Миодраг Лукић: Заборављени великан проф. др Лазо Костић(1. део)

           Данас када говорим о једном од највећих Срба, како двадесетог вијека тако и цјелокупног нашег постојања, ред је да устанем и дубоко се поклоним, колико пред вама који ово слушате односно читате, толико и још више пред успоменом на Лазу Костића. Овако како сам се ја поклонио требала би да се поклони пред успоменом на њега цјелокупна Српска академија науке и умјетности, наравно ако је српска и ако је академија. Страхујем с’ правом да се то још задуго неће догодити, па позивам све вас да чувате успомену на једног од највећих Срба, проф. др Лазу Костића.

Немам право да ја одредим ко је најзаслужнији Србин двадесетог вијека, али морам да нагласим да је дјело Лазе Костића, премда огромно, мало познато и мало искориштено. Сматрам га већим и значајнијим Србином од Николе Тесле којег познаје свако дијете или Милеве Марић коју смо такође били заборавили па смо је у скорије вријеме отргли од заборава. Кад кажем да је Лазо већи и значајнији Србин од поменутих, не чиним то са намјером да њих умањим, него да нагласим како би име и дјело Лазе Костића требало да буде опште познато у нашем народу. За разлику од двоје поменутих великих Срба, Лазо Костић је свој живот посветио нашем народу.

Када сам се прихватио задатка да припремим предавање о Лази Костићу нисам знао пред колико великим изазовом се налазим. Премда сам доста његових текстова прочитао, углавном објављиваних у штампи деведесетих година прошлог вијека, а касније и у интернету, нисам био у потпуности сагледао колико је његов рад велики и значајан. Спознавши величину овог човјека као и величину његове жртве за Српство учинило ми се да стојим пред океаном или у подножју велике планине, одједном сасвим мален и безначајан у односу на величину овог човјека и његовог дјела.

Од Лазе Костића који нам је оставио више хиљада штампаних страница из којих можемо и морамо много да научимо, а ја сам поред осталог научио да само човјек који се одрекне сујете и наоуружа стрпљењем може да створи велика дјела каква је створио Лазо Костић. Још нешто врло важно сам закључио, а то је да су већина великих Срба били у једном исти, крај живота су дочекали без материјалног богатства у најужем смислу тог појма, премда су имали прилику да се обогате. Најважније је свакако то да је овај човјек у себи носио огромну љубав према свом народу. Љубав која је била већа од свега осталог па је био спреман да похвали и оне Србе који су нешто значајно урадили и онда када није дијелио њихове политичке ставове. Кад ово кажем полазим од чињенице да је био антикомуниста и да државни оквир, Југославију, није сматрао добрим него погубним ријешењем за српски  народ. Када је корио Србе, нпр., свештеника из Чикага који је бојкотовао његове књиге и отворено радио против истине о нашем народу на којој је Лазо истрајавао, није то чинио са бијесом него се благо, скоро наивно, чудећи. На другом мјесту кад говори о томе да су само три Босанца купила прву књигу о Босни, не љути се на Босанце него их жали због апатије у којој се налазе па се не брину за своју историју, а ко се не брине за историју не брине се ни за будућност.

Сматрам највећом грешком у оваквим предавањима набрајање биографских података, али пошто је то неопходно почећемо од оног што је значајније од самог датума рођења, а рођен је 15. Марта 1897 у Бокељском селу Врановићи. Лазо Костић се родио у свештеничкој породици, а његов отац Марко је био тринаести свештеник у породици. Можемо да замислимо шта то значи ако узмемо у обзир да је у то вријеме огромна већина наших сународника била неписмена.

Свештеници у прошлости нису били само свештеници него и учитељи, савјетници, народни трибуни и на крају вође у устанцима и борбама против окупатора. Један мој пријатељ је рекао, а тврди да је цитирао Лазу Костића, да смо у прошлости имали златне попове који су имали дрвене крстове, а да данас имамо дрвене попове са златним крстовима и пао у немилост владике зворничко-тузланског, надам се да ја нећу пасти у немилост јер га цитирам, али нисам могао да одолим пошто је ово приписао Лази Костићу, а основа за формирање личности Лазе Костића, је рођење у свештеничкој породоци са дугом свештеничком традицијом. Од 1776 је у једној од кућа Костића је била народна школа у којој су радили Костићи више од једног вијека, што говори о наслијеђу које је својим генима носио Лазо.

Родити се у породици у којој постоји традиција школовања је био одличан предуслов да се Лазо посвети науци, поготову што је и мајка Лазина Даринка Петковић била образована. Говорила је више језика и била кћерка капетана брода Саве Петковића, који је био познатији у Јужној Америци него у отаџбини. Дјед по оцу Лазар, свештеник и дјед по мајци капетан брода Саво су били одлични темељи за малог Лазу па није изненђујуће да је дјечак више од свега волио књигу. Саво Петковић је био познат и по томе што је први пут након средњег вијека на мору развио српску заставу. Наиме преузео је брод „Сан Мишел“ у Нанту од познатог писца Жила Верна који је купљен за краља Николу и допловио њиме у Боку.

Постоји у нашем народу обичај да се дјетету које полази на студије каже: „Пази да не преучиш“, што значи да човјек који студира мора да пази да не заборави ко је, шта је, чији је. Да не заборави своје коријене и често неписмене родитеље који га, одричући се понекад и најосновнијег, шаљу у школу. Дешава се, на жалост, често да тај млади човјек преучи и заборави на своје коријење и постане „грађанин свијета“ који са презиром гледа на своје сународнике и стиди се својих директних предака.

Лазо Костић није преучио, да јесте данас га не бих ни помињао. Предуслов да не преучи је свакако ово што сам поменуо да је у породицама, како оца, тако и мајке, имао дугу традицију школовања и наравно поријекло из свештеничке породице.

Родио се и стасавао у бурним временима, као да ми Срби имамо неко вријеме које није бурно, али посебност његовог стасавања су честе промјене мјеста школовања јер се све дешава на почетку и у току Првог свјетског рата. Школовао се у Котору и Задру и био избачен из школа. Ванредно полаже испите на Цетињу и у Сарајеву, да би коначно гимназију завршио у Сремским Карловцима. Поред изабацивања из школе због својих српских ставова, успио је да је заврши премда је постојала одлука да је избачен из свих гимназија у тадашњој Аустро-угарској монархији. У току Првог свјетског рата позван је у војску, у школу резервених официра у Сарајеву. Отишавши на редовно одсуство није се више вратио него је побјегао у шуму и основао наоружану одметничку групу назвавши је „Српском гардом“.

По завршетку Првог свјетског рата уписује богословију, али чим је отворен правни факултет у Београду прелази на право и за четири године завршава два факултета; право и економску статистику и докторира у Франкфурту на Мајни 1923. године. Постављен је већ 1921. за секретара Државне статистике Краљевине СХС. Вјероватно нико није могао ни да сања да ће овај млади човјек који им се назирала сјајна каријера морати да бјежи и крај живота дочека у материјалном сиромаштву премда му се духовно и душевно богатство не може оспорити.

Човјек који је са лакоћом завршио два факултета, одбранио два доктората, основао економски факултет у Београду морао је 1944. пред Гестапоом да побјегне у шуму, а одатле у Швајцарску јер се назирала побједа комуниста којима као ни Нијемцима Лазо није био по вољи.

Човјек који је толико изгарао на послу да је на предавања у Љубљану путовао возом ноћу и радио дању, послије Другог свјетског рата неће бити пожељан на факултету који је лично основао и то захваљујући својим предратним сарадницима.

Са непуне тридесет и двије године био је најмлађи члан Свјетског статистичког друштва и као такав пропутовао цијели свијет држећи предавања.

Оженио се. Добио троје дјеце, двије кћерке и сина и све је изгледало да ће овај човјек у миру наставити започето, а онда је дошао још један велики рат послије кога ће побјећи заувијек и можда баш захваљујући томе написати најзначајнија дјела српске историје, односно најзначајнија дјела која се односе на Други свјетски рат у Југославији. Премда није био историчар, био је научник од главе до пете и његова дјела су управо таква иако он на једном мјесту тврди да не пише историју у чисто научном смислу. Можда је то изјавио јер су његова дјела настала у одбрану Српства па су у њих укључена његова осјећања, а у науци нема мјеста за осјећања.

Шта је Лазу натјерало да побјегне из Југославије.

Знамо да му је дојављено да га тражи Гестапо па је побјегао у шуму, али због ровитог здравља, проблеми са срцем, није остао да се бори него је отишао у Швајцарску. Стигао је овамо првог маја 1945 што значи прије завршетка Другог свјетског рата. Како је прошао кроз Италију која је била дјелимично ослобођена док се у сјеверној Италији још увијек налазило два милиона њемачких војника и италијанских фашиста, није ми познато. Познато ми је да је тридесетог априла њемачки генерал Волф потписао капитулацију њемачких снага у Италији, али не знам да ли је то било од значаја прогнанику Лази Костићу да стигне до Швајцарске.

Побјегао је пред нацистичком тајном полицијом, а није се вратио због комуниста, јер се, како су тврдили његови вајни пријатељи професори огријешио о народ у Другом свјетском рату. Па да видимо у чему је његов гријех.

Познато је да Лазо није цијенио кнеза намјесника Павла Карађорђевића и његову политику, али није био одушевљен ни мартовским демонстрацијама. Ми који смо рођени у Југославији учили смо да је то организовала Комунистичка партија, а данас знамо да је број демонстраната које су комунисти извели на демонстрације био безначајан и да је енглеска тајна служба уложила много новца и рада својих агената да Срби одбију уговор који је влада потписала са Њемачком. Ми смо учили да је Југославија била приступила Трећем рајху, што није истина, и да уговор није био поништен преживјели бисмо Други свјетски рат као што га је преживјела Швајцарска.

Лазо није подржавао демонстрације јер је вјеровао да Срби имају паметнији излаз из тешке ситуације. То га није спријечило да одазове на мобилизацију без чекања на позив. Пријавио се добровољно јер је сматрао и желио да професори дају лични примјер студентима. Априлски рат га је затекао у Крагујевцу као резервног официра.

Након капитулације, вратио се у Београд. Он није био члан нити једне квислиншке владе, иако је више пута позиван од стране генерала Милана Недића. Као правни теоретичар, знао је шта је „Влада“ под страном окупацијом. „Влада“ је институција која влада народом и државом. Њено оснивање под окупацијом признаје стање савеза са окупатором. Комесаријат за цивилну администрацију“ је нешто друго.

Према међународном праву комесаријат за цивилну управу није само могућ, већ и неопходно успостављање административне управе за олакшавање живота и спречавање изумирања поробљеног народа. Први Комесар није био Недић, нити било који појединац. Комесријат је основала група угледних личности из свих региона Србије, који се трезвено разматрали тешку ситуација и мјере које треба предузети да спаси оно што се још увијек могло спасити. Посебно када су Хрвати формирали своју монструозну НДХ и довели у питање биолошки опстанак српског народа.

Комесаријат се састојао од 5 особа из Србије, 2 Црногораца, један Херцеговац, један из Лике и један Бокељ (Лазо Костић). Онда није било могуће знати да ли ће доћи до избијања устанка против Нијемаца, а био је на снази, њемачко-совјетски пакт. Чим је пакт је престао да важи и Нијемци су напали на Совјетски Савез, Лазо је дао неопозиву оставку. Колико је  Комесаријат олакшао муке народу и колико је урађено да се спасу избеглице из Словеније, Босне и Хрватске, који су похрлили да потраже уточиште у Србији, треба тек да се објективно утврди и објави.

Након тога, Лазо се повукао, али није имао мира. Изјавио је: “За све вријеме рата је тражено од мене да напишем, нешто, или да одржим говор. Најмање стотину пута је Недић тражио то од мене. И сто пута сам одбио са истим образложењем … Током рата нисам желио да пишем нити да се јавно обратим народу. Нису ни многи други писали и говорили, али то од њих нико није ни тражио“.

Милан Недић није имао никакву улогу у стварању Комесаријата, али пошто је формирао своју владу, у неколико наврата понудио је Лази различите функције: министарство, савјетовање, предсједништво Државног савета, итд Све ово је Лазо одлучно одбио. Од Недића ближи му је био Дража Михајловић, али је одбио његову понуду 1942. године да му се придружи у циљу развоја пројекта новог Устава послератне југословенске владе..

Државни суд ФНРЈ није нашао елементе кривце, па му је његов колега и пријатељ Милан Бартош неколико пута понудио добру позицију ако се врати у земљу. Али он је ипак оптужен, а то је урађено од стране његових драгих бивших колега.

„Суд части Економско комерцијалне високе школе“, у оптужници 150, од ​​26. марта 1945. оптужио проф. Др Лаза Костића, због културне, административне, економске и политичке сарадње са непријатељем и његовим домаћим помагачима. Оптужница га терети и да је имао намјеру да ликвидира ову високу школу (у чијем оснивању је учествовао). Расправа је одржана у одсуству оптуженог, без браниоца по дужности, па чак и без тужиоца. Закључак је био да се оптужница бр. 150. преда Међународном суду за ратне злочине. Од овог, наравно, није било ништа, јер није било доказа. Ипак, је Лазо и формално 28. јуна, 1945 отпуштен из државне службе. Остала је тамна мрља на лику проф. др Лаза Костића и његова угледне породице. Ову тамну мрљу не треба брисати, треба је само пренијети са Лазе на његове клеветника и „судије“. Али како то учинити када потомци истих и данас владају Србијом?

Било би логично да повјерујемо да је човјек који тако много радио имао и много пара. Лазо се није обогатио премда је имао прилику, поштен какав је био, поштен као и његов имењак др. Лаза Пачу није посегнуо за могућностима које су му нуђене па није имао ни ауто ни вилу на Дедињу, као његове мање успјешне колеге. Није имао своју кућу или приватни стан. Он је живио на четвртом спрату зграде у Мутаповој улици. Није имао среће па му је два пута опљачкан стан и зграда погођена авионском бомбом у априлском рату 1941. године. Највећа несрећа га је задесила прије рата, у јануару 1939, када му је са само десет година старости умро син Марко. Још једна велика несрећа га је задесила у новембру 1943, када су Немци обесили његовог млађег и јединог брата Мирка.

Поред несрећног сина Лазо је имао двије ћерке: Гроздану, мајку познате рано преминуле глумице Зорице Шумадинац, и Даринку, професорку књижевности, дугогодишњег лектора у листу „Политика“.

(следи наставак)

 

 

 

2 коментара


  1. Како не бих знао ко је. Идол Војислава Шешеља.

     
    Одговори

    1. Значи, Лазо је основао Шешеља и СРС.
      Нисам знао.

       
      Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!