Драган Пајовић: Колонисти

Драган Пајовић

Не можемо да кажемо да нам се није дало. Свима се дало и неки су искористили прилику, заокруглили се, одебљали и поставили темеље данашњице. Ми, пак, и када смо освајали, више смо се бринули о души него о земљи. Зар без  разлога највећег Немањића, Душана Силног, СПЦ прескочи у канонизацији? Ето он је умео, знао и урадио.

После њега, играли смо одбрану. До данас. Чували оно мало правећи компромисе са вером и невером. И шта смо добили? Курац.  Са малим тежњама и захтевима, са приземним успесима и циљевима догурали смо до границе постојања. Нисмо се ширили и заузимали, нисмо отимали и наметали. У свету без правила и мера ходали смо усправно и достојанствено. Без прозелитизма и освајачких намера, уздржани до граница морала и окова светосавља.

Данас, кад се зна да природа не трпи празнине, да се све попуњава, да онога кога нема, тај губи и своје, кад нас је толико мало да можемо да станемо сви у једном граду на ушћу река, данас бисмо можда и хтели, неки,  да будемо оно што нисмо у времену били, али политика је питање тренутка који се искористи и стрпљења да се тај тренутак дочека, данас нас нема довољно ни за простор на који су нас свели. Зато је политика превазиђена (démodée et dépassée ), а једино средство за постизање циља је национална борба.

Било је и ретких покушаја враћања и зреле државничке политике присједињења, али у зло време и на врхунцу славе. То су моменти усхићења када смо најслабији јер се осећамо најјачи. Слабост која спава у величини пробудила се у најгорем моменту и прихватила здраво за готово, без осуда, без покрића, без гаранција.Људски, српски, оберучке. И на исти начин, кад је дошло време исто и изгубила. Нељудски, несрпски, сакато.

Велика је вероватноћа да нећемо сачувати ни ово што је данас у нашем поседу. Немамо воље, снаге и не знамо. Комади територије која је некад била у срцу државе данас су на периферији. Неке откидају, а други се цепају јер су неповезани међу собом.  Излишно је и набрајати све грешке наше и намере и акције туђе  које су довеле до тренутног стања. Прошлост се може променити деловањем у будућности. Као у временској машини. Али обратно. Не оде се у прошлост да се промени ток долазећих догађаја, већ се заплива  у будућност и искроји ново рухо. Оно које одговара бићу које смо данас, а понаособ које треба да будемо сутра.

Знамо да ову државу воде лакоми бескичмењаци.  Од њих, не да не треба, него се не сме ништа очекивати. Само паралелне структуре свесних грађана могу да парирају будућим догађајима. Да испуне простор који је запостављен, да покрену производњу у земљи која је богата свиме и свачим, али сиромашна заједништвом, да зауставе процес пропадања и установе нова правила на основу интереса људи који на овом простору живе, а не неких који су за њега сазнали из медија деведесетих, да од колоније постану колонисти, да духом који је жив преточе идеале у стварност, не напуштајући, не попуштајући, пружајући отпор и стварајући од талената који су по земљи и свету просути, од  тежака неповодљивих који трпе, крпе и чекају, од младости необуздане и смеле којој је потребна водиља, звезда, али не црвена, већ сјајна која сија и показује пут.

Још је све могуће док је живота, духа и воље. Вере у човека и људе боље од ових који се рекламирају, позирају, прозивају.

И не улазити више са свињама у обор нити се ваљати у блату са њима. Запоставити најзад политику као што је и она нас.  Напустити градове и отићи у природу. Запалити прву ватру око које ће да седну 3 човека. И на оковид следећу. И тако редом. Испунити Србију. Далеко од њих, далеко од прљавштине и смрада градова. Око ватри стварати, по тројица. Умрежити. Раширити. Распламсати. Покрити целу Србију. Ватра је светлост за свесне и огањ за жгадију. Она милује и пржи, мази и сагорева. По заслузи.

Нема више шетњи по бетону, пиштаљки, лупања и протеста. Тихо и одговорно, запалимо ватре да једни виде , а други обневиде, свуда око градова, ноћу,  и ширимо их равницама и планинама, уз реке и потоке. Нека се они питају шта се дешава! Нека се они брину зашто и за кога ватре горе! Они и њихови налогодавци. И они који нас окружују. Колонизујмо своју земљу, душе људске и вољу за боље сутра.

Запалимо ватре њихове пропасти и српског препорода!

Драган Пајовић

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!