Миленко Вишњић: Четврти рајх без испаљеног метка

Клупко се почело одмотавати отвореном осветом Србима, ангажовањем Берлина и Беча на њемачком пројекту растурања Југославије. Берлин, Беч и Ватикан су припремили, наоружали и признали Хитлеров неостварени сан – католичку Независну државу Хрватску. Налазећи се у сендвичу, Словенија је била само покриће за „да се Турци не досјете“.

Први пут, после Другог свјетског рата, и убијања преко 30 милиона православних Словена, Нијемци, покровитељи марионетских влада полуокупираних православних земаља, су препознали поновљену прилику за обновљање старе мржње према цивилизацији којој је Русија званични заштитник од 1774. године.

Обнављање старог сна

Надмудривши Вашингтон и Лондон, Њемачка је почела покоравати Европу без за њу традиционалног вођења агресивних и разарајућих ратова, користећи англо-саксонску војну силу – НАТО, за застрашивање и дисциплиновање народа поодавно изгубљеног идентитета.

Ојачани економски, углавном захваљујући јефтиној радној снази  исламског свијета, Берлин и Беч су успјели да придобију Вашингтон и Лондон за свету ствар уништења православних Словена – за уништење СССР (Русије) и Југославије (Србије).

Како рекох, непосредно прије крвавих ратова у бившој Југославији,  поред Вашингтона и Лондона, Нијемци су узели значајно учешће и у уништењу СССР-а, „ослобађајући“ словенске католичко-протестантске земље.

И на тромеђи западне, исламске и словенско-православне цивилизације – у БиХ, Нијемци су током последњег вјерског рата отворено били против и најосновнијих права православаца, отворено помажући само католике, чак и у ратном сукобу са „привилегованим“ припадницима исламске вјероисповјести.

Цивилизација западног хришћанства је муслимане углавном „бранила“ пропагандно. Истини за вољу, само због властите материјалне користи, заклети и традиционални непријатељи словенства су ипак помагали  муслиманима учествовањем у илегалном транспорту оружја из исламских земаља.

Због таквог понашања, владе исламских земаља су осуђивале Нијемце, и Запад уопште, због неспремности да се непосредније укључе у одбрану ислама у БиХ. Паралелно овим процесима, Нијемци су материјално и на друге начине подржавали разбијање Србије, доводећи на њено чело своје послушне марионете.

Берлин је успио да створи владе марионете које се боре против других марионета; које ће се борити за љубав ментора, стално се такмичећи у снисходљивости. Не престајући са додворавањем, једни стално губе – Срби, а други и бахатији, привремено и привидно добијају.

Како год, и једни и други опстају на власти захваљујући лажима о бољој будућности у ЕУ односно, Четвртом рајху. На примјер, босански муслимани и косовски Албанци – по властитом опредјељењу припадници исламске цивилизације, вјерују да им је наклоњен Берлин; вјерују да ће бити објеручке прихваћени у западном хришћанству; вјерују да ће поправити слику вишенационалности и вишекултуралности ЕУ, неприкосновено вођене Њемачком.

Контуре Четвртог рајха

„Прије пет година сам писао о контроли Ангеле Меркел која се наметнула Европи, као Четврти рајх. Кључ њемачког успјеха је слабљење евра који овој најразвијеној економији Европе омогућава извоз роба по нижим цијенама, што не би успјела са својом јаком марком. На тај начин, Њемачка јача економију на рачун других чланица, посебно оних у еврозони“, написао је Симон Хефер за британски Телеграф.

Као што је моћна индустрија САД помогла Хитлеру да се докопа власти, чинећи брану према СССР, на сличан начин и исти створитељ у људском лику је направио и ЕУ.

У чему је Хитлер омануо да не покори Европу, данашња Њемачка успјева захваљујући монополу у трговини и дисциплином наметнутом цијелом европском континенту. Борећи се за јефтину радну снагу, умјесто нацистичке расисистичке политике која је спалила милионе људи у својим логорима смрти, данашња Њемачка објеручке прихвата избјеглице из земаља које је НАТО разорио.

За сада, војну моћ НАТО најбоље користи Берлин, иако САД одвајају преко 80% из буџета. Берлин наставља да користи слабије економије чланица ЕУ, као и тзв. земаља кандидата (Србију највише), за јачање своје све јаче економије, намећући цијелој поробљеној Европи своју економску и вањску политику.

Њемачка је остала једини вјеран чувар неолибералне идеологије и глобализације. Да има амбиције да постане и „лидер слободног свијета“ – има. Њемачкој је потребна јефтина радна снага, те зато не попушта притиску да се одрекне милиона муслиманских миграната.

Да би у међувремену растеретио њемачку економију, Берлин тражи од осталих чланица ЕУ, па и „кандидата“, да прихвате стотине хиљада миграната, знајући да ће, на крају, сви они који су квалификовани и нису ратници џихада, бити тамо „филтрирани“ и, на крају, ипак завршити као јефтина радна снага на њемачком тржишту рада.

Из истих разлога, посљедњи чувар глобализма има сукоб и са новом америчком администрацијом и њеним шефом, Трампом, који је забранио примање емиграната у САД из седам муслиманских земаља, прогласио НАТО превазиђеним и поцијепао уговор о слободној трговини.

Британија се „Брегзитом“ спасила у задњем тренутку. Хоће ли и Француска, Белгија и друге земље ЕУ чији народи почињу да схватају погубност учествовања у стварању Четвртог рајха, кренути истим путем, видјеће се већ у току ове изборне године?

Тед Малоч, нови амерички амбасадор за ЕУ, против чијег постављења се Берлин грчевито бори замјерајући му на изјавама о пропасти евра и ЕУ у скорој будућности, као и оштрих ријечи које је претходно упутио новоизабрани амерички предсједник Меркеловој, додатно је заоштрио сукоб Вашингтонана и Берлина.

Такође, Малоч је најавио оштар заокрет у политици према ЕУ, издвајајући најважнију, „да Вашингтон неће поклањати пажње Бриселу, колико владама поједниних европских држава“. У тој Малочовој изјави је препозната сличност политици Москве према Бриселу, тако да је у Берлину и главним градовима његових марионета огорченост постала још већа.

У владајућој класи Њемачке има много оних који вјерују да Рајх треба и мора преузети свјетску улогу полицајца коју су имале САД прије избора Трампа за предсједника. Од распада СССР, Њемачка контролише све владе, све економије и све политике држава у Европи, довела и даље подржава нацистички режим у Украјини, доследно примјењује санкције против Русије, непоколебљиво подржава независност Косова, ради на уништењу Републике Српске…

Такође, многи њемачки званичници вјерују да се празнина коју ће оставити економски ослабљене САД мора попунити, па и храбрије и отворено непријатељство према Русији мора наставити. „Ми ћемо преузети потпуно нову улогу“, предвиђа страначки колега фра Меркелове. Куда ће све ово одвести Њемачку, Европу и цијело човјечанство?

Хоће ли стара престоница Пруске, без сагласности Вашингтона, провокацијама на западној руској граници, искористити „застарјели“ НАТО и изазовати „сукоб Запада и Русије“? Умјесто „логичног“ сукоба САД и Русије, могло би се лако десити да Четврти рајх, опет, изазове трећи, у низу његових најкрвавијих свјетских ратова?