АЛЕКСА МИЈАИЛОВИЋ: БОРАЦ ПРОТИВ ПОРОКА

Једнога дана неколико година после 2000. појави се у Предузећу нови правник. Био је човек средњих година. Сигурно је већ превалио педесету. Дошао је у Београд из једног града из унутрашњости. Прихватили смо га као и остале које су странке на власти масовно и непотребно запошљавале у државна предузећа док су истовремено пропагирале и спроводиле приватизацију којом су хиљаде и хиљаде радника остајале без посла.
После неколико месеци десило се да сам са новим правником ишао на службени пут у Врање. За време путовања као и у Врању имали смо поприлично слободног времена те смо причали о свему и свачему и ближе се упознали.
На моје питање због чега је прешао из лепог и атрактивног малог града удаљеног преко 150 км у Београд одговорио ми је да има два сина на студијама у Београду те како је то велики град препун порока, одлучио је да буде са њима како би их сачувао од многобројних изазова којима ће засигурно бити изложени. Такође ми је рекао да му је у граду из којег је дошао остала велика, прелепа, стара кућа, прави замак.
Од тог нашег заједничког путовања није прошло ни две године кад у предузећу изби скандал. Наш ти Правник јавно иде руку под руку са колегиницом, девојком старости нешто преко тридесет година а са већ израженим стомаком, тј. била је у благословеном стању.
У предузећу згражавање и осуда били су јединствени и општи. Ни ја нисам био ништа бољи. Са подсмехом сам се питао ко је у овом случају требао кога да чува од порока: Правник синове или они њега? Недуго затим колегиница се породила и родила је, хвала Богу, здраво мушко дете. Али Правника више нисам виђао у предузећу. Када сам питао његовог колегу где је, зачуђено ме је упитао:
„Зар ти не знаш?“
„Шта?“ одговорих му.
„Мој колега Правник једва је преживео срчани удар. Уграђена су му два бај паса и налази се на боловању“, рече ми он.
Моментално ме је напустила подругљивост. Сазнавши за Правникову несрећу схватих да сам огрешио душу. Дуго сам затим размишљао о његовом случају који ми је потврдио да човек мора да буде увек веома опрезан кад доноси закључке иако понекад ствари изгледају више него очигледне, јасне и једноставне. Такође, његов случај може да послужи као један од оних који одсликавају данашње доба и његове специфичности.
На пример, већ је постало очигледно да се већина људи који су се обогатили у поново устоличеном а дивљем капитализму и у времену лоповске приватизацује поново жени. Средовечним новокомпонованим буржујима супруге са којима су проживели двадесет и кусур година, више нису одговарајуће. Нови друштвени статус просто захтева и нову жену: младу, лепу, атрактивну а не мајку већ одрасле деце и домаћицу. Зато се у нашем друштву и оформио читав слој младих, лепих, покварених, превејаних, неморалних, слаткоречивих, среброљубивих, безпризорних и безскруполозних жена такозваних спонзоруша које „пецају“ новокомпоноване богаташе. Код нашег Правника то свакако није био случај јер да је дошао до лове не би се ни запошљавао у нашем пропалом предузећу.
Супротно од предходних, средовечни мушкарци који су осиромашили у овом добу транзиције, који нису могли или нису хтели да краду, у многоме су урушили свој положај главе породице. Често су изложени критици и порузи супруге и одрасле деце. Осећајући да су у безизлазној ситуацији те жељни пажње, разумевања, дружења, нежности, мира и склада, понеки од њих излаз траже у новом браку. На њихову несрећу, брак и јесте нов али здравље није већ је старо и урушено. Такође, у нашем случају правникова изабраница свакако није спонзоруша што најбоље потврђује њен избор брачног друга.
Следећа карактеристика данашњице је да се девојке много касније удају, све чешће после тридесете године те је све мања разлика у годинама између њих и средовечних мушкараца незадовољних својим браком.
Даље, жене које имају само мушку децу често су доминантне у породици па привуку синове на своју страну а мужа маргинализују те он постаје разочаран и децом и женом.
Што сам више наводио карактеристике данашњег доба све сам мање био убеђен да је наш Правник порочан човек а све сам више био уверен да је и он једна од многобројних жртава једног од најнесрећнијих, најтужнијих, најружнијих времена у новијој историји нашег народа. Времена брига и одрицања а без трунке оптимизма, без наде и без имало радости живљења.

Прича је из књиге „Космајске и друге мање-више БЕЗОБРАЗНЕ ПРИЧЕ“, коју можете наручити на телефон 069/26-32-409 (СМС, Вибер) по сниженој цени од 500,00 динара.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!