Горан Гаврић: Како је Бакир украо Босну

Да Босни, а богме ни Херцеговини не фали лудака, ако је неко бринуо, потрудио се да покаже бошњачкомуслимански члан Предсједништва Бакир Изетбеговић, личним примјером. Нико ко му памти оца није претјерано изненађен, јер су малоумности Изетбега Смедеревца старијег коштале стотину хиљада људи живота, да не помињемо остале губитке, али опет да неко изјави „Ово ће изазвати највећу постратну кризу у БиХ ал ја ћу то свакако урадити“ је дефинитивно ствар за психијатрију. Да не помињемо да се све то дешава усред још незавршене кризе коју је несретник изазвао покушавајући да преко својих страних лобиста и судства које је ставио под страначку контролу укине Дан Републике Српске.

Највећи проблем с Изетбеговићем млађим као и са његовим оцем јесте то што је он погрешан човјек на погрешном мјесту у погрешно вријеме. Бакира Изетбеговића нико не цијени посебно, сматрају га слабим лидером коме посланици у Парламентарној скупштини БиХ отказују послушност, као и многи локални одбори и страначки моћници. Такав човјек није у стању да после двадесет година од завршетка рата раскрсти са екстремистичком хоботницом коју је његов отац створио почињући и водећи рат. Јер, кад би Бакир покушао да не прави конфликте и не свађа се са представницима Срба и Хрвата, унутарстраначка и унутарбошњачка опозиција, медији, интелектуалци, јавност, ратни ветерани, ратни злочинци и екстремни исламисти би га, надам се метафорично, појели живог. Ратна пропаганда, екстремни хегемонизам и екстремни исламизам створили су у Сарајеву чудовиште које неће дозволити ниједном бошњачком политичару да се понаша нормално а да било шта представља у свом народу. Да би се то чудовиште демонтирало, потребно је пуно рада и припреме, а нити је Изетбег Смедеревски Млађи човјек који има снагу, вољу и петљу да то уради нити је година дана пред опште изборе вријеме да уопште помисли на такво нешто. Да нису у питању судбине милиона људи, још би могли и да се сажалимо на несретног Бакира званог Геџа, нит си мозак нит си петља да урадиш шта треба а вала као син свог оца, мало је пуно очекивати да уопште имаш свијест о томе шта би требало да се уради. Али нажалост само можемо да гледамо како слаб човјек прави још један проблем у региону ионако пуном проблема.

Судећи по реакцијама, највећи српски проблем није захтјев за ревизију тужбе, јер су мале шансе да Међународни суд правде (МСП или ICJ) уопште прихвати нелегитиман захтјев за ревизију, а још мање да га усвоји. Проблем је што водећи политичари из Српске и Србије не схватају шта је највећи проблем. А то нису поремећени односи „у региону“, већ – државни удар у БиХ, отмица БиХ од стране Бакира и компаније и отмица њених институција.

Тужба против Србије није само тужба против Србије – то је тужба против Србије и Републике Српске, јер оптужује Србију да је водила агресивни рат против БиХ, што значи да је Војска Републике Српске била издајничка војска која је помагала агресору на своју земљу. Исто наравно важи и за полицију, владу, скупштину… и све друге органе у Републици Српској, српске војнике и све оне који су РС и њену борбу подржавали. То и јесте теза коју огромна већина бошњачкомуслиманских екстремиста и дан данас заговара. Наравно, рат у Босни је био грађански рат између три равноправна народа, ако је у рату неко необавјештен могао да има неке сумње у вези тога, јасно је данас кад је последњи попис из 2013. године показао да су територије под контролом муслиманских власти етнички „најчистије“ у цијелој БиХ. Признање муслиманске владе као „владе БиХ“ је био потез западних сила који су повукле из својих интереса. Међутим, сву тежину тог „признања“ показује једна чињеница – током цијелог рата у свим мировним преговорима, никад није долазило у питање да ће све три стране после рата добити дио територије и дио власти у БиХ, од 92. до 96. То најбоље илуструје да су велике силе све вријеме добро знале и признавале да се не ради ни о каквој агресији већ о грађанском рату равноправних страна. Сама сврха бошњачкомуслиманског екстремизма и узрок рата уосталом је отимање власти и територије, односно цијеле БиХ, било какво признавање права другим народима би довело до његовог самоурушавања. Важан дио одбране од бошњачкомуслиманског „отимања Босне“ било је формирање постдејтонских органа БиХ. Само формирање изведено је на најгори могући начин – на бескрајну административну хоботницу муслиманских ратних кадрова у Сарајеву и по дипломатско-конзуларним представништвима, очеличену и извјештену у рату и прије рата у органима СРБиХ, полако и споро „калемљени“ су српски и хрватски представници, најчешће неискусни кадрови који су преостали у тек формираној Републици Српској и Хрватској републици Херцег Босни, лишеним најобразованијег урбаног становништва које се углавном иселило. Отпор враћању Босне њеном народу односно народима био је жилав и имао савезника у бескрајном мору страних чиновника који су у послератном Сарајеву глумили колонијалне полубогове, као и у слабости и неорганизованости Срба и Хрвата, те у дјечијој логици тада неприкосновеног СДСа да је свако ко оде да ради у Сарајево „издајник“ или да ће те институције нестати саме од себе ако их се довољно игнорише. Чистке, забране и смјене од стране колонијалних управника БиХ током наредних година десетковале су СДС РС и ХДЗ БиХ, тјерајући велики број кадрова на исељавање у Србију или Хрватску, а када је дошло замало до међусрпског рата око власти и премјештања владе са Пала у Бањалуку, тек тад су заједнички органи пали у запећак српских странака и политичара.

Бошњаци су све то користили, борба се водила за сваку институцију, од телевизије, којој су требале године да од „ТВБиХ“ постане „ФТВ“ (федерална ТВ), преко државних органа до сваког спортског савјета и удружења које је тврдило да представљајући само муслимане Бошњаке представља цијелу БиХ. Цијеле битке су се водиле око Риболовачког или Одбојкашког савеза. Једна од највећих свињарија била је управо тужба „БиХ против Србије“. Иако су 96. формирани нови органи БиХ који су морали да потврде све међународне споразуме и акције дотадашње „Републике БиХ“, Бошњаци су то игнорисали и наставили узурпацију државе БиХ. Кориштена је правна празнина коју је потпомогао сам МСП, иако држава БиХ није могла да донесе одлуку о остајању при тужби против Србије, није могла да донесе ни одлуку о повлачењу тужбе. Па су тако велики поштоваоци државе БиХ из Сарајева по инерцији настављали тужбу којом држава БиХ, а тиме и Република Српска која чини половину БиХ, туже Србију и Црну Гору, али и саму Републику Српску за учествовање у агресији и геноциду. Ову лакрдију окончао је сам МСП који је пресудом одбацио бошњачкомуслиманске наводе из тужбе. Наравно, то није спријечило пропагандну машинерију да и даље прича о рату у БиХ као „агресији и геноциду“ до дана данашњег.

Прошло је десет година од те несретне тужбе и истиче рок за подношење захтјева за ревизију на основу нових информација. Малтене од самог доношења пресуде сарајевски екстремистички кругови су тражили да се поднесе захтјев за ревизију, како би избјегли свако смиривање и како не би изгубили залет у нападима на Србе и РС. Али више нема агента БиХ пред МСП, нема инерције из рата, институције БиХ постоје и функционишу како тако већ 21 годину, у њима сједе представници Срба и Хрвата. Страна у спору пред МСП може бити само држава, дакле било какву одлуку о томе може донијети само држава БиХ, каква је да је. Иако су само неколико мјесеци чак и седмица раније сарајевскомуслиманске странке оптуживале члана Предсједништва БиХ Младена Иванића за државни удар јер је постројио почасни вод Оружаних снага БиХ у Бањалуци деветог јануара, тражиле реакцију суда и подносиле кривичне пријаве, покретали судске поступке пред правосуђем под контролом странке СДА, сви без изузетка су подржали одлуку Бакира Изетбеговића да игнорише Устав и законе БиХ, институције БиХ и САМ донесе одлуку коју треба да донесе држава. Ништа спорно у томе не виде ни новинари ни интелектуалци ни интелигенција, да не помињемо улему и ветеране, али ни опозиционе странке које се представљају као велики поборници поштовања институција и закона. Тако је само по имену љевичарска и социјалдемократска СДП БиХ (бивши СК БиХ) послала свог предсједника Нермина Никшића на састанак са Бакиром Изетбеговићем, после кога је овај мртав хладан изјавио да треба „организирати састанак представника свих политичких, вјерских, академских и невладиних удружења, које баштине и бране идеју јединствене БиХ, бивших званичника ратног Предсједништва Републике БиХ и званичника актуелног Предсједништва, заједно са правним тимом који заступа БиХ, како би се постигао заједнички став у вези са ревизијом“. (http://vijesti.ba/clanak/346603/revizija-tuzbe-bih-protiv-srbije-bila-je-glavni-razlog-sastanka-sa-izetbegovicem )

Предсједник тзв. социјалдемократске странке која тврди да је мултиетничка позвао је на сазивање бошњачкомуслиманског народновјерског сабора који ће заједно са РАТНИМ ПОЛИТИЧАРИМА муслиманске парадржаве да одлучују о питањима из надлежности државе! Ту се спомињу и званичници „актуелног Предсједништва“ иако су двојица од тројице, хрватски и српски члан изјавили да су против подношења ревизије.

Исти они који су данима вриштали и скичали како је Младен Иванић извршио државни удар тиме што је у складу са законом постројио почасну јединицу ОС БиХ, они који су покренули истраге пред Тужилаштвом БиХ о поштовању закона и ланца команде приликом тог постројавања спремају се да изврше државни удар у БиХ и преузму одлучивање у име државе и пренесу га на неки сарајевски савјет стараца, да га врате како рече несретни Никшић, на РАТНО ПРЕДСЈЕДНИШТВО РБиХ (муслиманске ратне парадржаве).

Џаба избори, џаба закони, џаба институције. Кад бошњачкомуслиманске странке нешто науме, оне преузимају државу и одлучују умјесто државе. А кад они одлучују, видјели смо, за Србе ту живота нема. Да је другачије, не би и после 25 година опет одлучивали о акцији против Срба, РС и Србије већ о нечем другом.

Један од примјера покварењачког лукавства је образложење које се чује од виђенијих Бошњака, „шта се Срби буне, нек суд одлучи шта је истина а шта не“. Проблем је што Бошњаци не траже од суда да утврди „шта се десило“, већ фалсификују тужбу у име БиХ у којој туже и Србе из БиХ и дио БиХ. „Хајде да ја поднесем тужбу у моје и твоје име у којој тврдим да си ти крив, па нек суд одлучи јеси ли“. Суд може да одлучује, иако је стање међународног судства упитно, али према тужби коју је поднијела цијела држава око које се сложила цијела држава. Или, ако већ тужба није битна, свакако ће суд одлучити, поднијети захтјев да БиХ тужи Бошњаке због агресије на РС, а суд ће свакако „утврдити истину“. Суд нек ради свој посао, а ми ћемо свој, нећемо себе лажно оптуживати нити дозвољавати Бошњацима да се лажно представљају као БиХ и лажно нас оптужују.

И то је оно против чега српски политичари морају да устану иначе ће постати правило. Иако је Додиков СНСД застрашен америчким санкцијама, јер осим самог Додика који се и сам утишао, мало ко од лијепо намјешетних и нахрањених функционера његове странке је спреман да се замјера странцима и ризикује своје ухљебљење. Иако се Савез за промјене коначно дочепао мало власти у Сарајеву и најрадније би се правио мртав док све ово не прође и не пропадне јер им будала од Бакира квари тешко досањану срећу плата од 5 до 10 хиљада марака и амбасадорске милости.

Јер ако се не заустави бошњачкомуслиманска навика да отимају државу кад им се ћефне и да у име државе одлучују, неће се ни они науживати ни функција ни плата. А богме треба и следеће године пред народ на изборима, па се после џаба вадити да си изгубио „јер си се бавио економским питањима“. Јер да парафразирам Данка Поповића, ако се то на вријеме не заустави, „нема те скупштине у којој ће било ко осим муслимана моћи да говори, а тешко да ће и они шта смети да кажу у својим скупштинама. Вама би, маторим будалама, требало доделити да с муслиманима у скупштинама разговарате – ево што би вам они то дозволили!  – одмери нам до лакта“.

И зато нек се распореде – ко ће да тражи Бакирову оставку, ко ће да поднесе суду кривичну пријаву да истражују као што истражују поступке око референдума и Дана РС, ко ће да тражи распуштање Савјета министара (врста владе) БиХ. А Младен Иванић као врховни командант ОС БиХ – да нареди хапшење оних који спремају државни удар.

Јер, како рече непревазиђени Поповић, држава мора да се брани.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!