Никола Велимировић: Зашто Недић мора остати у Србији „квислинг” и „колаборатер”?

Никола Велимировић

Оног тренутка када је почела расправа о рехабилитацији председника Владе Србије током немачке окупације у Другом светском рату Милана Недића, било је јасно да ће једина права жртва целог процеса бити једино истина. Не памти се толика количина дилетантизма, са једне стране, и то код људи који би по свом позиву требали да баратају чињеницама, а не етикетама, и са друге стране ритуалног „самозасеравања Србадије“, како је то духовито приметио Бранимир Марковић, поготово оног дела народа који је у овим смутним временима преузео барјак свесних интелектуалаца, који у клими апатије и политичке дезоријентације, хтели-не хтели, осећа позив да охрабри народ и укаже му на Пут и трагове Истине. Као да је било по оној народној, да „ко нас је клео, није дангубио“, тако 25 година након пада комунизма и успостављања вишестраначја, када је народу инсталирана  „демократија“, ми као да се свим силама упињемо да покажемо, поготово нашим међународним „партнерима“, да нисмо у стању да водимо цивилизован разговор, да не баратамо чињеницама, већ етикетама, да морамо да излијемо кесу жучи на саговорника, те да нам треба страни тутор или барем медијатор, јер смо исти онакви „дивљаци“, каквим нас је лукави Британац описао још од руског продора на Балкан у току Првог Српског Устанка.

Још се нису стишале страсти након рехабилитације Драже Михаиловића 15. маја 2015. године, а већ је прво судско рочиште за рехабилитацију Недића 7. децембра било окидач за провалу фрустрација и незнања једног дела српске јавности, не великог, али бучног и релативно утицајног. Не можемо замерити људима, па ни струци, због тога што се у недостатку чињеница служе рециклажом партизанских пропагандних слогана о „слугама окупатора“, а данас и модернијим изразима колаборације, колаборанта, квинслиштва. По већ излизаној формули да историју пишу победници, у Србији је до пада комунизма буквално било забрањено да се чује и друга страна приче, а књиге из српске послератне емиграције биле су кријумчарене у Југославију као што неко данас кријумчари кокаин. Ни у библиотекама научни радници нису могли да се упознају са ставовима поражених страна у Другом светском рату, па тако имамо ситуацију да шефу Катедре за историју Филозофског факултета у Београду, бивши студент, а сада истакнути научник, јавно каже да чињенице које професор износи о улози Недића у истребљењу београдских Јевреја једноставно нису тачне и… професор нема одговор на то. Донекле можемо разумети научнике који су се образовали у једном тоталитарном режиму, који је током своје владавине изградио све елементе религије без Бога и месијанског позвања у изградњи „новог Човека“ и „новог друштва“. И као што је бившем припаднику какве секте најтеже да се ментално ослободи разарајућег утицаја пропаганде, тако ни научници не успевају да избију из главе онај чувени рефрен „ко друкчије каже, тај клевеће и лаже“, а да не говоримо о немогућности напредовања у послу, па и губитку посла, уколико се ухватиш за погрешну књигу.

Милан Недић

Та оптужба да је Недић одговоран за холокауст, деградацију Јевреја и Рома у грађане другог реда и одузимање јеврејске имовине, да је под његовом Владом Београд постао први велики judenfrei град, односно град „очишћен од Јевреја“, чиме се он, наводно, у једном меморандуму похвалио немачким властима у Берлину, јесте вероватно најмонструознија оптужба која се покушава прикачити Недићу, па посредно и целом српском народу. Како то често бива, да малени поток разбије огромну стену, тако и пропламсаји честитих трагалаца за истином могу да разбију наслаге лажи које се таложе деценијама. Да ли има веће правде од тога да Недића од оптужби за учествовање у Холокаусту бране сами Јевреји? Неуморни публициста Јаша Алмули, можда најозбиљнији хроничар Јевреја у Србији, објавио је 2012. године књигу ,,Страдање и спасавање српских Јевреја“, у којој је доказао фалсификовање Холокауста Јевреја у Србији, које је почело с Туђмановом ратном пропагандом током разарања Југославије и ратова деведесетих година прошлог века. Алмули, с енергијом и одговорношћу према истини који плени и на чему би требало да му завиде и професионални истраживачи сложених питања наше прошлости, показује да поједини Јевреји, службенице хрватског Министарства информација, у циљу изазивања омразе против Срба међу Јеврејима у свету и у светском јавном мишљењу, те ратне 1994. године покрећу дириговану кампању у светским медијима, када се први пут износе оптужбе о српским „квислиншким властима“ које су одговорне за „уништавање 60.000 Јевреја“ и да је Србија била „прва земља која је с поносом објавила децембра 1942. да је очишћена од Јевреја“. Алмули истиче да су одлука и извршење физичког уништења Јевреја били искључиво дело Немаца, те да ни Савез јеврејских општина Југославије у књизи објављеној 1952. као конкретно злодело учешћа у Холокаусту не ставља Недићевом режиму. Истим мотивом вођени, професор Правног факултета у Београду и председник Савеза јеврејских општина Југославије др Андрија Гамс, као и  заменик републичког јавног тужиоца и уредник Јеврејског прегледа Александар Леви, састављају 1994. године брошуру „Истина о српском ‘анти-семитизму’“, у којој се на сличан начин обрачунавају са хрватском ратном пропагандом о „српском фашизму“ и „српском анти-семитизму“.

Драгомир Драги Јовановић

Овде нема простора за изношење чињеница о Недићевој улози у третирању Јевреја у Србији, али треба изнети само то да су Бањички логор основали Немци у сарадњи са Комесарском управом Милана Аћимовића. Да је логор био подељен на два дела – у првом, под управом Немаца, су били Јевреји, дезертери, комунисти и припадници ЈВуО, у другом, под Управом града Београда, били су криминалци, проститутке… Важно је напоменути и то да је све оно у Београду што се приписује Недићу, попут Специјалне полиције, било у надлежности Управе града Београда и Драгог Јовановића, кога су поставили Немци и који је у заклетви у првим данима окупације истакао да ће одговарати искључиво Немцима. Драги Јовановић је био шеф Управе града Београда пре рата и наставио је то да ради и у току рата. Репресивни апарат је ревитализован и стављен у службу окупатора. Са друге стране, логор на Сајмишту био је на територији НДХ, а њиме су управљале Усташе заједно са Немцима.

Када су у питању оптужбе за „сарадњу са окупатором“, зачињене изразима „квислинг“ и „колаборант“, оно главно што се у расправи о Недићу превиђа јесу мере одмазде. У свим текстовима о Недићу се апсолутно прећуткује да је његов једини разлог доласка на власт 1941. године био тај да се спречи катастрофа која је наишла због несразмерних одмазда, која су узроковале комунистичке акције, које и нису имале неки војнички значај. Немци су, подсећамо, за сваког убијеног Немца стрељали 100, а за рањеног 50 Срба, Јевреја или Цигана. Ова стравична статистика је принудила српске родољубе да се упитају, колико је Немаца требало да погине у Србији (једва да је у њој тада било око 4 милиона становника, од којих је било око 2 милиона жена, које Немци, нормално, нису стрељали). Проста рачуница им је недвосмислено рекла да је само 20 хиљада Немаца било потребно да погине да би се остварила критична теоретска цифра биолошког уништења од око 2 милиона пострељаних Срба мушкараца. Стварно потребан број погинулих Немаца би био мањи од 20 хиљада јер у овај број нису укључени рањени Немци, нити српски мушкарчићи.

Тачно на том питању, питању биолошког очувања Срба као народа, постао је председник српске владе „народног спаса” генерал Недић крајем августа 1941. године. Поготово, када су Немци Србима рекли: ако ви не уведете ред у Србији, препуштамо је Хрватима, Мађарима, Арнаутима, Бугарима…

Нирнбершки процес

Заступник предлагача рехабилитације генерала Милана Недића, адвокат Зоран Живановић истиче да је после Другог светског рата, на једном од Нирнбершких процеса, суђено фелдмаршалу Листу и још једној групи од 12 немачких официра, управо због мера одмазде које су предузели не само у Југославији, него и у Грчкој, Албанији и Норвешкој. „Нирнбершки суд је нашао да су мере одмазде потпуно у складу са међународним правом зато што су, како кажу, мере одмазде „проистекле из нелегалних акција“. Ако је једна земља капитулирала и њена војска положила оружје, њено становништво нема право на оружани отпор. Немачки официри су осуђени, али не због узимања талаца, него због несразмере у узимању талаца, као и због тога што нису узимали таоце из тих места у којима су се дешавали напади на немачку оружану силу, него су због акције у нпр. Тополи узимали Јевреје из Београда. Они су се позвали на своје прописе, као и савезничке војне прописе – америчке, енглеске и француске“, објашњава адвокат Живановић.

Маршал Филип Петен

После рата је суђено људима који су сарађивали са окупатором, у Француској је суђену маршалу Филипу Петену, а у Финској Видкуну Квислингу. И један и други су изведени пред суд, а оглашени су кривим због врло јасних повреда права које су учинили, оно што генералу Недићу није могло да се стави на терет. Квислинг је био вођа нацистичке странке у Норвешкој, која је била устројена на исти начин као Хитлерова национал-социјалистичка партија у Немачкој. Они су сматрали да су Аријевци виша раса, а Словени нижа, да Јевреји нису ни људска бића, чега код Недића није било. Са друге стране, дошло се до врло јасних докумената да је Квислинг, пре него што ће доћи до напада на Норвешку, имао договор са немачком врховном командом о својој акцији коју ће предузети да олакшају окупацију Норвешке.

Када се повлачи паралела између Недића и Петена, наводи адвокат Живановић, превиђа се да је маршал Петен осуђен из два разлога – што је ступио у договор са Немцима око капитулације, а према тадашњим француским прописима и обавезама које је имала са Британијом, на основу уговора којег су две земље потписале годину дана раније, ни једна од две земље није могла да ступи у договоре о примирју без сагласности оне друге земље. „Друга оптужба се односила на време када је договорена окупација, односно, када је Француска подељена на окупирану и неокупирану територију, и када су на неокупираној територији остали сви органи власти – председник републике, скупштина, Петен је добио овлашћење од скупштине да напише нови устав. Он, међутим, није написао нови устав, него је себе прогласио диктатором и то се сматрало једном врстом државног удара“, објашњава Живановић и додаје да је Петен учествовао у писању антијеврејских закона, који су довели до депортације француских Јевреја у концентрационе логоре.

Срамно је оптуживати Недића да се водио идејом „дати дупе за живот, дати образ за спас, сагнути се пред сваким ко има моћ и силу“, те да Недићев „реализам” „не би смео бити српска судбина, поготово што целокупна наша традиција упућује на отпор насиљу, злу и државном и националном затирању”. Проблематична је овде „наша традиција” која „упућује на отпор насиљу”. На пример, деспот Стефан Лазаревић и Краљевић Марко били су турски вазали; то је била и царица Милица (дала своју кћер за Бајазита), то је на крају био и прослављени Милош Обреновић. Ипак их је српски народ најлепше оценио, не по ономе шта су по нужди били, већ по оном шта су на крају учинили. Поново се показује да „по туђем туру ни 100 батина не боли“, па нам тако „добровољни даваоци туђе крви“ објашњавају да у Недићу није било „српског духа“, ни „традиционалне вере и традиционалног морала“, јер „наша историја, наши митови и наша епика, целокупна наша етика, сви наши преци говоре против колаборације, против издаје и моралне колебљивости“. Волео бих да видим да ли би те „јуначине“ у налету ничим изазваног „курчења“ биле спремне да бране пуч од 27. марта и сулуде акције комуниста и четника 1941. године, када би били суочени са биолошким нестанком народа. Јер пуч од 27. марта јесте најважнији разлог због којег се догодио Јасеновац, а нелегалне акције комуниста и четника главни разлог страдања десетина хиљада невиних људи на почетку рата. Aнгло-бољшевичка спрега коштала је Србију прескупо. Захваљујући Недићу, побуна је била угушена, али Србија разорена, а многа огњишта угашена, породице сатрвене.

Синиша Ковачевић

Да не улазимо у политичке разлоге због којих се многи данас одричу Недића, попут Синише Ковачевића или Војислава Шешеља, који су 90-их година врло похвално говорили о њему. Оно што остаје јесте да је Милан Недић суштински већ рехабилитован у самом народу, да га народ препознаје као искреног Србина који је свим срцем волео своју Отаџбини, за коју је на крају и страдао, те да је само питање времена када ће политичке околности дозволити да он буде и формално рехабилитован. Неко је једном рекао да за Србију неће доћи бољи дани док год не изумре и последњи Србин задојен „млеком комунизма“. До тада… главу горе.

Објављено у „Искри“

 

3 коментара


  1. Pa vi ste doista fasisticka gamad. Nedic, licni Hitlerov prijatelj i ubuca Jugoslovena je vama heroj?

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!