Спаси Србију из луднице, Томице, Томицееее

Наравно, нема места еуфорији из наслова, али је свима свеснима погубности владавине бугојанског манијака, било драго када је незванично „процурела“ вест да Дипломислав узвраћа ударац. Ако је ово тачна вест, разлога за задовољство има, јер може означити рушење напредњачке куле од карата. Ипак, као редакција која претендује да, са својим читаоцима, озбиљно промишља политичке догађаје у и око Србије, ваља нам да размотримо све могућности.

Први сценарио – стварни сукоб:

Вучић већ годинама урушава, преко својих медија и телала, Томин и „углед“ његове породице у намери да потпуно загосподари СНС-ом и очисти је од оснивачевог утицаја. Ускраћивање подршке на председничким изборима је требало да буде завршни ударац, којим би Николић био дегажиран у политичку пензију, а Драгица у кухињу. Објективно, маневри унутар напредњачке партије, наговештавали су лагано дављење Николића и одстрањивање њему верних кадрова. Вучић, чинило се, жели апсолутну власт свагде и у сваком тренутку. Власт у држави сеостварује преко власти у странци. Окружен намиреним полтронима, без икаквих личних квалитета, који од његове милости очекују лагодан живот, као средњевековни најамни војници пљачку и силовање у поробљеној земљи, знао је да му на путу ка потпуној доминацији стоји или потенцијално може да стане, једино Томислав Николић, који ипак има, какаву такву политичку препознатљивост, искуство и остатке кичме или бар толико сујете да ме допусти третман a la „ћушкање“ на јавној седници владе пред ТВ камерама. Такође, довољно је лукав да направи и план „Б“, договор с другим актерима, заинтересованим за освету полуделом диктатору који се сматра Џингис каном.

Дакле, требало га је одстрелити. Није се то могло одмах. Имао је Тома подоста својих људи на високим положајима у СНС-у, међу посланицима, али и себи привржених гласача. Ваљало га је, онда, крунити, исмевати, понижавати, како, у одсудном моменту, када му дођу по главу, не би ни могао да пружи отпор. У том смислу, сакупљале су се информације о свим могућим гафовима, пропустима, парама, женама, пороцима, деци, викендицама… што би могло да послужи као уцењивачки прибор у чину ломљења воље и присиљавања на свршен чин – Вучићеву кандидатуру. То је морало бити изведено тако, да мастер менаџер чак и не писне у тренутку док му скидају главу, те да послушно оде у кућицу пресрећан што неће ићи у затвор.

Вучић се преиграо, мислио је да је крпа довољно исцеђена, али се председник ритнуо и решио да дигне прашину, па ако већ пада, да повуче и Вучка за собом. Остало има перспективу да постане историја.

Сценарио први – варијанта „Б“, недовољна понуда.

Важи све у смислу намера и плана из горе описане опције, с тим што би на столу била и понуда, у парама и привилегијама, те политичком ангажману за бајчетинског казан мајстора коме се не жури на јасле ПИО фонда. Прича се да му је, у замену за ћутање, нуђено и велепосланичко место у Москви. Ако је то случај, Вучић га је, очигледно, потценио и није замастио довољно да би Тома загризао. Цицијашио је, понудио премало, Драгица, је попут Живке, узвикнула „Томо, ако си власт…“, Радомир и онај други су испоставили и своје захтеве, а Вучић, ненавикао да и са ким у Србији преговара, помисли да не мора баш ништа да попусти, да може Тому и да понизи, нудећи му мрвице, а истискујући га из политике заувек, а из политике се тешко и ретко одлази добровољно и ето нама новог кумовско, оцесиновског сукоба. На ползу народа сербскаго, разуме се.

Сценарио други – маскарада.

Нема никаквог сукоба унутар напредњачке дружине. Тома и Алек су као отац и син. Воле се и поштују. Ипак, опозиција се попишманила и хтела би да отме власт. Пораз на председничким изборима, означио би почетак брзог или нештоспоријег пада и распада Српске напредне странке. Елем, победити се мора. После опсежних анализа, Вучић увиђа да Тома не може да победи опозиционе кандидате, па решава да се сам упусти у битку, али не би хтео да ризикује дуел у другом кругу. Он и Томислав се договарају да исфингирају сукоб, обојица иду на изборе, улазе у други круг, а онда се договарају и наставља се све по старом. Они у љубави, Србија у њиховим канџама.

Ово заиста делује натегнуто. За тако нешто, Вучић би морао да буде професор Моријарти српске политике, да у глави има компјутер којим би у длаку израчунао колико може да га уруши Томина кандидатура, јер до крај апрвог круга не смеју показати да су у договору, а да то не да сувише ветра у леђа опозицији, не заплаши и не збуни сувише напредњачких гласача. Није много вероватно да ико може да балансира у једначини са толико непознатих с тако високим улогом.


ТАНЈУГ се обратио и самом великом вођи за мишљење о Томиној кандидатури, али „Вучић није рекао ништа, ћутао је“. Какав антички призор. какво достојанство у разочарењу. каква драма!

Но, ипак, на реакцију из Вучковог тима за специјалне баљезгарије нисмо морали предуго да чекамо. Најгори примерак поседника, ректумом замењене губице, простачина која се представља као новинар, а уређује најгори овдашњи тоалетоид „Информер“, Драган Ј. Вућићевић, „гостовао“ је код сервилног водитеља Пинковог јутарњег програма и оплео по Томи, поучавајући пук да је овај заиграо за странце, а све у циљу враћања Србије у шаке онима који су је бесомучно пљачкали до 2012, кад нас је, ваљда Вучић, ослободио тог зулума, те откада сви живимо у изобиљу, а сваки дан нам бива све боље и боље. Нашло се места и за Мишковића, опозицију, Џеремају, Радулета, ЦИА и твитераше. Сви се удружују само да би Србија пропала, уместо што се, под Алеком, убрзано развија, за месец, годину, две или најкасније до 2014. Шта, прошла 2014? Ма јок, то ми не знамо да гледамо у календар.

Сада је питање шта заиста може Тома и како би опозиција требало да се постави како би искористила нервозу и пукотине у напредњачкој тврђави.

Ваља се позабавити математиком. Што се симпатија тиче, редакција СКК преферира проф. др Александра Поповића и Бошка Обрадовића, уз један глас за Шешеља, али они немају апсолутно никакву шансу. Битно је схватити да је Вучић постао јако опасан човек. Прича се да користи најгоре криминалце у локалним обрачунима са представницима опозиционих партија, пребијања, киднаповања, гепековања, застрашивања, бушење гума итд. само су делови арсенала напредњачког башибозука, а то се, ипак раније није дешавало.

Дакле, ваља учинити све, да бисмо га отерали. Осим поменутих, од озбиљнијих кандидата, препознају се још и Саша Јанковић и Вук Јеремић. Јанковић је представних ултраграђанистичке Србије, о чему говори фамозни „Апел 100“ у ком доказани другосрбијански јакобинци, изненађујуће појачани небојшом Глоговцем и професором Зецом, позивају доскорашњег омбудсмана, да се кандидује. Наводећи неколика имена потписника, људима из патриотске блогосфере, лако ћемо доказати кога и које „вредности“ представља Саша Јанковић. Међу потписницима се истичу: Татјана Војтеховски, водитељка најскрнавијих ријалити идиотарија, борац против конзервативизма и патријархата, доцент Филип Ејдус, грађаноид који се „сећа Сребренице“, мегастар људскоправашке, хистерично антисрпске НВО сцена – Борка Павићевић, истакнута родна феминисткиња, проф. др Свенка Савић, Бивши ЛДП.овац и живковићевац проф. Владимир Павићевић, ноторни американофил који се представља као новинар Бошко Јакшић, те уметници/поштоваоци геј параде Никола Којо, Никола Ђуричко и Кристина Ковач, затим председник неуставне „Војвођанске академије наука и уметности“ Јулијан Тамаш, неолиберални талибани међу економистима Љубомир Маџар и Мирослав Прокопијевић, удовица Славка Ћурувије, Бранка Прпа, фантастични редитељ и ноторни политички пацер Горан Марковић, те остали којима се ретко отела лепа реч за Србе и Србију.

Из овога следи да, све и да се дочепа другог круга, Јанковић не може да рачуна на много нових гласова, јер је он ексклузивни представник острашћених другосрбијанаца, баштиника сребреничке митоманије, људскоправашких тоталитариста и клинтонистички опредељених барјактара „Новог светског поретка“. Надаље, он је за већину Србије НН лице или речником његових присталица – John Doe.

Џеремаја. Идеолошки и карактерно танак. Интересџија. Усмерен на циљ по сваку цену. Има полупатриотску реторику. Не може му се оспорити радиност и политички таленат. Био председник Генералне скупштине ОУН. Други у трци за генералног сектетара светске организације. Вучић га пикира. Обрукао се пристајући на Тадићеву замену скупштинске резолуције папирићем добијеним од ЕУ.

Ипак, уколико би се нашао у другом кругу против Вучића, могао да би да рачуна и на гласове патриотске опозиције (ДСС, Двери, мањи покрети, делови радикала који не би уважили Шешељеву подршку Вучићу, Томини гласачи…), али и дела мање острашћених гласача ДС, ДЈБ и осталих досистичких странака и странчица. То је, каква таква, али ипак једина опипљива шанса против Вучића и Шешеља у другом кругу.

Иако су многи опозициони лидери истакли своју кандидатуру, можда је Томино искакање, прилика да се ипак определе за договор, принудни и бљутав, али ипак договор, и да покушају да отерају Вучића и његове силеџије, а онда да на неким оштим изборима, за шест или дванаест месеци, у колико  је могуће фер условима, видимо како ствари стоје у Србији.

С друге стране, не смемо сметнути с ума ни могућност, да се власт руши и због тога што се траже још услужнији и још гори од ње, како што су и они, на западни миг, заменили потрошеног Тадића кад је овај први пут одрекао послушност Вучићевој мама Ангели.

Редакција СКК