АЛЕКСА МИЈАИЛОВИЋ: ЈА САМ ТО И ТРАЖИО

ЈА САМ ТО И ТРАЖИО
(народна изрека)

„Што колевка одљуља то мотика закопа“ каже наш мудри народ. Тако је и Мића од кад зна за себе био на страни правде или онога што је он под тим подразумевао. Иако се правдољубивост сматра врлином има неких који мисле да је она последица наивности, незрелости па чак и глупости. Било како било, врлина или порок, тек код Миће је од рођења постојао веома изражен осећај за правдом.
Свака власт без обзира коју идеологију пропагирала, ма шта причала, а у политици није важно шта се прича већ је важно да се ћути, пре или касније, мање или више, доћи ће у сукоб са правдом. Због тога је и Мића чим је одрастао а то је било двадесетих година прошлог века постао симпатизер опозиције иако се као сељак није активно бавио политиком нити је био члан ни једне странке.
Када је избио II Светски рат Мића је нормално опет био против, овога пута квинслиншке, власти. Знајући за њега као опозиционара те користећи погодност што је имао кућу најудаљенију од центра села а најближу државној шуми, партизани су често кришом свраћали код Миће да се згреју и нешто презалогаје. Али, као што су они знали за његова опредељења и ставове, тако је то исто знала и тадашња власт. Међутим, Мића је био опрезан сељак па немајући друге разлоге и оправдања Недићевска власт га стрпа у затвор у Младеновац правдајући се потребом за таоцима.
Затвор је био препун затвореника и Мићи се указа прилика да упозна мноштво људи који су носили на својим плећима бреме своје судбине. Срећом по њега у том периоду Немци нису вршили масовна стрељања становништва за одмазду те га после више месеци тамновања пустише кући.
После рата нова комунистичка власт заређа са принудним откупима, са одузимањем земље сељацима, са насилном колективизацијом и у свему томе би за сељака много неправди што Мића није могао мирно да посматра нити да ћути. Тако је на пример једном приликом на крају збора бирача у селу а пред изборе када организатори скупа упиташе:
„Има ли ко шта да пита?“
Мића се јави и упита:
„А шта ако у ћоравој кутији буде више куглица?“
На то његово питање представници власти му одговорише да у петак, када је и иначе пијачни дан у Младеновцу, дође у станицу Милиције где ће они да му објасне шта ће се у том случају десити. Једва некако, једући назор сирови кромпир и правдајући се болешћу Мића се извуче и не оде у Младеновац.
Међутим, недуго затим за време принудног откупа, пошто није хтео да на црној берзи купује маст да би је затим као свој производ предао држави, Мића би осуђен и стрпан у онај исти младеновачки затвор. Док је он робијао у затвор бану контрола са највишег нивоа МУП-а на челу са човеком који је заједно са Мићом „лежао“ за време окупације. Обилазећи затвор он препознаде Мићу, срдачно се поздрави са њим и упита га:
„Побогу деде Мићо шта ћеш ти у затвору? Па зар ти и ја не робијасмо овде за време окупације јер смо се борили за слободу и за праведно друштво, за данашњицу?“
Мића му објасни зашто је осуђен.
Сазнавши мизерни разлог мићиног тамновања његов познаник се заповеднички обрати осталој свити и командиру станице:
„Мића је наш човек. Ја гарантујем за њега. Одмах да сте га пустили.“
На опште изненађење, пред свима, Мића се успротиви и рече:
„Не долази у обзир. Нећу да изађем пре него што одлежим казну. Истина је да сам се борио против окупатора за слободу и за ново, праведно друштво. Е зато и треба да одробијам јер сам ја то, ту данашњу правду, и тражио.“

Прича је из књиге „Космајске и друге мање-више БЕЗОБРАЗНЕ ПРИЧЕ“, коју можете наручити на телефон 069/26-32-409 (СМС, Вибер) по сниженој цени од 500,00 динара.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!