АЛЕКСА МИЈАИЛОВИЋ: ШТА ТИ ЗНАШ ШТА ЈЕ ЉУБАВ

ШТА ТИ ЗНАШ ШТА ЈЕ ЉУБАВ*
(народна изрека)

Славољуб звани Слава из Мале Иванче док је још био момак, средином двадесетог века, наследи лепо имање.
У то време огромна већина нашег народа живела је на селу па је земља сразмерно много више вредила него данас, почетком 21, века када је њена цена мизерна а у селима су остала само старачка домаћинства. У време славиног наслеђивања земља је могла да се даје у најам за пола рода, упола, крајем 20. века давана је за четвртину или петину рода а данас неће нико да је ради ни за џабе.
Слава није волео да ради али му је наследство омогућавало издавајући земљу у аренду, да лагодно живи у складу са својим прохтевима и преокупацијама. Међутим, не каже се за џабе да ко лија долија. Тако се и он шврљајући по Космајском, Грочанском и Младеновачком срезу, заљуби у Радицу, певачицу у главној варошкој кафани у Младеновцу.
Као и код већине људи склоних уживању и нераду, осећања су му била веома снажна те никада није прихватао, није се мирио са неостварењем својих жеља. Зато је Славољуб често презао своје коње и фијакером одлазио у поприлично, око 20 километара удаљени Младеновац како би слушао и гледао Радицу.
Пошто у то време нису постојали мас медији као на пример Гранд продакшн и слични, певачице су у друштву биле на много лошијем гласу него данас, те се Радица није претерано устезала, бранила од насртљивог, младог, лепог и богатог удварача Славе и они своју везу убрзо крунисаше браком. Прекинула је своју каријеру певачице и отишла је на село да живи код Славе.
Изродили су више деце али да би и даље лагодно живели, земљу нису више издавали већ су је продавали. Временом богатство је нестајало, деца су расла а као и увек и свуда, нерад је изазвао порок, у њиховом случају алкохол, од којег су обоје постали зависници. Чим су одрасла, због несређених односа у породици, деца су побегла свако својим путем док су њих двоје остали да живе сами у старој кући са великим двориштем у центру села.
Са годинама се и центар села мењао, развијао а нарочито осамдесетих година када су никле нове продавнице, кафићи, аутобуско стајалиште, амбуланта, споменици палим борцима из оба светска рата и др. Лети би центар села нарочито живнуо добивши нове посетиоце с обзиром да је то период годишњих одмора и школских распуста. Дошли би људи пореклом из села који живе у градовима или у иностранству, затим студенти и ђаци, па викендаши и пензионери. Друштво би им правили мештани запослени у државним предузећима и установама као и локални мангупи и ђилкоши. Свима њима заједничко је било то да се не баве пољопривредом чија је сезона у то време била у пуном јеку, те их све заједно можемо назвати антипољопривредном кликом у селу.
Свакога дана пуне они башту сеоске кафане, пију кафу и читају новине, освежавају се хладним напитцима, наручују роштиљ и доконо се разговарају међусобно. Изненађено и радосно се препознају стари познаници који се дуго нису видели а у себи се питају ко ли коме изгледа старије, ко ли је више остарио. Међусобно се распитују за оне који нису присутни. Тим својим дружењем они такође показују целом селу, свима онима који се још увек баве пољопривредом, који препланули од сунца ужурбано пролазе друмом тракторима и јављају се нестајући да би што више уграбили од посла, како су успели у животу и како су се за разлику од њих ослободили напорног рада. Седењем у хладу потврђују они да нема веће господе од сељачке деце када се ратосиљају мотике, опанака, блата и балеге.
Али, увек има али што срећу квари, па и ову сеоску идилу предивног летњег дана прекину вика, галама, јауци и тупи ударци који су допирали из славиног дворишта. Захваљујући конфигурацији тла и прозирности металне ограде сви из баште могли су да виде тучу алкохолисаних супружника те како је Радица, као мање пијана, оборила Славу на земљу и ударала га металним ђубравником по глави.
Сурова сцена запрепастила је све у башти, покварила им расположење и згадила им и храну и пиће. Први је одреаговао Дура, мештанин запослен у државној управи, сматрајући да немиле сцене брукају цело село а и шире, те је отрчао у њихово двориште и раздвојио их.
Сав крвав Слава устаде, обриса руком крв са лица и на опште изненађење поче да виче на Дуру:
„Шта се ти мешаш пизда ти материна! Ко те је звао? Марш из моје авлије!“,
а затим смиреније али исто тако гласно са пуно презира и омаловажавања, подцењивачки и подругљиво рече Дури:
„Шта ти знаш шта је љубав?“,
и окрете се Радици, загрли је те тако загрљени одоше у кућу а оставише збуњеног, запрепашћеног, пониженог и извређаног Дуру на сред дворишта.
Они одоше а у народу остаде питалица: Шта ти знаш шта је љубав? којом се објашњавају најчуднији и најневероватнији љубавни догађаји које само живот може да режира, и упозорава да се у туђе односе а нарочито љубавне, никада не треба мешати.

 

Прича је из књиге „Космајске и друге мање-више БЕЗОБРАЗНЕ ПРИЧЕ“, коју можете наручити на телефон 069/26-32-409 (СМС, Вибер) по сниженој цени од 500,00 динара.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!