АЛЕКСА МИЈАИЛОВИЋ: СОЦИЈАЛИСТИЧКО РОБОВЛАСНИШТВО

Анте Далматинац чувени пушкомитраљезац Пратећег вода Врховног штаба Народноослободилачке војске Југославије после рата међу првима је проглашен за народног хероја. Било је и за очекивати да ће као првоборац и народни херој бити постављен на високу и одговорну функцију у Београду. Тако и би те Анте постаде Директор великог државног предузећа.
Међутим, и поред високих друштвених признања којима је био обасипан Анте је као човек остао исти онакав какав је одувек и био, то јест једна сирова, груба, проста, искључива, нетолерантна и напрасита особа. Са њим је сарађивао само онај ко је морао а избегавао га је свако ко год је то могао. Смењивост његових блиских сарадника и потчињених била је веома изражена.
Игром случаја деси се да му за возача поставе Рацу, ситног, мирног, тихог, културног, уредног, вредног и одговорног човека. Свашта је Раца преживео поред Анте. Лично ми је причао да је једном приликом ни крив ни дужан добио врућу шамарчину од свог Директора који је тврдио да је Раца закаснио на заказано место док му је у ствари Анте рекао погрешно време.
Када је седамдесетих година 20. века у Југославији наступила манија градње викендица и Анте сазида на својој дедовини у Далмацији веома лепу кућу одговарајућу његовом друштвеном положају. Како се старило и како су године све брже пролазиле, као и већину људи, и њега је све више привлачио свој родни крај.
У лето једне године Анте се спремао да са својом породицом проведе годишњи одмор у тек саграђеној викендици. Као човек на дугогодишњим високим положајима у душтву, навикнувши се на службено возило, мерцедес, као и на личног возача, наредио је Раци да их из Београда одвезе у Далмацију и да са њима проведе и свој годишњи одмор. Али поред Анте за Рацу у Далмацији није било одмора. Свакога дана обављао је најразноврсније послове на Антином имању од пољопривредних до занатских, по највећој врућини у далматинском кршу. Такође, морао је да их возика које куде кад год би ко од укућана то затражио.
Такође, код Анте није било присности са Рацом. Знао се ред, ко је ко. Дистанца између њих двојице стриктно се поштовала. Зато Анте није дозвољавао Раци да ноћива у његовој викендици већ у хотелу удаљеном 8 километара од куће. Наравно, ноћивао је о трошку Предузећа чији је Директор био Анте.
Увек када би туђа кожа била у питању Анте је најстроже водио рачуна о државној имовини. Због тога је, када је возачева кожа била у питању, штедео државно возило, гориво, уље, гуме и резервне делове те није дозвољавао Раци да мерцедесом одлази до хотела већ је морао да иде пешице. Такође, никад се не зна када човеку може ауто да затреба те је за Анту било много сигурније да се оно налази код њега а не код Раце који се и иначе у хотелу налазио ван сваке контроле.
Тако је Раца проводио свој годишњи одмор прелазећи пешице ујутро и увече раздаљину од 8 километара, од хотела до Антине викендице и назад а током дана радећи најразноврсније послове, од најлакших до најтежих, на Антином имању.
По завршетку летовања и по повратку у Београд Раца је напустио посао Антиног возача, дао је отказ, јер је успео да се запосли као возач у такси службу Градског саобраћајног предузећа.
Својом причом показа ми Раца како друштвена уређења као што су робовласништво, феудализам, капитализам, социјализам, нису међусобно раздвојени херметичким, непрелазним границама као ни да хронолошки оно које је у средини не раздваја предходно и потоње, већ да се елементи сваког од њих могу наћи у било ком другом, те да је тако могуће и постојање социјалистичког робовласништва.
Шта тек да кажемо за обновљени капитализам у Србији од 2000. године који врви од друштвених односа који у себи садрже робовласничка обележја. Због тога смо данас сведоци опште бежаније запослених из приватног у државни сектор.
Такозване демократске странке на власти, правилније би било звати их буржоарске странке, своје чланство као и рођаке и пријатеље запошљавају искључиво у државним предузећима и установама и не пада им на крај памети да их запошљавају у приватним предузећима.
Народу су наменили рад у капитализму са пуно примеса робовласништва док себи радије преферирају рад у државном сектору који сам по себи садржи многе социјалистичке карактеристике.
Док јавно пропагирају приватни сектор и у пракси остварују приватизацију, лично беже од њега ко ђаво од крста што се тиче запошљавања, а што се пак тиче мита и корупције, хрле му у загрљај, органски се повезују, на делу остварују симбиозу између државне службе и приватничког мита.

 

Прича је из књиге „Космајске и друге мање-више БЕЗОБРАЗНЕ ПРИЧЕ“, коју можете наручити на телефон 069/26-32-409 (СМС, Вибер) по сниженој цени од 500,00 динара.

 

1 коментар


  1. Da je socijalizam bio robovlasnicki, ne bi Raco tako brzo nasao posao u taksi službi Gradskog ssaobraćajnog preduzeća. Hajde neka sa neko napusti posao, nikad ga ne bi našao. Šta misliš, da vozač nepismenog muzikanta Karića,može da spava u njegovoj „vikendici“ i vozi njegova kola ? Osvesti se ti i ne prljaj vreme u kojem je većina naroda živela LJUDSKI !!!

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!