи мртвац могао и даље да настави као и до тада. Расплет се ближио.

Наставиће се . . .

Жарко Јанковић, Нови Сад

 

1 коментар


  1. Господо, Срби и Хрвати не само да су једне исте расе (словенске),
    него су и једне исте народности, т.ј. два племена једне исте народности, српске или хрватске, или боље рећи српско-хрватске народности. То је констатација једнога етнографског факта, и баш у томе факту ми црпимо најглавнији природни аргуменат у прилог нашег народног јединства и наше јединствене државе којој хоћемо овим Уставом и формалне темеље да положимо.

    Баш за то, што смо ми и Хрвати једне народности, сасвим је логично и
    природно, да треба да будемо не само једна нација, т.ј. један народ у
    политичкоме смислу, него и један народ у културном и духовном смислу,
    пошто су нам и крв и језик, и мане и врлине – исте.

    др Мирослав Спалајковић
    +++++++++++++++++++++++++++++++++++
    Да ли се овоме сада прврћу кости у гробу?

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!