Никола Варагић: Од комунисте до неолиберала

У протеклих пар недеља се између двојице либерала и једног левичара – унутар грађанског или пре, неокомунистичког и неправославног дела Србије – водила полемика на старе, али и актуалне, теме капитализма и комунизма. Полемика се водила на страницама Данас-а и на сајту Пешчаник.

Достојанство (економске) левице брани Златко Паковић. Ко не познаје Паковића, да би се мало упознао са њим пре него што прочита полемику, ово је део из текста који је написао пре почетка поменуте полемике:

Марко Орељ, кувар отпуштен, јер се побунио против „Лили Марлен“

“…Слободарски гест кувара у Скадарлији на најбољи начин говори о систему васпитања који је завладао овом земљом као окупатор. Шта је кувар чуо, шта је учинио, и како му се то осветило? Док сам припремао храну, чуо сам из ресторанског дела како одјекују тактови песме коју су на уснама имали фашистички војници када су починили највеће злочине у историји човечанства“, вели он. Била је то песма „Лили Марлен“, између осталог, симбол немачке нацистичке окупације Београда у Другом светском рату, а раздрагано су је свирали музичари ресторана по жељи разнежених гостију из Немачке. Баш као да је 1942. или 1943. година, кад је сваке вечери, за читав Трећи рајх, из окупираног Радио Београда, тачно у 21:55, емитована. Кувар је изашао из кухиње, пришао музичарима и рекао им да одмах престану да свирају. Менаџер ресторана на то му је наредио да сместа напусти ресторан, јер је управо добио отказ.

…Кувар је отишао. Његово име је Марко Орељ, и ако ће се једног дана код нас опет појавити уџбеници, његово би име и његов гест морали заузети место уоквиреног примера у некој од лекција о моралу, достојанству човекову, антифашизму, друштвеном ангажману, о нашој епској поезији или, ако баш хоћете, о патриотизму.

Господин Орељ пробушио је, као мехур од сапунице, ону етику дужности радног места која човека данас обавезује да не буде моралан; оно свеприхваћено: стој тамо у кухињи и кувај, јер није твој посао да нас учиш памети да ли певамо нацистичке песме, да ли смо улизице и полтрони, да ли се понижавамо, и да ли је тамо неко убијао милионе људи док га је увече бодрила срцепарајућа песмица „Лили Марлен“! Осим тога, то је само песма, а ови странци поштено плаћају! Ко пева, зло не мисли.

У осуђеном, а достојанственом, несебичном, друштвено ангажованом поступку Марка Ореља намах је заживео обамрли смисао националног историјског наслеђа борбе за слободу. У том гесту показује се и то да наша епска поезија није тек мртво слово на папиру, већ да своју поетику баштини у етици слободног чина обичног човека.

Златко Паковић

После неколико деценија најогавнијег уновчења такозваног Косовског мита, овај човек је показао шта је уистину смисао тог мита и тог певања: шта, заправо, значи борити се за царство небеско, а не за царство земаљско – за царство бића, а не за царство поседовања, те да је важно бити, а не имати! Једним јединим гестом скинуо је накратко с тог националног предања, које су академици песници дуготрајно кривотворили из користољубља и похлепе, сву љагу, срамоту, убиственост и неистину, и обелоданио истински, заборављени његов сјај – то да тај „косовски завет“ није био позив на уништавање другог и проширење територија, него на чојство и дела због којих се човек рађа, да остави имена за собом. Небески кувар, господин Орељ.“

(Златко Паковић: “Небески кувар господин Орељ“, Данас, 16.12.2016.)

Након тога, Паковић критички пише о Латинки Перовић. Тај текст је изазвао полемику са либералима Мијатом Лакићевићем и Димитријом Боаровим.

У овом тексту, Златко Паковић замера Латинки Перовић зато што је она од комунисте постала неолиберал, или “боркиња за капитализам без узмака“. То је још једна потврда да су иза транзиције и процеса приватизације стајали људи који су некада били поносни пионири и који и даље говоре да не треба слушати црквена звона. Какви су били као комунисти (било као стаљинисти, било као “либерали“, лењинисти), такви су данас као либерали/капиталисти.

“…Кад говоримо о идеологији неолиберализма, говоримо о идеологији која подразумева преситу малобројну елиту и једно гладно човечанство са етикетом формално признатих људских права – човечанство које та елита образује да жуди за оним што га поробљава. Формалност људских права исто је што и, рецимо, право на то да сви једу из златних тањира. Али, суштина није у тањиру.

Латинка Перовић

У свом најновијем делу, Латинка Перовић има амбицију да као историчар трасира пут за повест/догађање неолиберализма/капитализма у Србији, и стога за ову намену кроти појмове и ампутира чињенице из политичке прошлости Србије. Тамо пак где се кроте појмови и ампутирају чињенице, завршава се у кроћењу људи и ампутацији слободе. У случају неолиберализма то није у виду концлогора и гулага, мада он име своје гвантанаме, него, пре свега, у виду система голих отока у приватним предузећима.

Кад се погледају, ако се више уопште и гледају, историчарка која је 1985. објавила двотомну књигу „Српски социјалисти 19. века“, и историчарка која је 2015. објавила књигу „Доминантна и нежељена елита“, гледају се две потпуно различите историчарке и персоне, иако обе носе исто име и деле исту особу, Латинку Перовић.

Од противнице капитализма, Перовићева је постала горућа боркиња за капитализам без узмака.“

(Златко Паковић: “Неолиберализам српске историографије“, Данас, 23.12.2016.)

После овог текста Златка Паковића, реагују Мијат Лакићевић и Димитрије Боаров и креће полемика. Дајем кратак приказ целе полемике.

Прво је реаговао Лакићевић:

“Вероватно Златко Паковић и Мухарем Баздуљ мисле да су међусобно миљама удаљени. Тако их вероватно доживљавају и њихови пријатељи, а и непријатељи: док првог смештају на лево крило српске политичке сцене, други се налази на супротној, десној страни.

Ипак, има нешто што их повезује и што их чини ближим него што би и сами желели да буду. То је – антизападњаштво. Другим речима, негативан однос, који иде до потпуне негације, према самим основама и основним вредностима савременог западног друштва. Познатог и као капитализам.

…Савремено западно (капиталистичко) друшто је несавршено исто као што је и сам човек несавршен, то није спорно. Али, нити је нека људска заједница у прошлости била боља, нити има неке друге које је то данас. То важи без обзира на то да ли се друштва упоређују по материјалним или моралним параметрима. Тај и такав развој, који се збио у 3-4 процента десетак хиљада година дуге историје човечанства, био је омогућен фантастичном иновацијом, тј. проналаском једног принципа. Тај принцип је слобода појединца, с једне стране као темељна и врхунска вредност из које све друге проистичу и гранају се, а са друге као основно начело организације друштва. Индивидуална слобода је такође највећи залог даљег развоја ка хуманијем, то јест слободнијем и праведнијем друштву. Ниједна друга цивилизација на кугли земаљској данас нема ни приближно такав и толики еманципаторски потенцијал.

Мијат Лакићевић

То не значи, наравно, да се западно капиталиситчко друштво не може мењати и поправљати; напротив, стална промена је његова основна врлина. И сам Маркс (у Сохоу) увиђа да је највише погрешио што је то превидео. Добро Маркс, али понављати његову грешку 200 година касније, то се у Срба зове бити слеп код очију.

Превидети огромне злочине „реалног социјализма“ управо и највише против човека и човечности, одбацити основне западне вредности и оно што је до сада на темељу тих вредности постигнуто – без обзира да ли се то чини у име класе или у име нације – интелектуално је и духовно слепило невиђеног формата.

Од тог слепила нажалост не пате само мање или више истакнути појединци на српској друштвено-политичкој сцени – од њега хронично болују и њено лево и десно крило.

(Мијат Лакићевић: “Паковић и Баздуљ као антиподи“, Пешчаник, 25.12.2016.)

Затим и Боаров:

“…Повод за ову новогодишњу “идеолошку играрију” пружа ми Златко Паковић, који је у Данасу (23. децембра), као “интелектуалац у транзицији”, осуо паљбу по наводно конвертитском заокрету историчарке Латинке Перовић од борца за идеју социјалне правде (то јест писца двотомне студије “Српски социјалисти 19. века”) до наводног заговорника капитализма и “приватне својине као основа људске слободе” (што је он нашао да у суштини пише у недавно објављеној “Доминантној и нежељеној елити” Латинке Перовић).

…Проблем са целим овим Паковићевим написом, од А до Ш или Ж (како вам драго) је тривијалан: у њему нема ниједне чврсте чињенице, а има сувише “пионирског марксизма” и трагикомичне површности.

…Мешајући, можда, Русоов став да је “својина крађа” са Марксовим покушајима да анализира појам “друштвено потребног радног времена”, то јест проналазећи ту негде “крађу туђег радног времена”, Паковић се овде упустио у једну заводљиву фантазију, којој су склони сви несхваћени моралисти (а сваки моралиста је у суштини ауторитарни нихилиста). Узгред буди речено, ни Маркс није успео да објасни шта би то било “друштвено потребно радно време” без тржишне валоризације, а цео његов дискурс о “апстрактном раду”, као основној честици тог радног времена, анахрони је академски покушај да се измери нешто немерљиво мимо тржишта.

Димитрије Боаров

…Нећу даље, са својим скромним теоријским знањима, да дискутујем с Паковићем јер кад неког ухватите у баналним глупостима и пуком незнању, онда га морате сместити у ону, данас прилично помодну, групу левичарских теоретичара који се баве “социјалном поетиком” ослоњеном на вечите социјалне, па и капиталистичке неправде (као да је капитализам измислио социјалне неправде), то јест провоцираном експлоатацијом човека над човеком. Овде ћу, само као контрапункт Паковићевој тужној “социјалној поетици”, цитирати Ејн Ренд: “Основно питање је само: да ли је човек слободан? Једини систем у људској историји који може на ово да одговори потврдно јесте капитализам”.“

(Димитрије Боаров: “Бригу на весеље“, Пешчаник, 30.12.2016.)

Одговор Паковића Лакићевићу:

“…С обзиром на то да овај другопоменути у наслову Лакићевићевог написа, а први у самом том напису, никада ни у једном од својих текстова или јавних наступа током двадесет пет година није довео у питање сопствено уверење о позитивном политичком значају ЕУ и потреби своје домовине Србије да буде део ЕУ, заинтересован сам да видим на чему свој налаз темељи познати економски аналитичар Лакићевић – с којим сам иначе у врло колегијалним односима, у којима и намеравам да останем.

Лакићевић за доказ овог идентитета узима један цитат из мог интервјуа, објављеног у Политици 21. децембра ове године, а поводом тад предстојеће премијере моје представе „Капитализам – геометријским редом изложен“, и један цитат из текста Мухарема Баздуља, објављеног истог дана, у истом листу, у његовој редовној колумни. Морамо навести цитате, онако како их наводи Лакићевић.

„‘Капитализам је геометријским редом изложен, јер он није само друштвено-политички систем, већ етика, али и начин осећања и чулности, капитализам је облик васпитања, образовања, и та етика, где год је могла, а могла је свуда, до краја је изагнала морал’, каже Паковић, а мало касније и ово: ‘Ми смо живели у периоду реалног социјализма са свим његовим немалим манама, али је то било неупоредиво хуманије друштво. Овај капитализам нема хуманости и подржава егоманијаштво које видимо од врха друштва у земљи до фирми где добијамо те мале голе отоке у предузећима у којима су људи приморавани на разне мучне односе, али се о томе ћути, јер је боље имати кору хлеба него је немати’.“

…То што су истог дана објављени у истим новинама, једина је повезница ова два цитата, као и два текста из којих су узета. То Баздуљево: „Ми, Сиријци и Срби, Арапи и Југословени…“, овештала је националистичка, мрачњачка фраза у којој су све краве и сви људи црни, у којој су, дакле, бизнисмен Мишковић и моја маленкост, Добрица Ћосић и Радомир Константиновић – идентични, идентификовани псеудопојмом „Срби“. О тој врсти лажног дефинисања… објавио сам стотине текстова, а читалац их може наћи и у мојој књизи „Анатомија националистичког морала“.

Мухарем Баздуљ

Лакићевић Мијат, попут Баздуља Мухарема, чини почетничку грешку у закључивању по аналогији, прогласивши истоветним два посве различита исказа. Двама опречним судовима, он приписује истог означитеља. Користи Баздуљеве речи, које су потпуна супротност ономе што ја говорим, како би закључио нешто о мом говору.

А сада о самој ствари коју Лакићевић назива антизападњаштвом! Моју критику капитализма, он назива антизападњаштвом (сиц!). Шта је тиме показао писац? На моје запрепашћење – сопствено незналаштво. Лакићевић, дакле, појма нема о томе да је критика капитализма, темељни увид европског мишљења и певања. Ако не још и раније, оно макар од оног тренутка кад Хајнрих Хајне, у Паризу 1844. године, пише да су Дон Кихотове ветрењаче постале банке.

Дакако, сматрам да су критику капитализма и његовог затвореног друштва, до највиших спекулативних висина европског апстрактног мишљења довели Хегел, Фихте и Маркс. Критикујући капитализам, као озакоњену неправду која се наслеђује, ја управо браним темеље европских вредности, међу којима је слобода личности да мисли својом главом и јавно аргументује свој став упркос „духу времена“ – основ будућности Европе.

(Златко Паковић: “У мраку су и беле краве црне“, Данас, 30.12.2016.)

Одговор Паковића Боарову:

“…Занемарићу малициозне бокоре квалификатива ад хоминем, међу којима су и „несхваћени моралиста“, „ауторитарни нихилиста“, којима моје име части Боаров – то је на част њему, култури његових година и идеологији његовог тренутног радног распореда илити његовог послодавца.

О самој ствари, пак, он вели: „Златко Паковић је у Данасу осуо паљбу по наводно конвертитском заокрету историчарке Латинке Перовић од борца за идеју социјалне правде (то јест писца двотомне студије ‘Српски социјалисти 19. века’) до наводног заговорника капитализма и ‘приватне својине као основа људске слободе’ (што је он нашао да у суштини пише у недавно објављеној ‘Доминантној и нежељеној елити’ Латинке Перовић).“

Два пута у истој реченици, Боаров употребљава реч „наводно“: наводно конвертитски заокрет, наводно заговорник капитализма. Међутим, у вези са агитовањем Латинке Перовић за капитализам, нема ничег наводног, јер је све то јавно евидентирано, као што је и њено историографско, идеолошко и политичко конвертирање јавно евидентно: довољно је упоредити њене научне радове које је објављивала у социјалистичкој Србији са радовима објављеним у капиталистичкој Србији – да би се белодано увидело како иста историчарка, у ова два периода, дијаметрално супротно оцењује исте личности и исте историјске процесе и догађаје. Нема ту тајни, нема ту ништа кобајаги, ничег отприлике или наводно. Негдашња Роза Луксембург српске историографије, Латинка Перовић, данас је њена Маргарет Тачер. Штићеник Перовићеве, Боаров, или није прочитао књиге које штити, или их није разумео, упркос томе што их је читао.

У свом напису Боаров користи лажне цитате, подмећући их као наводне наводе из мог текста (sic!). Ово кривотворење је неморално дело par exellence. На пример, он ставља под наводнике и ову баналност: „кад правда победи светски и домаћи неолиберализам“, па читалац има утисак да он цитира из текста с којим полемише. Ја то никада нисам написао, нити бих написао. Он вели и да сам написао да је Перовићева написала: „приватна својина као основ људске слободе“. То, такође, нисам написао, нити је то Перовићева написала. Код ње стоји: „Начело приватне својине као основ личне слободе.“ Ја то цитирам, и тај њен став критички анализирам. Позабавимо се том ствари!

„Где је то, на пример, Паковић нашао да се либерализам и неолиберализам темеље на ‘поистовећивању два супротстављена појма личне и приватне својине’ јер, пише даље Паковић занесен својом маштом, ‘лична својина јесте основ личне слободе, док је приватна својина основ личне неслободе’. На крају, он поентира да је ‘приватна својина поробљеност туђег времена, дакле бића другог човека’.“

Џон Лок

То поистовећење два супротстављена појма, открио сам у самој основи либерализма. Џон Лок, отац либерализма, пише да човек има право да располаже својином која је плод његовог рада, и да управо то право даје достојанство његовом раду. Сасвим тачно. Међутим, Лок то не назива личном, него приватном својином. А то су две различите врсте власништва, које су овде скривено поистовећене, што се, кроз столећа, неупитно кријумчари у идеологији либерализма (чији, пак, позитивни утицај става о међурелигијској толеранцији, никад нисам негирао).

Лична својина подразумева право на посед личног простора и на време за личне потребе. А приватна својина јесу компаније, фабрике, банке, хотели… све оно у шта је уграђен туђи рад за стицање профита приватног власника. Увећавање приватног поседа малобројних („изабраних“), подразумева умањење личног власништва бројнима (потлаченима). Боаров ово или неће, или не може да разуме, те је његово исмевање појмовне диференцијације личног и приватног власништва, церење над сопственом заслепљеношћу.

Кад Латинка Перовић пише да је „начело приватне својине основ личне слободе“, она, поистовећујући/бркајући појмове приватно и лично, не прави само логичку него и моралну грешку. Та њена тврдња је гротескна јер води закључку да уколико нисте поседник/приватник, нисте слободан човек, и ко вам је за то крив. Тако је говорила и Меги Тачер.

Некадашњи наши промотори дијалектичког материјализма – међу којима и Димитрије Мита Боаров има своје, додуше скромно, место – данас, уместо Маркса, Енгелса и Лењина, које су некритички цитирали, неупитно цитирају Ејн Ренд, која држи да је капитализам „једини морални систем у историји“.

Откривајући му разлог, на концу свог написа Боаров цитира, кога другог до Ејн Ренд: „Основно питање је само: да ли је човек слободан? Једини систем у људској историји који може на ово да одговори потврдно јесте капитализам.” Никад није касно да човек постане резил!

(Златко Паковић: “Мита Боаров штити слободу капитализма“, Данас, 06.01.2017.)

Ајн Ренд

Капитализам се показао као мање зло. Међутим, данашњи неолиберални капитализам је исто тако велико зло као и комунизам. Заслуге за то има и Ајн Ренд, за коју је себичност највећа врлина. Данас је танка линија, у економском смислу, између социјалиста и либерала, и све је тања зато што, у културном и идеолошком смислу, та линија више не постоји. Левичари воде исти начин живота као либерали, и обратно. Сви желе слободу у којој можеш да радиш шта хоћеш, посебно са својим телом, а таква слобода је ропство.

Други одговор Лакићевића Паковићу:

“Очигледно да Златко Паковић – са којим ја такође, као и он са мном, намеравам да останем у добрим односима, али ми је истина дража – ни сам не верује у снагу својих аргумената. Иначе се не би служио тзв. аргументима „ад хоминем“, тј. свако мало говорио како ја немам појма, како сам незналица и слично. Реч је, наравно, о Паковићевом одговору („У мраку су и беле краве црне“, Данас, 30.12.2016) на мој текст „Баздуљ и Паковић као антиподи“. Ја се, одмах да додам, тим ниским ударцима по чукљевима „међу пријатељима“ нисам користио.

…И управо је то што сам га прогласио антизападњаком – да пређем на ствар – Паковића највише погодило. Али, шта сам могао? Па он то и у свом одговору/реакцији такорећи сваким својим ставом показује.

Први контрааргумент који Паковић наводи себи у прилог јесте његово опредељење за Европску унију. Ја то и не спорим, јесте Паковић за Европску унију. Ко не би био за Западну Европу – богата, лепа, социјално осетљива, правно уређена, културно образована… Код нас се и најљући противници Европске уније грчевито боре за неко (по могућству од државе плаћено) место у Паризу, Риму, Берлину… Паковић је у том смислу далеко поштенији, нема шта. Али и његова љубав према Европи некако је површинска; он би да убира њене плодове, али га мало занима орање и сејање.

Запад је, у политичком смислу, не географском наравно, никао и развио се на либералним вредностима. Темељна међу њима – и дотле се Паковић и ја слажемо – јесте слобода појединца. Али, прва изведеница из индивидуалне слободе јесте – приватна својина. И већ се ту разилазимо. Јер, Паковић је огорчени противник приватне својине. А за приватну својину је везано слободно тржиште, тј. конкуренција, а обоје су корен правне државе. Једном речју то се зове – капитализам. То јест, као што рекох, Европа. Као огорчени противник приватне својине и капитализма, Паковић се, дакле, разилази, не са Мијатом Лакићевићем, није то ни битно, него са Европом. Прецизније – са западном Европом. И зато је – посебно у контексту актуелног српског двоумљења између Истока и Запада – антизападњак.

Свестан да губи, Паковић на крају у сукоб уводи „тешку артиљерију“, Хегела, Фихтеа и Маркса.

…Шта рећи на ово проглашавање капитализма „затвореним друштвом“ (по асоцијацији ваљда на Фихтеову „Затворену трговачку државу“) кад цела историја говори супротно. Јер је капитализам по својој суштини „отворено друштво“, да се и ја позовем на једног Карла, али Попера.

Јер, да није, не би било ни те слободе мишљења – коју користи, а не брани, како сам тврди, Паковић – нити критике капитализма. Критика је, наравно, и дозвољена и пожељна. Али то још не значи да су критичари (увек) у праву. Као што слобода говора може бити уперена против те слободе, тако и алтернатива коју нуде критичари може бити гора од постојећег стања. Управо то је случај са Паковићем и највећим бројем левичара у Србији. Хрлећи ка „спекулативним висинама“ они секу грану на којој седе. Са прљавом водом, да употребим ту стару метафору, они избацују и дете из корита.

Карл Маркс

Маркс, пошто је он очигледно права, а не ни Хегел ни Фихте, инспирација Паковићева, није ценио тзв. социјалисте утописте и хтео је да изгради „научни социјализам“. Од чега, међутим, није остао ни камен на камену. У кључним стварима, наиме, Маркс је погрешио. Погрешио је са радном теоријом вредности као својеврсном „теоријом цена“, погрешио је и у вези са „диктатуром пролетаријата“ и социјалном правдом, али је највише омануо у томе што није видео предузетничко-иновативни дух капитализма захваљујући чему се он не само одржао до дана данашњег, него се раширио по свих шест континената и донео човечанству невиђени просперитет.

Тамо, пак, где је марксизам примењиван, лоше се завршило и по објекте и по субјекте „револуције“, тј. и по класу и по њену авангарду. Нека само неко не каже како се то десило зато што је примењен у неразвијеним земљама. Као да су Енглеска и Холандија на самом почетку 17. века, када су ницала прва акционарска друштва, биле високо развијене земље. Америка је пре 200 година била и примитивна и необразована, а данас је светски центар културе и науке. И слободног мишљења.

(Мијат Лакићевић: “Отворено друштво и његови непријатељи“, Пешчаник, 05.01.2017.)

Други одговор Боарова Паковићу:

“…Покушаћу, овога пута, да будем мање груб према његовом имену, мада је невероватну дисквалификаторску грубост он сам наметнуо нашој непродуктивној полемици, пишући о научном делу Латинке Перовић.

…Прво на шта морам да упозорим Паковића, као „незвани адвокат“ Латинке Перовић, то је да се у јавном простору и у оценама нечијег научног рада једноставно не сме олако посезати за толико тешком речи као што је „бешчашће“, поготову када се разматрају питања „историје идеја“ и идеолошких концепција. Тим поводом морам овде бити крајње сажет и једноставан: интелектуалци не би требало да сеју речи као краве балегу. Поготову не би требало да сеју „тешке речи“. Но, главни проблем није споменута нечасна квалификација, него лаж на којој се она заснива. Пре свега, тврдим да је монтирана и практично измишљена теза да је Латинка Перовић написала или рекла да је историја социјалистичке мисли у Србији „повест бешчашћа“. Како ову Паковићеву подметачину оквалификовати нежније и културније, него као перфидни маневар?

…Па чак и ако је Перовићева негде рекла да се унутар социјалистичког покрета стално водила нечасна борба за превласт, то је нешто друго од онога зашта је Паковић тешко оптужује.

Стаљин у младости

Иначе, тај метод монтаже премисе, да би се извео неки чудесни закључак, треба ли иког подсећати, чувен је још од доба инквизиције (рођен је још раније), а врхунац је досегао у познатим Стаљиновим процесима против претходних политичких сабораца, тридесетих година 20. века. Зашто спомињем ове „монтиране процесе“? Не због тога што сматрам да ће Паковић, са својим „комунистичким фундаментализмом“, завршити као српски Вишински, већ због тога што је овај Стаљинов тужилац, у својим оптужницама увек инсистирао на томе да су они који су на било који начин угрозили комунистичку догму, не само људи без части, него и „моралне наказе“ (нарочито је то присутно у случају Бухарина).

Мило Ломпар

…Доиста, зашто Паковићу толико смета што је Латинка Перовић, од уског и опрезног, такозваног „социјалистичког либерализма“ логично еволуирала ка такозваном „грађанском либерализму“? До те мере да се практично, хтео не хтео, ухватио у исто коло са фамозним Миром Ломпаром и његовом булументом са националистичке крајње деснице, која је недавно лансирала нову књигу опет против Латинке Перовић (након оног „Духа самопорицања“, или већ тако некако, то јест након књиге чија је кључна реч празнословље). Сада наводно, са крајње друге идејне стране, стиже критичка књига Мире Богдановић о лику и делу Латинке Перовић. Па то је права фиксација на личност Латинке Перовић, која се може објаснити само страхом од либерализма. Назирућа „непринципијелна коалиција“ левице и деснице у Србији, када је у питању борба против либерализма, односно капитализма, само показује да се и данашња српска елита упорно регенерише идеолошким хормонима из 19. века. Зато је Србија била и остала једна од најсиромашнијих држава у Европи.

Немам више простора да се бакћем и Паковићевим инсистирањем на разлици између личне и приватне својине (кога уопште занима шта он и ја мислимо о том питању) нити да се враћам до Лока у 17. век. Мада треба и данас читати Лока, који је заправо први анализирао „патријархалну деспотију“ као универзални појам и опасност за слободу појединаца.“

(Димитрије Боаров: “Чашће и бешчашће“, Данас, 10.01.2017.)

Други одговор Паковића Лакићевићу и Боарову:

“У последњем свом нападу… иако сам претходно оспорио његову аргументацију о мом наводном антизападњаштву, Мијат Лакићевић пише:

„Запад је, у политичком смислу, не географском наравно, никао и развио се на либералним вредностима. Темељна међу њима – и дотле се Паковић и ја слажемо – јесте слобода појединца. Али, прва изведеница из индивидуалне слободе јесте – приватна својина. И већ се ту разилазимо. Јер, Паковић је огорчени противник приватне својине. А за приватну својину је везано слободно тржиште, тј. конкуренција, а обоје су корен правне државе. Једном речју то се зове – капитализам. То јест, као што рекох, Европа. Као огорчени противник приватне својине и капитализма, Паковић се, дакле, разилази, не са Мијатом Лакићевићем, није то ни битно, него са Европом. Прецизније – са западном Европом. И зато је – посебно у контексту актуелног српског двоумљења између Истока и Запада – антизападњак.“

Прво, прва изведеница из индивидуалне слободе није приватна својина. За неупућене, рећи ћу ово: уколико неко има десет станова и користи их само за своје потребе, то је лична имовина, која је у складу с његовом културом. Уколико пак даје под најам те станове, то је приватна имовина. На овој разлици између приватног и личног власништва огледа се нонсенс у Лакићевићевом извођењу закључка и његово гротескно одређење индивидуалне слободе.

Жан Жак Русо

Друго, он успоставља релацију идентитета између капитализма и Европе, између стања и процеса. То је нетачно. Модерна европска мисао заснована је на Русоовом увиду: „Први човек који је оградио парче земље и објавио: ‘То је моје!’, нашавши довољно простодушних да му то и поверују, истински је оснивач грађанског друштва“ („Размишљања о пореклу и темељима неједнакости међу људима“, 1754. год).

Дакле, темељ европске модерности (ако баш инсистирате, западноевропске модерности) јесте антикапитализам. Ако је Жан-Жак Русо антизападњак, онда је и Паковић антизападњак. Ако су антизападњаци и Маркс и Ниче, и дадаисти и надреалисти, и Брехт и Сартр и Крлежа, онда је то и онај ко ово пише.

У свом последњем атаку, под насловом „Чашће и бешчашће“ (Данас, 10.01.2017), Димитрије Боаров вели: „Немам више простора да се бакћем и Паковићевим инсистирањем на разлици између личне и приватне својине (кога уопште занима шта он и ја мислимо о том питању) нити да се враћам до Лока у 17. век.“

Ту где је Боаров стао, истинска расправа тек почиње. Суштински је разликовати личну и приватну својину, јер правни систем то не чини, па под исто подводи и уџерицу и фабрику, рецимо, фабрику „Јура“, у којој је рад радницима организован по некадашњем логорском принципу на Голом отоку. Затим, ту је наследно право које надаље репродукује ову неправду: лична имовина наслеђује се као и приватна имовина. Бит модерне европске мисли, од Русоа до Розе Луксембург, и од Луксембургове до Агнеш Хелер, јесте да се ово стање измени – коренитим реформама или револуцијом (коју, класични либерал, Исаија Берлин сматра легитимном унутар правног система који штити друштвену неправду).

Ја, дакле, нисам огорчени противник приватне својине, како пише Лакићевић, него настојим да се истинито схвати њена бит, насупрот другачије бити личне својине, те да се та два типа власништва строго одвоје, појмовно и правно.

Најзад, наглашавао сам колико је битно оно што је увидела Агнеш Хелер: „Слобода Марксовог комунизма јесте слобода либерализма остварена у потпуности и за сваког.“ Раскинувши резолутно ову битну везу у теоријама савременикâ Џорџа Стјуарта Мила и Карла Маркса, везу либерализма и комунизма (који поништава грешку изједначавања личне и приватне својине, која је темељ и сакрамент либерализма), неолиберализам се нашао опасно десно, у ћорсокаку мишљења и праксе.

А Боаров се пита: „Доиста, зашто Паковићу толико смета што је Латинка Перовић, од уског и опрезног, такозваног ‘социјалистичког либерализма’ логично еволуирала ка такозваном ‘грађанском либерализму’? До те мере да се практично, хтео не хтео, ухватио у исто коло са фамозним Милом Ломпаром и његовом булументом са националистичке крајње деснице…“

Напротив, држим да либералне вредности јесу неопходан, али не и довољан услов слободе. Јер слободе нема без социјалне правде, коју подмукло гази неолиберални капитализам, којем су данас промотори и Лакићевић и Боаров и Латинка Перовић.

Дража

Заборављајући на хуманистичку везу либерализма са комунизмом (који није био остварен, нити може бити остварен, али јесте највиши европски и светски друштвени идеал и вектор), српска неолиберална господа стала су на страну варварства, где своју бусију има и речени Ломпар „и његова булумента са крајње деснице“. Стога, Лакићевића и Боарова нема тамо где сам ја – да се противе рехабилитацијама српских квислинга и четништва, јер су и ови били антикомунисти. Уосталом, Латинка Перовић, њихова менторка, у разговорима са блиставом Оливером Милосављевић, 2008. године, Дражу Михаиловића назвала је трагичном личношћу, и, као у каквом сентименталном роману, објаснила: „На крају су му сви окренули леђа: прво његова рођена деца, затим, краљ и влада у избеглиштву, а онда и његови команданти.“ („Снага личне одговорности“, друга књига, стр. 192). Ето зашто ми смета то што је Перовићева „логично еволуирала“ ка „такозваном ‘грађанском либерализму'“. Логика тог еволуирања оправдава варварство и његову политичку и економску елиту.

(Златко Паковић: “Социјална правда или варварство“, Данас, 13.01.2017.)

У полемику се укључила и Дубравка Стојановић:

“…Нисам намеравала да браним Латинку Перовић од напада Златка Паковића. Њу најбоље брани њено сопствено дело, а напади на њу најбоље сами говоре о својим писцима.

…Поред уобичајеног лепљења етикета и личних квалификација, текст Златка Паковића разликује се од других напада на Латинку Перовић по томе што, тобоже, полази од анализе њених књига и, тобоже, раскринкава њен историографски ревизионизам.

Дубравка Стојановић

…Кренимо редом. Већ у прва два тома свог капиталног дела Српски социјалисти 19. века ауторка утврђује да је, поред западноевропских утицаја на прве српске социјалисте и посебно на Светозара Марковића, постојао доминантан утицај руских народњака, који су у старим словенским установама, задрузи у првом реду, видели идеалну основу будућег социјализма, основу засновану на концептима колективне својине, егалитарног друштва и народне државе. Након објављивања тих књига, Перовић прелази на компаративне студије руских и српских мислилаца и као резултат тог огромног посла објављује, са својим предговорима и критички обрађена, дела најутицајнијих мислилаца без којих не би било могуће јасно детектовање основних праваца српске политичке мисли. Након свих тих истраживања и десет година након прва два тома, Перовић објављује и трећи том Српских социјалиста 19. века, који је њено прекретно дело. У тој књизи, проучавајући наследнике Светозара Марковића, она врши заокрет у односу на уобичајена тумачења српског радикализма, која су се могла наћи у ранијој српској историографији. Она тим делом доказује да су прави Марковићеви наследници радикали Николе Пашића, који идеју народне партије и народне државе изводе директно из Марковића, претварајући је у српско народњаштво (данас бисмо рекли популизам), који на власти остаје наредних пола века, бар до Пашићеве смрти 1926, ако не и касније. Изворе тих идеја она је нашла управо у делима руских писаца које је објавила у пресудној деценији за њено дело (1985-1995).

..Представити дело Латинке Перовић на начин на који је то учинио Златко Паковић највише одговара оном тужном: „нисам читао, али знам…“. Такво „знање“ искористити за оптужбу за ревизионизам и, такорећи, издају саме себе, је манипулација. Открити сада и саопштити урби ет орби да је Латинка Перовић либерал је скоро комично, јер је њу за то још 1972. оптужио Тито, што су она и цела та генерација скупо платили. Напасти Латинку Перовић у години кад су о њој изашле две књиге напада, с десна (М. Ломпар) и с лева (М. Богдановић), није баш оригинално, па би се сваки заиста критички интелектуалац морао замислити пре него што у то коло ускочи. А посебно би се морао замислити Златко Паковић, који је у Политици 2009. свој чланак почео овим речима: „Данашња Србија има велику срећу са својим историчаркама, међу којима се нарочито истичу Латинка Перовић, Олга Поповић и Дубравка Стојановић које, иако припаднице различитих генерација, представљају прекретничку националну школу историјског мишљења“. Написати данас нешто сасвим супротно томе, без видљивог разлога, зове се ревизионизам. Размислите зашто. Бојим се да одговор лежи у, код Паковића и других неокомуниста, омраженом односу кост-бенефит. Лако је одапети стрелу у мету која је још у Титово време стављена на леђа Латинке Перовић. То му дође тај „кост“, односно лако је и јефтино. А „бенефит“ у чаршији не може да омане.

(Дубравка Стојановић: “Прво прочитај, па запљуни“, Пешчаник, 17.01.2017.)

Дубравка Стојановић не види разлог. Она не види стотине хиљада унесрећених радника, не види да је Србија економски окупирана. Она види само жртве црвено-црног режима, али не и жртве приватизације после 2000. године и процеса “евроинтеграције“. Уместо да штите раднике, они оснивају ЛДП. Ова полемика је још један доказ да “циљ дијалектике није откривање истине већ уништење противника… Сви верују да у људима који другчије мисле треба гледати непријатеље“ (Лав Шестов).

Одговор Паковића Боарову, Лакићевићу и Стојановићевој (крај полемике):

“На крају полемике што ју је изазвао мој текст „Неолиберализам српске историографије“, који је и предговор књизи Мире Богдановић ‘Елитистички пасијанс – повијесни ревизионизам Латинке Перовић’, осећам моралну одговорност да се јавно захвалим својим опонентима. Они су својски потврдили мој суд. А то није мала ни уобичајена ствар у расправи.

Мој суд гласи: Кад се погледају, ако се више уопште и гледају, историчарка која је 1985. објавила двотомну књигу „Српски социјалисти 19. века“, и историчарка која је 2015. објавила књигу „Доминантна и нежељена елита“, гледају се две потпуно различите историчарке и персоне, иако обе носе исто име и деле исту особу, Латинку Перовић. Оне користе исту грађу и тумаче исте појаве и процесе, али на два у потпуности противречна начина. Оно што је за педесетогодишњу историчарку представљало напредак у Србији, после тридесет година за њу је узрок националног назадовања. Тако како из старијих списа Перовићеве зари Светозар Марковић, из данашњих – мрачи, окривљен да је дао моралну подршку чак и Слободану Милошевићу, чији се социјализам од Марковићевог разликује колико и пас као лајућа животиња од Пса као сазвежђа. („Неолиберализам српске историографије“, Данас, 23. децембар 2016.)

Димитрије Боаров у првом свом одговору пише да је Златко Паковић „осуо паљбу по наводно конвертитском заокрету историчарке Латинке Перовић од борца за идеју социјалне правде (то јест писца двотомне студије ‘Српски социјалисти 19. века’) до наводног заговорника капитализма и ‘приватне својине као основа људске слободе’ (што је он нашао да у суштини пише у недавно објављеној ‘Доминантној и нежељеној елити’).“

У другом свом обраћању, Боаров се пита: „Зашто Паковићу толико смета што је Латинка Перовић, од уског и опрезног, такозваног ‘социјалистичког либерализма’ логично еволуирала ка такозваном ‘грађанском либерализму’?“ („Чашће и бешчашће“, Данас, 10. јануар 2017.)

Закључак: идеолошки, политички и историографски ревизионизам Латинке Перовић, Боаров више не доводи у питање, него га сад умилно назива еволуцијом од „такозваног ‘социјалистичког либерализма'“ ка „такозваном ‘грађанском либерализму'“. Немам ништа против његовог негованог укуса да ревизионизму нежно тепа, називајући га „еволуцијом“, а нарочито кад изразе које користи ставља под наводнике, па уз њих додаје и фамозно „такозвано“, које нас, као плеоназам уз наводнике, двоструко дакле, упозорава да оно што пише не треба схватити дословно.

Дубравка Стојановић („Прво прочитај, па запљуни“, Пешчаник, 17. јануар 2017), као историчарка од заната, приљежно употпуњује доказ за наведени мој суд, подастирући низове података из дела Латинке Перовић, која ја нисам анализирао, а којима је, у ствари, поплочан њен ревизионистички ход кроз историографију и јавност. Но, и текст Стојановићеве, као код Боарова, полази од обећања да ће доказати да реченог ревизионизма нема. Ево шта она пише: „Текст Златка Паковића разликује се од других напада на Латинку Перовић по томе што, тобоже, полази од анализе њених књига и, тобоже, раскринкава њен историографски ревизионизам.“

Одмах затим дописује: „Наиме, из текста би се могло закључити да је Латинка Перовић у свом радном веку објавила само две књиге које се помињу у тексту (‘Српски социјалисти 19. века И-ИИ’,1985. и ‘Доминатна и нежељена елита’, 2015), да између њих, током тих тридесет година, она ништа није радила, већ да се одједном, 2015. године, пробудила као ревизионисткиња, која никакве везе нема са својом инкарнацијом из 1985.“

Дубравка Стојановић, јасно и разговетно, упозорава да се ревизионизам историчарке Перовић није одиграо преко ноћи – што ја нисам ни тврдио – него током тридесетогодишње транзиције. Стојановићева Перовићеву назива ревизионисткињом, упркос обећању да ће доказати да Перовићева није ревизионисткиња (sic!). То је кетманско поступање.

Набрајајући шта је све у том периоду од три деценије Перовићева објавила, Стојановићева каже: „Кроз сва та истраживања и објављене књиге она (Л. Перовић, прим.аут) је померала сопствена и наша сазнања… Тај процес сазнавања се зове наука.“

То што је Перовићева у социјалистичкој Србији писала једно, а у капиталистичкој Србији нешто сасвим друго о истој ствари – данас се, дакле, назива еволуцијом и/или науком. То што је реч „комунизам“ заменила речју „капитализам“, дајући јој исто есхатолошко значење, то се, наиме, назива померањем сопствених и туђих сазнања.

Позивам Стојановићеву, Боарова и Латинку Перовић – о којима, кад је реч о борби против зла Милошевићевог режима, нисам штедео похвала – да заједно уприличимо јавни догађај упоредног читања књига историчарке Перовић из два периода. Пре тога, препоручујем својим опонентима да прочитају полемичке текстове које су ми упутили, потврдивши у њима мој суд о историографском и идеолошком ревизионизму наше најутицајније историчарке, те, неизоставно, књигу Мире Богдановић „Елитистички пасијанс“, која је, у ствари, повод овим полемикама, а коју они нису прочитали, иако су је, што би рекла Стојановићева, „запљунули“.“

(Златко Паковић: “Захвалност опонентима“, Данас, 20.01.2017.)

ЗАКЉУЧАК

Златко Паковић није антизападњак, није русофил, није националиста и није хришћанин. Полемика се водила између људи који следе ону антиправославну традицију у српском народу. Ниједан проблем се не сагледава из хришћанског угла. Све што је на било који начин везано за конзервативизам, не узима се у обзир. Овде ћу само кроз пар реченица и  цитата показати колико би познавање хришћанског учења обогатило ову полемику (и скратило пут до истине и решавања проблема):

Душа која није “прљава и помрачена“, види “Господа у себи“ и – Господа у другом човеку. “Бога нико никада није видео; ако љубимо једни Друге, Бог у нама пребива, и љубав је Његова савршена у нама“ (1. Јов. 4; 12). Заиста, ко не љуби свог ближњег (конкретног човека поред себе), како може љубити Бога кога нико није видео? Када човек постане објекат Божје силе, он на другог човека не гледа као на бездушни објекат, већ види Господа у њему. Исто тако гледа на животиње, на целу природу – на све што је Бог створио. Да је данас више хришћана, капиталиста би поштовао радника, радник не би био за њега само број, већ човек; радник би поштовао свог послодавца (који њега поштује) исто тако као личност и радио би свој посао поштено. Човек није отуђен од другог човека и не доживљава друге људе “као неке опредмећене схеме којима се може оперисати попут бездушних ствари“, не доживљава другог човека као објекат за задовољавање личних жеља, или, “други (човек) није пакао“ (Сартр), само када љуби Бога свим срцем својим, само када је он сам објекат Божје силе – само тако настаје “’ја’ које искључује презирање другог ‘ја’, а прецењивање властитог“, само тада види “Господа у себи“ и Господа (пред којим су сви људи једнаки) у другом човеку.

“А који има богатства овога света, и види брата својега у невољи, и затвори срце своје од њега, како онда љубав Божја борави у њему?“ (1. Јов. 3; 17).

Воскресење Христово

“Ако си обдарен премудрошћу, или ти је поверена власт, или си богат, или поседујеш нешто друго – не смеш да дарове своје користиш на штету своје сабраће или на властиту погибао… знај да све то Богу припада… Бог ти је зато и подарио богатство, како би ти другима давао храну на време (убогима, гладнима)… Ниси задобио имовину да би живео у раскоши, већ да би чинио милостињу. Је ли то имање твоје сопствено власништво? Оно заправо припада сиротињи, а теби је само поверено, па макар се радило и о родитељском наследству и макар било стечено честитим радом… Но, ти ћеш за себе казати: ево, дајем од свог иметка. Али шта дајеш?… Ти ипак више растачеш на некорисне ствари, на пировања, на пијанство, на крајњу разулареност; час зовеш друге себи, час тебе зову, час коначиш негде, час друге задржаваш на конаку… Казна неће стићи само пијанице, већ и саучеснике њихове“ (Св. Јован Златоуст).

Св. Јован Златоуст је ово написао пре више од 1500 година, када нису постојале фабрике које испуштају отрове у реке а онда уплаћују донације болницама, када нису постојали тајкуни који су уништавали предузећа а онда уплаћивали донације народним кухињама, када нису постојале корпорације које изазивају ратове а онда шаљу хуманитарну помоћ у ратну зону, када нису постојали продуценти ријалитија и власници таблоида који на погрешан пут усмеравају десетине хиљада младих, а онда дају пар стипендија неким спортистима и уметницима да би изашли на прави пут… Прави филантроп или алтруиста је онај који служи Богу, а не себи. Прави капиталиста зна да његово богатство не припада њему, већ Богу.

Пред Богом су сви људи једнаки, али то не значи да сви људи треба да буду пролетери или да сви морају да примају исту плату без обзира како и шта ко ради и колико доприноси. Друга је ствар како ће ко да троши своју плату. Неко ће да даје милостињу тако да му левица не зна шта ради десница, неко ради маркетинга, а неко неће дати. Само ако дође до истинске рахристијанизације, може да се нађе мера између државног интервенционизма и слободног тржишта, само тако ћемо добити власнике приватних предузећа који поштују раднике, и раднике који поштују власт, тј. власника, итд. Прави социјалиста, онда, не би био за укидање приватног предузетништва и експериментисање са бескласним друштвом.

“Власт се даје на Богослужење и на служење човеку; власт се човеку даје ради његове истинске слободе, а не ради устанка против Бога и не ради човековог господарења над човеком… Човек има право да одбацује, да не прихвата ону власт света, која њега или друге људе спречава и онемогућава да слуша последњу власт и правду Божју. Такав је дијапазон слободе духа која је човеку дата с висине! Али, та се слобода не рађа из егоизма људског, него из Божје љубави према човеку и из узвратне љубави човекове према Богу. Самост треба везати ограничавањем (и ‘државним’, такође); чак и злим господарима апостол саветује потчињавати се према властитој савести (а не из ниског осећања користи или због страха од казне) – тиме се васпитава унутрашња слобода служења пре свега Богу, у различитим условима. Инок у манастиру је призван да слуша чак и недостојног игумана (‘ако само он није јеретик’). Тако везана самост, егоцентричност човека, отвара најбољи пут према слободи људског духа. Од тога истинска хришћанска кроткост, која не оправдава ропство и која не бодри насилнике, јесте највише утврђивање људске слободе и силе духа. Ако се пак не тражи права слобода, него егоистичка, и ако се пренебрегава воља Божја, зло се умножава. То ми видимо у историји. Само испуњавање воље Божје и умањење егоистичке воље, као остваривање љубави и послушање Богу, јесте истинска слобода… Данас у свету има, а и одувек их је било, много таквих бораца, који, занемарујући благодатну борбу са својим злом, покушавају, ипак, да воде борбу са злом друштвеним, па чак и у светским размерама. Од тога се зло само умножавало. Било је и људи који су у историји носили благодат друштвене борбе за правду и истину Божју, али је у историји било више безблагодатних и лицемерних људских борби са злом и само ‘по ваздуху млатећих’ ријечи. То се односи и на наше време, и не само на световну, него и на црквену област“ (Архиепископ Јован Шаховској).

Када Бог постане субјекат у човеку, онда човек “не тражи што је његово, него сваки оно што је другога“ (1. Кор. 10; 24). Када човек следи вишу вољу, “угађа ближњему на добро ради напретка, јер и Христос не угоди Себи“ (Римљ. 15; 2-3).

Замислите да су учесници ове полемике имали у виду цитиране речи из Писма, или речи Св. Јована Залтоустог да “све Богу припада“, уместо што су расправљали само о ономе шта су Лок, Ренд, Маркс и Хегел писали? До каквог закључка би дошли и на који начин (у ком духу) би се завршила расправа? Како би изгледао свет да је у историји било више људи који су “носили благодат друштвене борбе за правду и истину Божју“?

Жарко Видовић

“Човек је оно о чему мисли, а мисли о искуству осећања“ (зато је важно од чега потиче искуство, каква су сећања). Осећања се развијају у заједници. Исто тако, “самоспознаја је могућа искључиво у дијалогу, јер у самоспознаји човек излази из свог искуства, сусреће се са туђим искуством, с неким са којим води разговор. Тај разговор мора да има карактер дијалога а не полемике. Дијалог је сагласност у Логосу, сабраност, а полемика је рат у коме се доказује ко је паметнији. Значи, самоспознаја је могућа само у дијалогу: јер је само саговорник кога поштујеш у стању да открије слабости и недостатке у твом знању а да није свестан да је открио, као и ти у њему, а да ниси свестан да си их открио. То је тајна дијалога. Да је дијалог тако значајан види се по томе што је Литургија могућа искључиво као дијалог… Нема самоспознаје без дијалога. Ја у твом лицу морам да видим себе; ако не видим, нећу се ни видети. Ја не желим да ту чујем критику која вређа моју веру, већ критику која јача моју веру. Овај дијалог се води у смирености и доводи до смирености“ (Жарко Видовић).

Овај дијалог (разговор) је све мање присутан и међу православним верницима – често, међу некима, циљ није познање истине (сабраност), већ уништење неистомишљеника (раскол). Ко ће онда да научи левичаре и либерале како да дођу до сагласности у Логосу?

Приредио: Никола Варагић

 

1 коментар


  1. Ја знам како функционише комунизам и како функционише капитализам (либерализам) али из библијских цитата и њихових тумачења не могу да замислим уставно правни поредак земље, Док год тзв. патриотска Србија не буде у стању да понуди реалну алтернативу и комунизму и либерализму и док се буде крила иза библијских цитата без икакв еидеје како друштво, практично, треба да функционише, ми ћемо имати ове безбожнике и антисрбе као једину реалну опцију.

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!